Ovaj roman poetikom knjige-kolaža ili dnevničkog rukopisa čitaocima predočava jedno autentično viđenje onog istorijskog trenutka kada, bombardovanjem Beograda, Jugoslavija postaje jedno „nepozNATO“ dete, a užasni prizori koje kraj devedesetih donosi na geopolitičku i privatnu mapu Balkana, najednom otvaraju novu „pukotinu“ i pitanje „neke nove Makedonije“.

Kao vrsta eruditnog i intimnog diariuma makedonskog slikara, ovaj roman, nimalo slučajno, započinje poglavljem datiranim 15. februara 1999. Povest o zemlji ili zemljama u kojim je samo prošlost zagarantovana, narator ispisuje u vidu svakodnevnih beležaka koje su pretpostavljene veze napisanog i doživljenog sa tokovima i uticajima na umetničku praksu, literaturu, slikarstvo i filmografiju.

Ovakvi uzbudljivi dijalozi sa mislima i idejama velikana kako u ovdašnjoj, tako i u svetskoj umetničkoj tradiciji, postaju možda i najuzbudljiviji segmenti romana, koji otvaraju mogućnost da se jedna potresna „Priča“ o strahovima od kolektivnog i individualnog nestajanja, stvarna i doživljena, sada ispriča i u okvirima fantastičnog, oniričkog diskursa ili imaginarne polemike, kako bi u krajnjoj instanci istakla dominantni simbol kao „stanje svesti“ i „stanje stvarnosti“ balkanskog žarišta na kraju drugog milenijuma – INSOMNIJU.

Dimitrije Duracovski (Struga, 1952), pisac je i slikar, kao i član „Udruženja pisaca Makedonije“ od 1989. Objavljuje kratke priče i eseje u književnoj periodici. Bio je pripadnik književne grupe „Peti krug“ i član redakcije u časopisima „Dalje“, „Forma“, „Dalgi“ i „Stožer“. Objavio je dve zbirke kratkih priča – „Tajna istorija“ (1986) i „Crni proroci“ (1996). Za njegov prvi roman „Insomnia“ (2001), nagrađen je prestižnom nagradom „Roman godine Jutarnjeg vesnika“. „Blede sene, daleki glasovi“ (2014) njegovo je drugo romaneskno ostvarenje.