Ogledalce, ogledalce

Mihal Ramač Kad bi glave svih ljudi sveta bile postavljene na jedno mesto i kad bi obezglavljenima bilo ponuđeno da biraju – svako bi, bez razmišljanja, izabrao svoju. Veliki ruski pisac napisao je ove reči pre nekih sto godina. Do danas se štošta promenilo. Ljudsko samoljublje i samodopadljvost – nimalo. Dok je na ramenima, vlastita glava je najmilija i smatra se najpametnijom. Svako veruje da bi najbolje uredio svet, samo kad bi mu dali. I obrnuto: za sve što ne valja u njegovom životu i u svetu čovek okrivljuje nekog drugog ili nešto drugo. Nekom su krivi siromašni i zaostali roditelji.

Nekom okruženje koje ga ne razume. Nekom loši učitelji. Nekom nevaljala deca. Nekome – država.
Najmanje je onih koji će priznati sopstvenu nesposobnost, neznanje i pogrešku. Što manje zna, čovek će sa manje ustezanja pametovati o onome o čemu nema pojma. Svaki od hiljada navijača što zvižde igraču koji promaši jedanaesterac uveren je da bi on dao gol. Neobrijani taksista s cigaretom u zubima psuje pred putnicima nesposobnu gradsku vlast, pominjući pri tom kako je sređen saobraćaj u Ženevi i Pragu. Ne pomišlja da on s takvim rečnikom, ponašanjem, izgledom i kolima može biti taksista jedino u svojoj zemlji, zahvaljujući baš nemaru onih koje psuje. A ako ode u svet, brijaće se svakog jutra, oblačiće se pristojno, poštovaće pretpostavljene, držaće se kućnog reda u stanu i javnog na javnim mestima. I znaće zašto to čini. Uz neke izuzetke, dakako. Do mladih Srba i Hrvata u Australiji kanda još nije stigla vest da je rat završen. Onaj nedavni, a možda i onaj davni. To je tuga rasejanja. Mitovi i slike iz predačkih priča jači su od stvarnosti. Otadžbine su, valjda zbog toga, uvek pomalo sumnjičave prema onima koji su ih ostavili. Tu i tamo im polaskaju, njihov novac uzmu bez gađenja, pošalju im neke pevače ili nešto knjiga i na tome ljubavi je kraj. Tako je ne samo kod Srba i Hrvata, već i kod ostalih naroda čiju sudbinu vekovima opterećuju seobe. Obećanja da će iz rasejanja u Srbiju doći nekoliko milijardi dolara nisu se obistinila ni pod Slobom ni bez njega. I neće. Zato što se novac kreće svojim putevima, po pravilima koja ne mare ni za maticu ni za rasejanje.
Kad bi, da se vratimo na početak, ljudima bilo ponuđeno da izaberu glavu, i ono što se u njoj nalazi, svako bi izabrao svoju. Da nije tako, da svi misle isto, ljudski rod još bi čučao u pećinama. Najteži je, verovatno, bio baš prvi korak iz pećine. Kad pred očima pukne široki vidik, treba mnogo odvažnosti da se zakorači u nepoznato. Tako biva i kad se dođe do višestranačke demokratije. Svako bi umeo da zavede red, samo kad bi mu dali. Ko uči na tuđim greškama, manje se spotiče. Ko ne može da ne isproba da li je led zaista hladan i da li vatra zaista peče – sleduje mu ono što je nakon komunizma zadesilo Srbiju. Ako već nije umela da izbegne pakao devedesetih, danas sve manje nalikuje na onu kojom su u svetu plašili malu decu. Fridom haus, jedna od merodavnijih svetskih adresa za procenu dostignuća demokratije, u izveštaju za prošlu godinu navodi da Srbija spada u zemlje u kojima postoji širok prostor za političko takmičenje, gde se poštuju građanske slobode, gde deluju slobodni mediji… Šta god stajalo u stranim izveštajima, priču o tome kako mu je ovdašnji čovek neće početi pohvalom slobodi, niti sećanjem na godine kada te slobode nije bilo. Upitan kako mu je, on počinje da se jada i da kudi one što ga ojađuju.
Pre neku godinu, baš nekako uoči izbora, stotine policajaca okupilo se u Beogradu radi podrške jednom od svojih šefova, optuženom za ratne zločine. Skup je upriličen uz odobrenje nadležnih. Na njemu su viđeni i neki predstavnici vlasti. Posle se vlast promenila. Policijski general obreo se u Hagu. Policajci su u međuvremenu, izgleda, naučili da se živi od mesečne plate, a ne od politike. Kada državna televizija javlja da postoji Nezavisni sindikat policije, biće da se granice slobode zaista pomeraju. Ipak, svaka partija mašta da će baš njoj pripasti ministarstvo unutrašnjih dela. Ko hrani i oblači policiju – slobodniji je od drugih i ima priliku da nadzire i odmerava njihove slobode.
Prošle godine u Srbiji oko dvadeset hiljada ljudi zarađivalo je više od hiljadu evra mesečno. Malo. Kad takvih bude bar deset puta više, biće to privlačnija zemlja za ulagače i prijatnija za svoje žitelje.
Upućeni u tajne kafansko-književničkih kuhinja, uz pozivanje na najviše adrese, tvrdili su da Basara nikad neće dobiti Ninovu nagradu. Iz političkih i ostalih vanknjiževnih razloga. Pošto je dobio, zlobnicima ostaje da se jede. I da smišljaju političko-policijska objašnjenja.