Časopis Novi plamen postoji od 2006. godine, ali s obzirom na finansijska sredstva, iako zamišljen kao mesečnik, izlazi mnogo ređe – praktično – onda kada pristigne novac od donatora. Nedavno je iz štampe izašao četrnaesti broj, koji se na gotovo dve stotine strana bavi problemima krize u kojoj se nalazi društvo istoka i zapada, a koja se može sažeti u sintagmu socijalna pravda. Novi plamen se drugačije rečeno bavi pravom svakog čoveka na dostojanstven život, oskrnavljen ekonomskim, socijalnim, političkim, sindikalnim i drugim anomalijama.

„Živimo pod prokletim, i teškim teretom starinskih šema, otrcanih predodžbi, krivotvorenih slika o stvarnosti, i teško je probiti se kroz te mračne prostore, što ih zamišljamo u patetičnom grimizu vjekova, oklopa, tradicije, odgoja i dresure, do neposredne i jasne istine da bi čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac, i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka“. Ove reči Miroslava Krleže, napisane 1934. godine u zagrebačkom listu Danas, koje stoje na koricama Novog plamena, jesu dokaz i opravdanje postojanja ovakvog časopisa, ali i podsećanje na jednog od preteča ideja levice, koji je zajedno sa Augustom Cesarcem uređivao još 1919. godine prvi Plamen.

Novi plamen je pokrenut takođe u Zagrebu, a dosad se etablirao kao jedini časopis levice na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, uspevši da okupi neka od najeminentnijih intelektualnih imena iz svih bivših republika bivše države. Time je postao faktor koji prikuplja razasute dragulje među južnoslovenskom inteligencijom oko, jednostavno rečeno, ideje jedne humanije civilizacije.

Kako u jednom od uvodnika kaže glavni urednik Mladen Jakopović, Novi plamen je časopis demokratske levice za politička, društvena i kulturna pitanja, koji …na pluralističkoj, neisključivoj osnovi, zastupa temeljne demokratske i prosvetiteljske vrednosti, promišljajući puteve ostvarenja autentične i integralne političke, socijalne i ekonomske demokratije, posvećujući posebnu pažnju pitanjima vezanim za ljudska prava i demokratske slobode, radničku i građansku participaciju, međunacionalno pomirenje i toleranciju, antifašizam, i progresivnu miroljubivu politiku. U najširem smislu, časopis se zalaže za promociju i unapređenje kulturnih vrednosti humanističke civilizacije.

Najnoviji broj časopisa, u kojem se između ostalog nalaze misli Tomislava Jakića, Dubravke Ugrešić, Borisa Budena, Latinke Perović, Hozea Saramage, Slavoja Žižeka, Todora Kuljića, tematski je u najvećem delu posvećen ekonomskoj krizi, i pre svega stanju u postjugoslovenskim društvima. I dok se glavna rasprava odvija oko utemeljenosti i pravičnosti ekonomskih i političkih sistema, odnosno o količini prava (na materijalne i druge dobrobiti) među ljudima, nacijama i rasama, jedan od tekstova Novog plamena ide korak dalje, i bavi se jednakošću među vrstama.

Pod naslovom Specizam, Zoran Čiča, etnolog i istoričar iz Zagreba, čitaocima predstavlja istoimeni pojam čiji je autor američka spisateljica Džoan Danejer, a koji predstavlja „propust da se, s obzirom na pripadnost vrsti ili karakteristike tipične za neku vrstu, bilo kojem svesnom biću prida jednak obzir i poštovanje“. Jednostavnije rečeno, specizam je diskriminacija po osnovu vrste. On nastaje izdizanjem sopstvenih specifičnosti po osnovu pripadnosti jednoj vrsti na nivo ideologije, ili načela. „Položaj u kojem se u većini današnjih društava nalaze ne-ljudske životinje izraz je specifičnog stava da su ljudi superiorna vrsta kojoj pripada povlašćeni status u odnosu na sve ostale životinjske vrste. Otuda proizlazi i praksa da se na ne-ljude gleda samo u svetlu njihove iskoristivosti za ljudske svrhe – oni su savremeno roblje ljudskog društva. Ne-ljude se nevine zatvara. Ne-ljude je dopušteno prisilno razmnožavati i uzgajati. Ne-ljude se sme nekažnjeno ubijati (osim kad predstavljaju nečije vlasništvo pa se time ljudima nanosi materijalna ili emocionalna šteta). Ne-ljude je dopušteno loviti. Ne-ljude se sme uprezati u težak rad, ne-ljude se sme mučiti, ili injektirati bakterijama i virusima da bi se zadovoljila ljudska radoznalost. I to sve na milijardama napaćenih mislećih i osećajnih individua. Bez specijalnog stava da je sve ovo dopušteno samo zato što je reč o pripadnicima drugih vrsta to ne bi bilo moguće. Ovakav stav i praksu prate i zakoni koji samo naizgled, formalno, iskazuju nameru da zaštite ne-ljude od ljudskog zlostavljanja, dok je u praksi njihovo ubijanje dopušteno.

Kao i svaki izam koji iskazuje zadrtost, i specizam proizlazi iz skučenog, neintegralnog pogleda na svet te kao takav ne uviđa suptilne poveznice fine tapiserije života i prirode. On stoga stvara praksu koja naposletku ugrožava i sam opstanak ljudske vrste i uravnotežene životne sredine. Odustajanje od specističkog pogleda na svet ne predstavlja samo čin benevolentnog iskazivanja brige prema ne-ljudskim životinjama, već ukazuje na moralnu zrelost stava koji spoznaje neprocenjivu važnost celovitog pristupa življenju i preuzima vlastitu odgovornost za dobrobit trenutno utamničenih ne-ljudi, za sebe i vlastito zdravlje, za boljitak društva u kojem živimo te za planetarni eko sistem koji delimo sa svim ostalim vrstama na Zemlji“.

Ako je o jednakosti reč, čemu i teži levica, onda u tome treba biti dosledan. Jer, u čemu je razlika između specizma i nacizma…