Kakve je to poklone Deda Mraz ostavio pod jelkom domaćim prozaistima na kraju 2005. godine? Zaista teško pitanje, tek nešto malo lakše kada je o mlađim srpskim prozaistima reč. Njima su se izgleda kroz (od baruta zagaravljen!) odžak spustile uglavnom teme iz crnih devedesetih, ne računajući na slavljeničku atmosferu, već na stari izgovor da jedino pisci dva puta prolaze kroz iste muke. Jednom dok ih svi doživljavamo i drugi put dok ih samo oni (sve usamljeniji što više pišu, kako reče Papa Hemingvej) ponovo obrađuju, sa sigurne istorijske distance od nekoliko godina. Ma po kojem to onda vremenu književnici onda uopšte i navijaju sat? Ima li smisla čestitati im Novu godinu? Naša stvarnost biće njihova tek za koje leto? To nije nikakva filozofija. Oni – čast izuzecima – gladuju bez honorara u 2006, a uz to pride, sudeći bar prema njihovim romanima, žive i u crnim devedesetim. Blago toj divnoj profesiji!?
Može biti da grešim, ali neka bude samo moj utisak da su Pijavice Davida Albaharija, objavljene prošle godine, bile neka vrsta nagoveštaja iznenadnog upliva stvarnosti u savremenu domaću prozu. „I mene je iznenadio taj upliv svakodnevice u moju prozu“, potvrdio je tada Albahari u intervjuu koji smo vodili. Dakle, možda sasvim pogrešno, ali učinilo mi se da se tu dogodio okretaj zavrtnja. Šta god „Ninov“ žiri mislio o tome…
Tek što je Teofil Pančić u (pozitivnoj) kritici knjige Kroz pustinju i prašinu Srđana V. Tešina napisao: „Biće da su se i neki među njima osmelili, pošto su istražili toliko toga između neba i zemlje, da nešto malko istraže i glede sebe samih“, Srđan V. Tešin je objavio roman Kuvarove kletve i druge gadosti u kojem je gotovo potpuno zaboravio na postmodernističke igre i okrenuo se jezivoj stvarnosti, realističkoj, ili pre grotesknoj priči. Priči u kojoj se glavni junak romana – fotograf Pavle – na svoj ravnodušan način, distancirano, a opet fotografski opsceno, voajeristički i hladno, iz poglavlja u poglavlje, suočio s porodičnom, lokalnom i nacionalnom tradicijom koja se pokazuje kao nesrećno nasleđe prepuno perverzija, trauma i zločina. Tešin je napisao pravu tragediju, jednostavnu i punu patnju, čija srž jeste mimezis, iako su likovi tek zamaskirani da se kojim slučajem ne bi prepoznali. Erdut, mobilizacija, uopšte zločini od Drugog svetskog rata na ovamo, incest, raspad porodice – teme vrlo spretno ukombinovane pod pitanjem da li je zločin nešto s čim se rađamo.
U romanu Kolekcija Mileta Prodanović kao da je imao posla s pravom literarnom vizijom. Gotovo u istom danu kada se njegova knjiga pojavila u knjižarama – iako ju je završio godinu dana pre toga – što je dokaz tvrdnje da pisci ne navijaju sat zajedno s nama – u medijima je eksplodirala afera Holmec. Pojedine scene vojnika JNA sa uzdignutim rukama koje smo gledali na televiziji, ovaj je pisac opisao dvanaest meseci ranije, skoro identično.
Pošto smo ispratili deo priče o tome kako je Oseus sakupio srebro, pisac nas baca u London 2001. godine, gde programerka Stela, udata za bogatog Ričarda koji se namerio da na aukciji kupi pomenuto posuđe, pokušava da preboli smrt svoga brata Pavela, vojnika poginulog u Sloveniji deset godina ranije. Stela i ne sluti da će joj ekran kompjutera napraviti malo iznenađenje: otvoriće vremenske kapije i prirediti joj bolne halucinacije koje će još jedared kliknuti na njenu otvorenu ranu. Istrgnuta fotografija iz vojne knjižice ubijenog brata, sada skenirana i stavljena na desktop, otvoriće lavinu jezivih slika i zločina. Računar će na čudan način oživeti Pavela (kod Tešina Pavla) i zločin koji je nad njim izvršen. Eto, deo ex-YU sukoba, odigran u Sloveniji, ovde je, moguće, po prvi put izabran za temu.
