Kada je Erih Auerbah, pre više od šezdeset godina – bežeći od nacinalsocijalističke beštije u Istanbul – objavio svoju studiju Mimezis. Prikazivanje stvarnosti u zapadnoj književnosti (Mimesis. Dargestellte Wirklichkeit in der abendländischen Literatur, 1946. Franke, Bern), nije mogao slutiti da će ona postati jedno od klasičnih i kanonskih dela teorije književnosti 20.

Kada je Erih Auerbah, pre više od šezdeset godina – bežeći od nacinalsocijalističke beštije u Istanbul – objavio svoju studiju Mimezis. Prikazivanje stvarnosti u zapadnoj književnosti (Mimesis. Dargestellte Wirklichkeit in der abendländischen Literatur, 1946. Franke, Bern), nije mogao slutiti da će ona postati jedno od klasičnih i kanonskih dela teorije književnosti 20. veka.
Promovirani pravnik i romanista, Erih Auerbah rođen je 8. novembra 1892. u Berlinu, a umro je 13. oktobra 1957. u Valingfordu u Americi. Zastupao je antipozitivističko učenje svog profesora Karla Foslera, legendarnog romaniste iz čijeg su šinjela izišli i Viktor Klemperer i Leo Špicer. Auerbah je nakon emeritiranja Lea Špicera postao i njegov naslednik na katedri za romanistiku u Marburgu. U oktobru 1935. je, kao Jevrejin, bio suspendovan sa službe, te je morao sa svojom porodicom u egzil. Auerbah je izbeglištvo proveo u Istanbulu, u kome je i Špicer u međuvremenu našao utočište. Auerbah će već 1936. emigrirati u Ameriku i dobiti mesto profesora na Džon-Hopkins Univerzitetu u Baltimoru, da bi docnije postao profesor na Prinstonu i Jejlu.
Mimezis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Odsustvo kritičke literature nagnalao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije J. Migne. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimezisa.
Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Njegov prevod Vikoove Scienza nuova na nemački, i danas predstavlja kanon. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimezisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimezisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces.
Auerbah veli u jednom pismu filozofu dijaloškog principa, Martinu Buberu, da za Mimezis nije predgovor ni bio koncipiran, odnosno da je njegovo prvo poglavlje, Homer-Genezis, zamišljeno kao neka vrsta uvoda. Teorijski traktat na početku knjige bi protivrečio njenoj intenciji, dodaje Auerbah u tom pismu. Auerbah je upozoravao na destruktivni uticaj novog kriticizma i njegov aistorijski prilaz književnosti.
Auerbahov opus je ogroman. Mimo njegovih knjiga i članaka o antičkoj, helenističkoj, italijanskoj, francuskoj, engleskoj i nemačkoj književnosti, izdavaja se i autorova korespondencija sa Benjaminom, Krausom, Manom. Auerbahova dela, nastala između dvaju svetskih ratova i tokom prve posleratrne decenije – u Berlinu, Marburgu, Istanbulu i Americi – a koja se odnose na zapadnoevropsku književnost i istoriju kulture, do danas su predemet recepcije kroz dvostruku perspektivu. Na jednoj strani, on je autor chef d’oeuvre Mimezisa, prve moderne i koherentne „nenacionalno koncipirane istorije književnosti“, kao što je to formulisao njegov slavni kolega sa Jejl univerziteta, Džefri Hartman, a na drugoj, njegovi prilozi kulturnoj istoriji koji su komplementarni sa Mimezisom kao amblematičkom istorijom književnosti. Auerbahov koncept „estetičkog istorizma“, preuzet je iz Vikoovog terminološkog aparata. Njegove metaistorijske, metodološke refleksije o granicama izemeđu istorije i poezije, obnavljaju aristotelovske diferencije između partikularnog istorijskog opisa i filozofskog pesništva.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.