Kada nečiji dugogodišnji san postane java, a Petar Janjatović se iz sličnog sna probudio 1998. godine, objavljivanjem Ilustrovane Yu rock enciklopedije (Geopoetika), takav USPEH (zaslužuje velika slova, s obzirom na zemlju u kojoj se sve dešava, a još više uplitanjem vremenske odrednice), može se okarakterisati kao idealan spoj ljubavi, talenta i rmbanja.
Petar Janjatović, međutim, sada već čovek sa trajnom ličnom (Beograd, 1956), nije se predao samozadovoljstvu. Svestan da nije bezgrešan i da ništa nije zauvek zadato, on nastavlja svoje, sada već ex-yu, rok putešestvije, krunišući ga trećim, ovogodišnjim izdanjem nečega što, u takvoj formi, nije viđeno na prostorima bivše SFRJ, a bogami i šire. Sada već Ex-yu rock enciklopedija, dogurala je do 320 stranica, na kojima se nalazi potpuno čitljiva istorija rokenrola jednog ovećeg parčeta Evrope. Drugo dopunjeno, dakle, autorsko izdanje enciklopedije, koja je više od klasičnog poimanja ovakve literature, obrađuje period od 1960 (to jeste početna godina u sve tri varijante) do 2006. godine, u nekoliko posebnih celina, koje je autor sebi zadao i realizovao. Osnovni, noseći deo „SFRJ -1960-91-00“ + „Srbija 1991-2996“ + „Svet 1991-2006“ (a svet su okolne ex-yu republike) + „Festivali & novine & web rock strane“. Rok kultura, u najširem svom pojmu, dobila je tako dobru polaznu tačku za sve buduće, hrabre istraživače, a Janjatoviću ostavlja zadovoljstvo „krckanja“ zasluga i uporno dopunjavanje tri tačke… jer pamćenje na ovim prostorima prilično je kratko i uvek ga treba ukrštati, a izvora nikad dosta.
A, sve je počelo od trenutka kada je jedan od ljudi koji su jugoslovensku rok kritiku uveli u respektabilne vode, „od glupavih devedesetih, televizijskih emisija, idiotskih političara, hiperinflacije… pobegao u pisanje knjige“, po sopstvenim rečima. Ili je, možda, tačnije da je osamdesetih godina (procvata rok scene), nekolicina profesionalaca bila „u priči“ o enciklopediji, pa i naš junak, ali to nikad nije realizovano. Izazov je, dakle, već postojao, trebalo je samo skupiti dovoljno kuraži, strpljenja i biti „tvrde glave“. Janjatović je na materijalu već vežbao, potpisavši se kao koautor na almanahu Drugom stranom – Almanah novog talasa SFRJ (koautori David Albahari i Dragan Kremer – 1983), da bi deset godina kasnije realizovao i Pesme bratstva i jedinstva (Antologija rock poezije, SFRJ 1967-1991, izašlo 1993). „Bavio sam se prošlošću. Iako sam bio svestan da cela stvar može da završi u mom ormanu. Tek oživljavanje scene (1994/95) pokazalo je da postoje ljudi koji se i dalje interesuju za muziku i da dolazi sve veći broj novih klinaca koji prate koncerte i koji sve to prihvataju sa tinejdžerskom strašću“, reći će Janjatović za Danas, 1998. godine.
A knjiga k’o knjiga, ili je, ipak, malo više od toga. Kroz više stotina enciklopedijskih jedinica i mnoštvo fotografija, čitaocu je pružena prilika da na jednom mestu doživi istoriju rokenrola, na prostorima bivše Jugoslavije i sadašnjih njenih naslednika. Pomalo neobičan postupak u realizaciji ove knjige pomogao je autoru da spoji informativni i esejistički materijal u celinu koja čitljivo objašnjava šta se to događalo svih ovih godina u glavama mladih ljudi. Kako kod onih koji su stvarali rokenrol (autori, novinari, organizatori…) tako i kod konzumenata. Činjenica da enciklopediju nije stvarao tim ljudi već jedan čovek (uz svesrdnu pomoć kolega), nije se nimalo odrazila na njenu sveobuhvatnost.
Konačno, pažljiviji čitaoci mogu se baviti i zanimljivim paralelama, tačnije, sitnicama koje rokenrol znače. Saznaće, tako, da su, na primer, postojali Delfini i u Zagrebu i Splitu, da su osim Bijelog dugmeta postojale i Bijele strijele, a da ne govorimo o Divljim jagodama i Divljim anđelima, Plavom orkestru i Plavoj travi zaborava… Ipak, najviše je bilo „zlatnih“ – Zlatni akordi, Zlatni dečaci, Zlatni prsti… Ljubiteljima brojeva na znanje, 357 sada, 2227 nekada, i tako dalje i tome slično.