Ruski predsednik Dmitrij Medvedev vidi krizu kao znak da se američko globalno rukovodstvo približava svom kraju, dok je predsednik Venecuele Ugo Čavez objavio da je Peking sada relevantniji od Njujorka.

Ipak, vrednost dolara, tog simbola američke finansijske moći, pre raste nego što opada. Kenet Rogof, profesor na Harvardu i bivši vodeći ekonomista MMF, primećuje: „Ironija je, imajući u vidu da smo straćili mnogo vremena, što su stranci odgovorili tako što nas zasipaju parama. Nisu sigurni gde bi još mogli da se okrenu. Oni izgleda više veruju u našu sposobnost da rešimo probleme od nas samih“.

Često se kaže da kad Amerika kine, ostatak sveta se prehladi. Nedavno su mnogi tvrdili da bi sa usponom Kine i petrodržava američko usporavanje moglo da bude odvojeno od ostatka sveta. Ali, kada je Ameriku uhvatio finansijski grip, ostali su je sledili. Mnogi strani lideri hitro su zamenili „šadenfroide“ (radovanje tuđoj nesreći) strahom i sigurnošću američkih državnih obveznica.

Krize obično opovrgavaju konvencionalnu mudrost, a ova otkriva da snaga američke ekonomije ostaje impresivna. Jadan učinak Volstrita i američkih regulatora koštali su mnogo Ameriku u smislu meke sile privlačnosti njenog ekonomskog modela, ali udarac ne mora da bude fatalan ako, suprotno Japanu 1990-ih, Sjedinjene Države uspeju da apsorbuju gubitke i ograniče štetu. Svetski ekonomski forum i dalje rangira američku ekonomiju kao najkonkurentniju na svetu, zahvaljujući fleksibilnosti tržišta radne snage, višem obrazovanju, političkoj stabilnosti i otvorenosti za inovacije.

Važnije pitanje tiče se dugoročne budućnosti američke moći. Nova prognoza za 2025, koju priprema Nacionalni obaveštajni savet SAD, predviđa da će američka dominacija biti „u velikoj meri umanjena“ i da će ključna oblast nastavljene američke superiornosti – vojna moć- biti manje značajna u konkurentnom svetu budućnosti. To nije toliko pitanje američkog opadanja koliko „uspona ostalih“.

Moćuvek zavisi od konteksta i u današenjem svetu distribuirana je u obrascu koji podseća na partiju trodimenzionalnog šaha. Na vrhu šahovskog polja vojna moćje uglavnom unipolarna i verovatno će ostati tako još jedno izvesno vreme. U sredini šahovske table, ekonomska moćje većmultipolarna, pri čemu su SAD, Evropa, Japan i Kina glavni igrači dok ostali stiču važnost.

Na dnu šahovske table nalazi se carstvo transnacionalnih odnosa koji prelaze granice van vladine kontrole. Ono obuhvata najrazličitije aktere, poput bankara koji elektronski prebacuju sume novca koje su veće od većine nacionalnih budžeta, terorista koji prebacuju oružje ili hakera koji ruše internet operacije. Tu su i novi izazovi kao pandemije i klimatske promene. Na tom dnu table, moćje široko decentralizovana, pa nema smisla govoriti o nekakvoj unipolarnosti, multipolarnosti ili hegemoniji.

Čak i nakon finansijske krize vrtoglava brzina tehnoloških promena nastaviće da upravlja globalizacijom, ali će političke posledice biti različite za svet nacionalnih država i svet nedržavnih aktera. U međudržavnoj politici, najvažniji faktor biće nastavljanje „povratka Azije“.

Azija je 1750. imala tri petine svetskog stanovništva i tri petine svetske ekonomske proizvodnje. Ali 1900, nakon industrijske revolucije u Evropi i Americi, Azija je ostvarivala tek petinu svetske ekonomske proizvodnje. Azija će 2040. većdobrano biti na putu da povrati svoj istorijski udeo.

Uspon Kine i Indije može da stvori nestabilnost. Ali, to je problem sa presedanima i možemo da naučimo iz istorije kako politika može da utiče na ishod. Pre jednog veka Britanija je uspela da izađe na kraj sa usponom američke moći bez sukoba, ali neuspeh sveta da upravlja usponom Nemačke izazvao je dva katastrofalna svetska rata.

Uspon nedržavnih aktera mora da se kontroliše. Nedržavna grupa ubila je 2001. više Amerikanaca nego što je japanska vlada ubila u Perl Harburu. Pandemija koju su raširile ptice ili avionski putnici mogla je da ubije više ljudi nego što je nestalo u Prvom ili Drugom svetskom ratu. Moglo bi se ispostaviti da su problemi difuzije moći (dalje od države) teži od pomeranja moći između država.

Izazov za Obamu jeste taj što je sve više i više pitanja i problema van kontrole čak i najmoćnije države. Iako SAD dobro stoje prema tradicionalnim merilima moći, ta merila sve manje uspevaju da obuhvate ono što definiše svetsku politiku i što se, zahvaljujući informatičkoj revoluciji i globalizaciji, menja na način koji sprečava Amerikance da ostvare svoje međunarodne ciljeve kada deluju sami.

Na primer, međunarodna finansijska stabilnost vitalna je za američki prosperitet, ali je neophodno da SAD sarađuju s drugima da bi to ostvarile. Globalne klimatske promene će, takođe, uticati na kvalitet života, ali SAD ne mogu same da izađu na kraj s tim problemom. U svetu gde granice postaju poroznije za sve, od droga preko zaraznih bolesti do terorizma, Amerika mora da mobiliše međunarodnu koaliciju da se pozabavi zajedničkim pretnjama i izazovima.

Rukovodstvo Amerike kao najveće svetske ekonomije ostaje krucijalno. Problem američke moći kao posledice finansijske krize nije opadanje, većsaznanje da čak ni najmoćnija zemlja ne može da ostvari svoje ciljeve bez pomoći drugih. Srećom, Barak Obama to razume.

Autor je bivši pomoćnik američkog sekretara za odbranu, a sada je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2008.

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji