Foto: Vladimir Matković

… a sada je u procesu ponovnog duhovnog spajanja sa svojim korenima koje je i samo deo putešestvija prema unutrašnjem miru koje je započela prošle godine u okviru jednog boravka pored tibetanskih monaha, i ona se dakle setila jedne moguće situacije, zamislimo da spavate, da se iznenada probudite i utvrdite da je upravo nastao požar, na kom jeziku ćete viknuti u pomoć? Razrogačili ste oči, pa vi ste dvojezični, ne zaostali u razvoju, da li bi ona u Nemačkoj dozivala pomoć na francuskom? Naravno da ne, vikala bi na nemačkom ili ako ne, a ono na engleskom, e pa sa vama je isto tako, dozivate u pomoć na jeziku kojim govore vaše prve komšije, to je ipak delotvornije u smislu preživljavanja – odlomak je iz romana „Dvojno državljanstvo“ francuske književnice Nine Jaržekov, koji će uskoro izaći u izdanju „Arhipelaga“. NJen roman neposredno progovara o bolnoj temi dvojnog državljanstva. Preciznih podataka koliko ljudi ima dvojno državljanstvo u svetu nema, a kad je o prostorima bivše Jugoslavije reč, može se govoriti samo o procenama.

„Na pisanje o dvojnom državljanstvu nagnala me je lična situacija. Odrasla sam u Francuskoj, ali moji roditelji su iz Mađarske. U mom odrastanju uvek su se prelamale dve kulture, dve zemlje, dva jezika, dve istorije“, kaže za „Danas“ Nina Jaržekov. Ona je u romanu ozbiljno otvorila pitanje svog identiteta, ali i mnogih drugih ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji. „Uvek se podrazumevalo da sam neko drugi, bilo da sam se susretala sa Francuzima ili sa Mađarima. Nisu me iste stvari ljutile, uznemiravale ili radovale, mislila sam o sebi kao o nekome ko ima dva srca – francusko i mađarsko. Ponekad sam uhvatila sebe da sam na Francusku gledala očima Mađarice, a na Mađarsku očima Francuskinje“, objašnjava sagovornica „Danasa“.

Priča u romanu „Dvojno državljanstvo“ prati ženu koja pati od amnezije a obrela se na aerodromu i ima dva pasoša, dve kulture, dva jezika. Junakinja romana budi se na pariskom aerodromu. Ne zna ko je, ni kuda ide. Ima dva pasoša u torbi. Istovremeno se oseća kao da nosi sjajnu krunu i kao da je ukradeni automobil. Zna napamet sve pesme Enrika Masijasa. Junakinja romana je obična devojka. Šta ona, međutim, može da uradi u ovakvoj situaciji? Kako može usred ove amnezije da osmisli sopstveni život? Možda da ga ponovi? Ili je ona, u stvari, u malo godina živela dva života, svaki ponaosob, dok je nosila jedan od dva svoja pasoša?

Kao što i sam naslov romana upućuje, ovo je ključna tema novog romana Nine Jaržekov: kako se nositi sa dve kulture, sa dva jezika, sa dva senzibiliteta, kako, u stvari, voditi dvostruki život? Ili, s druge strane, kako podržati zemlju u kojoj živimo kad se ona, po svemu sudeći, sprema da usvoji „Zakon o zabrani dvojnog državljanstva“?

„Kad je o dvojnom identitetu reč, treba imati na umu značaj te druge zemlje. Nije isto biti Frankonemac ili Frankoamerikanac, u poređenju sa varijantama Frankomađar ili Frankoalžirac. Na međunarodnoj lestvici parafraziraću Orvela i njegovu „Životinjsku farmu“ – postoje „zemlje koje su jednakije od drugih“. Mislim da to određuje kulturnu poziciju. S druge strane, osećate veliku zahvalnost prema Francuskoj jer vas je prihvatila, omogućila da naučite jezik i prihvatite kulturu“, kaže Jaržekov.

Upravo to je vidljivo na jednom primeru iz romana: „Nešto nije u redu ovde u Galeriji „Lafajet“. Osmatrate osvetljenje, zagledate prodavnice, svim čulima pokušavate da utvrdite temperaturu. Među klijentima su mnogobrojni turisti, mora da je proleće ili leto kad su tako brojni, uostalom vaša odeća to potvrđuje, imate na sebi kratku suknju i košulju bez rukava. Vidite parfeme, maskare, mleka za telo i kobasice. Uzet pojedinačno, svaki od tih elemenata vam se čini besprekorno normalnim, ipak, tu celinu kao da nešto čudno i jako nezgrapno razobličava, tavanica je previše niska, etikete su nakrivo postavljene, muzika u pozadini je neskladna, a i ta kobasica, to ne biste umeli da dokažete na provereno naučni način, ali imate osećaj da ona na odeljenju parfimerije nije na svom pravom mestu. Tajna holističkih sistema, celina je više od zbira svojih delova, logički atomizam je intelektualni ćorsokak. Dižete pogled u potrazi za kupolom sa vitražima i onda shvatate, vi niste u Galeriji „Lafajet“ već u aerodromskom butiku gde je roba oslobođena taksi, cvrc, pobrkali ste, ali prihvatiće vam se kao olakšica da sve ovo što se tiče ambijenta malčice liči. Znači, vi zato imate prtljag, a vi se pitali šta izvodite time što vučete taj pravougaoni paralelepiped za sobom.“

