Prevarom, oni pokušavaju da uklone ljude sa Zemlje i tako da prisvoje čitav prostor za sebe. Međutim, jedan broj starosedelaca nema nameru da napusti zemlju i ujedinjuje se rođački i klanovski, kroz više generacija živih i mrtvih, sadašnjih, prošlih i budućih generacija, braneći ne samo svoju teritoriju, nego i liniju kontinuiteta postojanja. „U pitanju je priča o pretnji. Jabani, možda i ne postoje, a čitav projekat finansiraju živi ljudi, moćnici, koji pokušavaju da obezbede prenos svog novca na drugu stranu i tako da nam tako otmu čak i onostrani život“, komentariše autor idejnu potku svog romana.

U Oku za drugi svet, autor barata sa više književnih i žanrovskih nasleđa, preplićući ih sa realističkim detaljima, naglašenim kroz prepoznatljive istorijske, geografske i folklorne odrednice. Istovremeno, proza Radmila Anđelkovića ne zadovoljava se samo upotrebom književnog nasledja, nego počiva na elementima koji odlikuju svaku kvalitetnu književnost.

Autorova motivacija odvodi nas u dva pravca. Prvi bi mogao da se okarakteriše kao „ko ne poznaje svoju prošlost, ne može ni da rešava svoju budućnost“. Nema mesta za svilene bube, prva priča-poglavlje romana, odigrava se u budućnosti i ukazuje na pretnju nestanka, ukoliko ljudi ne upoznaju sopstvenu prošlost i postojbinu. Drugi pravac Anđelkovićeve motivacije odvodi nas tamo gde se obično vidi kraj svega – smrt. Nalik hrišćanskim učiteljima, autor kaže da je smrt i onostrani život samo neposredni nastavak ovozemaljskog života. U zagrobnom životu mi ostajemo ono što smo bili – dobri, loši, pošteni, gramzivi, gordi, iskreni ili prevaranti. Jedina razlika se ogleda u tome da više ne možemo da se kitimo tuđim perjem, jer znamo jedino ono što smo videli i doživeli.

Nova slika stvarnosti data u romanu Oko za drugi svet prolazi, pre svega, kroz odlično smišljene i odabrane karaktere. Autor ne teži da vešto zapleten vremenski paradoks ilustruje figurantima, nego postavlja žive likove, formiranih karaktera, određenih duhovnih težnji, moralnih načela i fizičkih zahteva. Konstrukcija Anđelkovićeve naracije je nasečena, u diskontinuitetu, odbijajući ideju da je neophodan red da bi se uredio haos. Stabilna realnost je odbačena i realan svet je lagano obuhvaćen novom stvarnošću.

Osim pripovedanja avanture, autor, u svom romanu, iznosi lično viđenje sopstvenog vremena u kome bi moćni i bogati hteli sve da kupe. Međutim, on svoj pogled pretvara u podsmeh, ukazujući u kojoj meri bogati žele da na drugi svet prebace i sav svoj novac i materijalna dobra koja bi im omogućila da i u zagrobnom životu očuvaju ovozemaljsku moć.

Na taj način, Radmilo Anđelković ne samo da komentariše našu sadašnjost, nego je i na vešt način povezuje sa budućnošću, trudeći se da pojasni gde se trenutno nalazimo i kuda idemo. Istovremeno, objašnjavajući da smo posle smrti, u večnom životu, samo ono što smo bili, autor daje vrlo snažno moralno upozorenje da se raj i pakao zarađuju običnim životom, sada i ovde, a ne na Strašnom sudu na kome ćemo se, svakako, svi naći jednoga dana.