Norman Majler: Jadi mladog Adolfa

Norman Majler: Norman Majler, posle jedanaest godina pauze, objavio je ovih dana novi roman, Zamak u šumi (The Castle in the Forest, Random haus) u kojem se, prema mnogim kritičarima, na vrlo frojdovski način bavi detinjstvom i adolescencijom Adolfa Hitlera. Narator fikcije o stvarnom monstrumu novije istorije je Diter, nekadašnji pripadnik nemačkih zloglasnih SS trupa, Đavo, podređen Satani. Manje zagledan u socijalno-istorijske korene zla, Majler istražuje njegovu gradaciju u teološkom ključu „u kojoj se razni đavoli bore unutar svoje“porodice“, kao što biva svakoj familiji, ali i sa Satanom“, najavljuje izdavač ove knjige. To je, možda, i drugi pol priče o Dobru i Zlu, pošto je u jednom od svojih skorijih romana, Jevanđelje po sinu, Majler u priču uveo samog Isusa Hrista.
Zamak u šumi otkriva da je mladi Adolf (Adi) potekao iz incestuozne veze oca i kćeri, a zatim i detalje života u tako perverznim okolnostima, osvetljavajući pri tom rane seksualne nastranosti mladog Adija, do ranih adolescentskih godina. Psihološka analiza uzajamnog odnosa roditelja, kao i odnos prema svakom detetu ponaosob, dovode do smrti Adolfovog brata i Adolfovog odlaska. Iako su mnogi detalji ove priče izmišljeni, kao recimo retardiranost sestre Adolfa Hitlera, oni su u skladu s Majlerovom poetikom u kojoj je izmišljotina stvarnija od stvarnosti. Glasine o incestuoznom poreklu vođe nacista, inače, kolale su jedno vreme posle njegovog samoubistva ali su možda, ukazuje Majler, deo ironičnih konsekvenci opštije teorije nacista o nadljudima, pri čemu je incest jedan od načina „naučne“ proizvodnje nadljudi od istovetnog, superiornijeg genetskog materijala. Pitanje je, pak, zašto se Hitlerova „tajna“ biografija u ovom Majlerovom romanu završava u trinaestoj godini života budućeg firera?
Majler, koji je ovaj roman objavio u osamdeset četvrtoj godini, često je u svom pisanju posezao za stvarnim ličnostima pokušavajući da pronikne i ogoli mehanizme njihove intime i podsvesti. Tako je, pišući o Merilin (Monro), predvideo da je , „pošto je seks osobeniji oblik ljudske komunikacije, a tehnološko društvo sazdano na širenju komunikacija kao što je kapitalističko sazdano na širenju kapitala, veći promiskuitet sasvim izgledna perspektiva“.
Čudo od deteta, koje je u osmoj godini napisalo roman o invaziji s Marsa, Majler na Harvardu stiče diplomu aeroinženjera i ulazi u književnost na velika vrata romanom Goli i mrtvi (1948) u kojem na ironično-komični način istražuje situaciju grupe američkih vojnika koji su se tokom drugog svetskog rata obreli na pacifičkom ostrvu koje drže Japanci, njihove porive od krvi i mesa, zbog čega je u to doba, kritikovan kao „opscen“. U to doba Majler je radio kao scenarista u Holivudu, da bi se početkom pedesetih preselio u Njujork. U to doba čitao je Marksov Kapital da sebi razjasni neke stvari i, mada nije bio komunista, u otvorenom pismu Kastru, 1959, pozdravio ga je kao čoveka koji budi nadu.
Pisao je o Kenediju, Liju Harviju Osvaldu, Pikasu, ali i o Henriju Mileru, Mohamedu Aliju. Nimalo slučajno o ovom poslednjem, jer i sam se u mladosti, nakratko, okušao u ringu. Kasnije je pisanje romana, piščev strah od pisanja, kad se ujutro zatekne pred praznom stranicom, strah od publike i kritike, uporedio s osećanjem boksera uoči borbe s protivnikom koji ga čeka u ringu. U Pesmi dželata opisao je život i smrt robijaša Džerija Gilmora (1979). Početkom osamdesetih, obišavši SSSR, doživljava ovu zemlju ne kao bauk hladnog rata, niti „carstvo zla“, već kao „siromašnu zemlju trećeg sveta“.
Inače, istorijski raspon njegovih priča i romana ogroman je – jedan od Majlerovih ranijih istorijskih romana situiran je čak u doba drevnog Egipta (Drevne večeri, 1983). Knjiga Zatočenik seksa (1971), u kojoj ističe da postoje rodne razlike zahvaljujući kojima muškarci i žene na različite načine percipiraju stvarnost, izazvala je gnev feministkinja, a Majleru donela epitet „muške šovinističke svinje“. Tome je, moguće, kumovala i njegova lična predistorija – naime, na kraju jedne noćne terevenke na Menhetnu Majler, koji je tih godina bio haotičan i sklon nasilju, perorezom je izbo i ozledio svoju suprugu Adel koja je kasnije odbila da podigne optužbu protiv njega, te se tada provukao samo s uslovnom kaznom. (Prava kazna usledila je 1997. kad je njegova sada već bivša supruga objavila memoare Poslednja terevenka.)
Iako je među desetoricom velikana američke moderne književnosti, Majler nije među „nosiocima medalja“ , jer prva 4 mesta prema oceni kritike drže Toni Morison, Apdajk, Rot i Kormak Makarti. Ipak, dvostruki je pulicerovac i laureat mnogih nacionalnih književnih nagrada, filmovi snimljeni prema njegovim romanima i scenarijima veoma rano učinili su ga slavnim, a tu slavu održavali su njegovi tekstovi u Njujork rivju of buks i glamuroznim magazinima Eskvajer i Plejboj. Jedna od njegovih specijalnosti bilo je izveštavanje s konvencija demokrata i republikanaca. Tu skoro, u jednom intervjuu, opisao je Džordža Buša kao osobu koja veruje da je „američki san – san Amerike da preuzme svet, na čist i jednostavan način. On misli da je Amerika najbolja zemlja koja postoji i da stoga ima pravo da osvoji ostatak sveta i pokaže drugima kako da žive. Mislim da najzad stiče obrazovanje koje je gotovo celog svog radnog veka izbegavao – zapravo diletantskog, a ne radnog veka. Najveći srećnik u Americi“. Majler pak smatra da to što Amerika nudi više šansi nego bilo koja zemlja, ne čini Amerikance izuzetnim, a može da ih učini gorim. Zbog toga je njegov američki san da Amerikanci postanu manje sentimentalni, manje opsednuti Bogom.