O starosti i starenju 1

Edicija Bez prevoda trenutno najprisutnije izdavačke kuće u Srbiji, Lagune, vraća čitaoca nekim zaboravljenim autorima sa bivših jugoslovenskih prostra koje su starije generacije rado čitale.

Zbirka Nevidljia žena i druge priče (2020) potseća na nekad veoma prisutne književnice, jer, pored autorke bila je to i Dubravka Ugrešić, svojevremeno prva dobitnica Ninove nagrade.

Slavenku Drakulić pominje, u svojoj poznatoj studiji o književnosti Istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida, i Endru Baruh Vartel kao ne samo talentovanu već i politički veoma angažovanu, hrabru autorku koja se nakon raspada Jugoslavije zaputila u emigraciju ne mogavši da pronađe ni fizički ni duhovni prostor za dalji književni i novinarski rad. (Njena publicistička knjiga Smrtni gresi feminizma iz 1984. jedan je od prvih priloga o feminizmu u nekadašnjoj Jugoslaviji.)

Na tom putu neminovno je moralo biti i viška političkih i društvenih angažmana, učestvovanja na brojnim konferencijama i skupovima istomišljenika, ali je književni rad ostao kao bazično i jedino vredno, na šta podseća i Dubravka Ugrešić u svojoj izvrsnoj knjizi eseja, Lisica, a delimično i Slavenka Drakulić ovom zbirkom priča kojoj je osnovna tema starost i starenje.

Prihvatajući neminovnost da je starost jedini način da se živi dugo, autorka se u vencu priča labavo povezanih autobiografskim elementima osvrće na različite percepcije fenomena starenja, prevashodno u našim, balkanskim društvima koje na stare ne gledaju sa previše empatije.

Ugao gledanja drugih je manje važan u ovim pričama jer se autorka bavi introspekcijom, očigledno i sama zakoračivši u ozbiljnije godine kad se život posmatra iz perspektive već znatno približenog horizonta.

Taj osećaj nedostatka vremena da se nešto novo i različito ostvari muči junake i junakinje njenih priča u kojima nema previše ni feminističkog ni političkog.

Kao da te strasti ostaju u nekim predelima mladosti i zrelog doba, dok se starost miri sa okolnostima, težeći samo tome da za sebe izbori neki podnošljiviji položaj.

U ne baš optimističnom pregledu svih fizičkih ali i mentalnih ograničenja koje starost neminovno donosi, Drakulić nalazi prostore za ironiju, crni humor, samoironiju i tugu prolaznosti.

Ona prihvata neminovno, ali se ne miri do kraja.

Oseća da snage izdaju, dok su osećanja iz mladosti prisutna i dalje.

Na tom dvojstvu gradi svoje skice iz svakodnevice starih ljudi koje telo izdaje koliko i ljudi oko njih.

Najpre roditelju umiru, pa postajemo najstarija generacija u porodici, dok deca odlaze od nas tražeći način da ih naša starost ne opterećuje suviše.

Na toj razmeđi između srednjeg i doba starosti nastaju mnoge unutrašnje dileme.

Ostajemo bez bračnih partnera suočeni sa samoćom praznih stanova i ispražnjenih roditeljskih kuća u zavičajima.

Na ulici nas sve manje primećuju, kaže autorka, a i mi sami se trudimo da postanemo nevidiljivi (otuda i naslov knjige), neprimetni i što manje drugima na smetnji sa našim slabostima, bubicama, bolestima i strahom.

Tu su podjedanko zastupljeni i žene i muškarci koji postaju sve više nevidljivi za prolaznike, komšije, prodavce u radnjama kao u priči Hlače na rasprodaji, gde jedan ostareli suprug koji je nekad bio poznat po eleganciji i skupoj odeći sada pokušava uz ženinu pomoć da pronađe pantalone u radnji sa konfekcijom dok mladi prodavac jedva da obraća pažnju na njih.

Odustajanje od kupovine metaforično je odustajanje od života jer više nema proporcija u koje bi se njihovo doba dalo uklopiti, ljudi postaju višak i društveni balast, napušteni i od svojih bližnjih.

Ali, nismo li mi isto učinili svojim roditeljima, pita se autorka u nizu priča čiji je okvir odlazak majke u starački dom i smrt u usamljenosti.

Povratak u zavičaj, poseta groblju, raspremanje roditeljske kuće, bacanje ličnih stvari i uspomena u smeće, sve to samo učvršćuje okvir krivice, osećaj da smo napustili naše najbliže zato jer smo i želeli da postanu nevidljivi, da nas ne opterećuju ničim, da nastavimo svoje obračune sa roditeljima koji su vazda bili nepravedni i grešili u nečem fundamentalnom, ostavljajući nas hronično ljute sve dok i sami ne počnemo da starimo.

Ima gorkog humora u očajničkim pokušajima da se mladost vrati bar na kratko (priča Plave tablete), ali i teškog pesimizma u završnoj autobiografskoj priči o ženi, stvaraocu koju je emigracija naterala na kompromis neprekidnih putovanja i aktivnosti koje donose pošten, ali mukotrpno stečen prihod, jer, od nečega se mora živeti.

Umetničko stvaralaštvo ostaje u drugom planu, dok na površinu izbija gorčina borbe za dostojanstven život.

Najviše hrabrosti potrebno je da se starosti i neminovnom odlasku iz života pogleda u oči i tu kao da autoka ne vidi prostor za optimizam jer ga i nema.

Treba ostati uspravan do kraja ili izdržati onoliko dugo koliko možemo.

A onda sve stvari pripremljene za još jedan službeni put polete sa stola gurnute rukom koja više nema snage i lice konačno ostaje bez maske, samo naspram nepoznatog i konačnog.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.