Svaki pisac je otvorio deda Mrazov poklon na svoj način, rukom svoje poetike. Mladi i talentovani pisac Borivoje Adašević objavio je tokom protekle godine zbirku pripovedaka Iz trećeg kraljevstva koja je u pojedinim pričama, koristeći halucinaciju kao metod razblaživanja uvek opasne teme iz stvarnosti, tretirala iste, mešajući ih sa istorijom koja uvek baca senku na novo doba, noseći sa sobom tu tragičku krivicu, čiji precizni profil nudi Tešin u Kuvarovim kletvama. Adašević je prepuštajući priču uvek nekom drugom zaveo čitaoca, pustio ga da utone u san i halucinira, a onda ga probudio opet tom našom svakodnevicom, polio ga hladnom vodom.
Nemanja Rotar se u novom romanu Netrpeljivost takođe bavio istorijskom temom, spuštenom na razinu pojedinca. Njegov roman je za temu imao temu zločina. Netrpeljivost je uzbudljiva i potresna priča o dvoje mladih ljudi, Srbinu i Nemici, koji usred vrtloga Drugog svetskog rata pokušavaju da sačuvaju ljubav i veru jedno u drugo. Oni se kreću nasuprot struje i sveopšteg potčinjavanja volji svetskih diktatora. Ovo je priča o individualizmu koji se opire i istrajava u vremenu kada je to najmanje poželjno i kada se svaki otklon od unapred zadate matrice ponašanja plaća glavom. Glavna mesta dešavanja u romanu su Pančevo i Banat, ali se radnja panoramski širi na prostore Evrope, Rusije i Amerike. Tu je naslikana precizna slika koja nam dočarava kako značajne stvari nagaze čoveka koji živi „malim“ i normalnim životom. Kako ga ponize i učine beznačajnim, ali beznačajnim samo za istoriju. Nepravda učinjena nad njima jednom izađe iz zemlje, pronađe svog pisca i otelotvori se u literaturi, disciplini sočnijoj od krute istorije.
Zanimljivo je da ni pisci čiji su junaci na prvi pogled bili daleko od domovine, nisu zaboravili gore već pomenute teme. Srđan Valjarević je, recimo, napisao odličan roman Komo. Glavni junak romana odlazi u Belađo, na jezeru Komo, gde će mesec dana koristiti Rokfelerovu stipendiju, namenjenu pisanju romana, a ustvari se penjati na brdo Tragedija. On uživa u idiličnom kraju i alkoholu, ali ne piše roman i teško se snalazi u tom društvu. Na izvestan način njegov je junak, živeći u devedesetim, postao autističan i sasvim pasivan. Teško se snalazi. Gde god da krene nosi na leđima Srbiju i intimnu istoriju. Gde je izlaz? U Volterovskom pokliču da je jedino u radu izlaz?
Emil Denisa Mikana, izvorno objavljen na nemačkom, donekle je sličan Valjarevićevom junaku. Izgubljen tokom devedesetih, on je tek senka, iako se sjajno snašao u Austriji u čijim se izlozima sada ogleda dok luta. On posmatra svet oko sebe, ali pri tom uvek zapravo samo sebe, razmišljajući kako bi bilo dobro da kupi veliko ogledalo i dugo posmatra svoje telo. Snaga Mikanovog kratkog romana doživljava vrhunac kada nam autor ponudi popis „svih stvari u kući“ koji je sastavio otac glavnog junaka dok su u žurbi napuštali rodni grad i Jugu koja gori.
Igor Marojević, takođe, u novom delu svog etnopetoknjižja Mediterani ispisuje nekoliko odličnih „španskih“ priča, koje opisuju njegovu novu, špansku stvarnost, sa opet jednim tako izgubljenim junakom, čije repove još uvek zatvaraju vrata domovine. I tako dalje, sa još nekoliko zaista uzbudljivih i lepih literarnih primera.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.