Odjeci netrpeljivosti sa tribina sišli na teren

Čak i kada se incidenti „gurnu pod tepih“, oni kad-tad „isplivaju“ i služe kao od jedan u nizu argumenata da se neki igrač ili trener označe u najmanju ruku kao netolerantni. Incident u Kruševcu u kojem je mladi vezista Partizana i „orlića“ Nikola Ninković, ponet „vrućom“ atmosferom sa tribina, pokrenuo incident i fizički obračun sa engleskim tamnoputim igračem samo je poslednja u nizu situacija gde je sportista nošen adrenalinom i „odanošću“ navijačima i naciji postupio na neadekvatan način.

U dodvoravanju navijačima i „niskim strastima“ prednjače igrači Crvene zvezde i Partizana, bilo da sada nose ili su nosili dres „večitih rivala“. Ne tako davno bivši golman crveno-belih Saša Stamenković gostovao je Partizanu u dresu Nefčija, ali je na dodvoravanje „delijama“ potrošio više energije nego na čuvanje mreže u meču Lige Evrope. Tako su Azerbejdžanci trenirali na Marakani preko veze, Stamenković je u kafić u Ljutice Bogdana doneo viski, a na samom terenu je došao u konflikt sa Vladimirom Stojkovićem, golmanom Partizana. Čuvara mreže crno-belih je u izjavama za medije nazivao pogrdnim imenima, koja su smišljena na „severu“. Stamenković je, dok je bio prvi golman Zvezde, čak išao i na tribine da bi vodio navijanje zbog čega se našao na tapetu tadašnjeg trenera Zvezde Roberta Prosinečkog pre nego što je napustio klub.

Ni „žrtva“ u ovom slučaju ne može da se podiči da nije podlegala uticaju navijača, i Zvezde i Partizana. Dok je branio za crveno-bele, Stojković je isticao „da ni za 100 miliona“ ne bi prešao u Partizan, za šta je nagrađen velikom ljubavlju „delija“. Kada je, ipak, prešao u crno-beli tabor, obukao je majicu sa natpisom „Oprostite mi moju ružnu prošlost“, čime je „kupio“ navijače Partizana.

Majice su bile glavni povod i ozbiljnog incidenta septembra 2008. kada su igrači i stručni štab Zvezde na duel sa Jagodinom izašli sa natpisom „Pravda za Uroša“. Kako je saopšteno iz Ljutice Bogdana, igrači su tim činom hteli da se oduže navijačima za podršku koju im daju, bez reči o tome da je podrška navijaču optuženom za linč policajca bila prisilna i neprikladna. Istovremeno, na „severu“ je osvanuo transparent „Lazoviću, stići će te pravda koju deliš“, sa jasnom pretnjom sudiji u procesu protiv Uroša Mišića. Slično je bilo i na nedavnom meču između reprezentacija Srbije i Belgije, kada je na severnoj tribini Marakane stajao transparent podrške Ivanu Bogdanovu, vodećem izgredniku tokom incidenta na prekinutom meču između Italije i Srbije u Đenovi.

Ništa manje podložni nisu bili ni u crno-belom taboru. Tadašnji trener Partizana Aleksandar Stanojević predvodio je skandiranje uvredljivih pesama u svlačionici i pored terena na račun Zvezde posle 140. „večitog derbija“, za šta je kažnjen sa 100.000 dinara. Kaznu od po 30.000 dinara platilo je i 16 igrača Zvezde jer su nakon prolećne pobede nad Partizanom zajedno sa navijačima pevali uvredljive pesme na račun crno-belih.

Majice, doduše bez uvredljivog, ali sa jasnim političkim stavom, nisu mimoišle ni druge velike sportiste. Najbolji srpski plivač Milorad Čavić je nakon osvajanja zlata na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu 2008. na pobedničko postolje izašao u majici sa natpisom „Kosovo je Srbija“, zbog čega ga je Evropska plivačka federacija diskvalifikovala sa daljeg takmičenja. Iste godine u Beogradu je održan i miting pod nazivom „Kosovo je Srbija“, gde su, između ostalih, govorili košarkaš Dejan Bodiroga i Novak Đoković, doduše teniski as porukom preko video-bima. Đoković se zbog te poruke i stava našao u žiži svetske javnosti, ali i incidenata koji su se odigrali posle mitinga. Međutim, srpski as je izjavio da se zbog svog gesta nikada nije pokajao „jer sa Kosova potiču njegova porodica i srpska istorija“.

Možda i prvi veliki sportski incident koji je bio nagoveštaj raspada Jugoslavije desio se na košarkaškom Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. godine kada je talentovana generacija Jugoslavije postala prvak sveta. Nakon pobede u finalu usledilo je veliko slavlje igrača i navijača tokom kojeg je Vlade Divac otrgao jednom navijaču obeležje tada još nepostojeće nezavisne Hrvatske i bacio na pod. Tada naizgled mali incident poslužio je kao povod za netrpeljivost prema sadašnjem predsedniku Olimpijskog komiteta Srbije u Hrvatskoj i navodni pravi razlog zbog zahlađenja odnosa Divca i legendarnog Dražena Petrovića. U nepoštovanju zvaničnih državnih obeležja nisu ostali dužni ni Hrvati, takođe pod uticajem javnosti, kada su napustili pobedničko postolje Evropskog prvenstva u Atini 1995. jer nisu želeli da slušaju intoniranje jugoslovenske himne „Hej Sloveni“.

Raport navijačima

Fenomen u kojem igrači za svoje postupke odgovaraju navijačima sve je prisutniji u domaćem sportu. Tako se igrački i stručni kadar posle skoro svakog meča okupe ispred svojih navijača, bilo da zajedno slave i pevaju uvredljive pesme na račun rivala ili da raportiraju i trpe osude za lošu partiju.

Počast Arkanu

Da podleganje uticaju i jakim emocijama sa tribina i slanje poruka igrača nije novitet potvrđuju i bivši reprezentativci naše zemlje, sada ugledni sportski radnici. Tako je aktuelni selektor fudbalera Srbije Siniša Mihajlović, dok je branio boje Lacija, odao počast ubijenom Željku Ražnatoviću, pravdajući to prijateljstvom nastalim dok je još bio u Zvezdi, a Arkan jedan od vođa navijača.