Ponekad će prema rečima Nine Jaržekov Francuzima biti teško da razumeju svoje sugrađane sa dvojnim državljanstvom. Reč je o asimetriji koja postoji i može da postoji u smislu saznanja. „Ako biste zaustavili neke prolaznike u Francuskoj i upitali ih za značajne pisce, setili bi se Viktora Igoa ili Gistava Flobera, ali ako pokušate da ih pitate za neke pisce iz drugih kultura, ne znam da li bi mnogo ljudi moglo i da navede neki primer. Mislim da ne poznajemo na isti način jedni druge“, napominje sagovornica „Danasa“.

Koliko većinski Francuzi razumeju one manjinske sa dvojnim državljanstvom teško je reći. Prema mišljenju sagovornice „Danasa“ trebalo bi sprovesti ozbiljnija sociološka i kulturološka istraživanja. „Sam koncept manjine je teško razumljiv u Francuskoj jer ljudi sa dvojnim državljanstvom su ili imigranti ili deca imigranata. Postoji jedna jaka ambivalentnost. S jedne strane smo ponosni na pisce koji pišu na francuskom, na naučnike. To je nešto što Francusku valorizuje i daje joj vrednost. Postoji ponos, ali u tom ponosu možda ima pomalo interesa. Zadovoljni smo velikim delima iz nauke i umetnosti. Mislim da postoji određeni oblik elitizma, mislim da su stranci mnogo više dobrodošli ako imaju univerzitetske diplome. S druge strane postoji i određena zabrinutost da te osobe mogu da predstavljaju neku vrstu opasnosti za francusko društvo, jer ako neko ima neku vezu sa nekom drugom zemljom, može biti označen kao neko ko možda Francuskoj ne želi dobro. Sve ovo treba shvatiti vrlo uslovno. Možda je ovo ispričano malo karikaturalno. Sve zavisi od konteksta i ambijenta“, kaže Jaržekov.

Pišući o donosu prema Francuskoj književnica primećuje: „Za sportske uspehe zemlje sa trobojkom ne dajete ni pet para, pred snimcima raznih francuskih podviga ostajete mrtvi hladni. Zevate od silne dosade pred finale „Svetskog prvenstva“ u fudbalu 1998. Pobede u plivanju ili alpskom skijanju vam izmamljuju zajedljive komentare; lako je biti uspešan u vodi ili na stazi kad su vam more i planina nadohvat ruke, bando geografski privilegovanih. Biciklizam vas uranja u bezizlaznu ontološku zbunjenost, kakva je korist od organizovanja trke po imenu „Tur d Frans“ ako stalno pobeđuju stranci?

Dok gledate snimke vojnih parada, ceremonija uručivanja odlikovanja, polaganja venaca na grobove vojnika poginulih u ratovima niste nešto mnogo poneseni, francuski ratovi vas se definitivno ne tiču, oni su kap vode na hidrofobnom platnu, kišica na impregniranoj jakni, bara oko gumenih čizama, dobro, ‘ajde, shvatili smo metaforu, možete da prestanete; ups, izvinite, niste shvatili da je reč o tome da sakrijete činjenicu da ne poznajete pojam „nepromočiv“.

A kad pređete na velike intelektualce, na kraju krajeva Francuska je pre svega kraljevstvo misli, vi sa užasom otkrijete da na internetu ima ljudi po kojima je Volter grozni zagovornik ropstva. Prvo su dobrano izvređali Enrika Masijasa, pa sad im je Volter zagovornik ropstva, zar u ovoj zemlji ništa nije sveto? Ostavljate se biografija, šta su Viktor Igo ili Emil Zola radili u svoje slobodno vreme vas to u krajnjem smislu vrlo malo zanima ne računajući i da argumentima „ad hominem“ ozbiljno nedostaje klasa, te prelazite na rad, odnosno na spise. I odmah ste živnuli. Iščitavate otvorena pisma, javno zauzete stavove, velike govore. Nabijeni su, prelepi su, to je taj francuski duh. Posle dogovaranja sa samom sobom, jednoglasno birate dva govora koja želite podrobnije da istražite.“