O naturi

Zbog čega mladi ljudi velikih evropskih gradova subotu i nedelju provode pored Sene ili po parkovima jedući sendviče i družeći se, ako ne da se malo odmore od industrijskog napretka? Zelenilo razume, a razumevanje potpomaže da bolje donosimo odluke. Priroda je „jeste“. Tek pre nekoliko dana na predavanju Koste Bogdanovića saznao sam da se naš udžbenik o prirodi nekad zvao „Jestvenica“. Priroda živi bez maske! A Gombrovič kaže da bi bilo dobro da čovek ne skida masku sa svog lica jer ispod nje nema ništa: Priroda znači biti pri-rodu. Pri rađanju i trajanju. Suprotno od nje je prismrt. Traka na kojoj se štancuju predmeti i ljudi, na kojoj je nemoralno biti moralan. Čovek ne sme da se suoči sa prirodom jer bi bio priteran da spozna lepotu i sklad. Kineski pesnik Li Đing veli da se u ovom trenutku svet podelio na plod i proizvod!

Knjiga je šumski stanovnik. Obradujem se ružičastim kovertima koje mi donesu nove knjige mojih prijatelja. U knjigama je tišina, mir i opažanje dostojno svog hartijastog postojanja. U nadi sam (preko te drvene tvorevine) da će čovečanstvo jednog dana shvatiti važnost poezije i svrstati je u red sa ekranom i prozaikom. U knjizi Simona Grabovca „Ključne reči“ prepoznajem osetila urbanog čoveka koji teži da se panorama prirode ne zaboravi. Naprotiv, ona zamenjuje naše grube pretpostavke i prodire u sećanja koja se izlivaju iz prvih stihova: „Da li je slika drveta u polju znak moje usamljenosti“. Drvo na grčkom znači (ksile), ono od čega sve počinje. Raskošne grane su ustreptalost lišća koja nas štiti od aktuelnog demensa. Nekad su slikari slikali mrtvu prirodu, sada pesnik Grabovac (u čijem prezimenu je drvo grab) oživljava rečima pejzaže u sopstvenom oku. Usamljenost čoveka i drveta je ista.

Bez prirode čovek postaje iscrpljen. Iscrpljenost je dete kapitala. Umorio se i kosmos – po Mišimi – jer su ljudski resursi osiromašili. Što bi rekla Hana Arent: „Sirota pameti, mi smo ti činjenice!“ Kod Grabovca teku slike iz nature sa postojanom jednostavnošću samog pesnika – „Trava zatalasano pobijena u suprotnom pravcu beži od neizvesnog očekivanja“. Da li se svi, i sam se pitam, bore za opstanak i život, dok čovek jedini od njih beži. Možda će sutrašnje poete pevati – Čovek je nekad postojao. Kao i priroda!

Verujem samo u onu dobrotu koja se sama sebi zgadi od količine, a mora da nastavi dalje da deluje. U prirodi nema dobrote, ali ima podsticaja za dobrotu u čoveku. Današnji čovekov kredo pretvorio se u sveopšte uništenje. Njegov stav prema prirodi je zločinački. Isti kao u ratovima, ubistvima i genocidima. U ovom trenutku čini se najveći zločin prema Planeti. Zapretio nam je Veliki nestanak, a mi ne možemo da se setimo ni Velikog praska, onog mesta iz kojeg izviru „ključne reči“ utopijske neprekidnosti.