Ohrabruje što rokenrol kod nas opstaje

Nedavno je, beogradskim finalom na Ušću, završena Jelen top 10 turneja u kojoj ste učestvovali i ove i prošle godine – kakvi su vaši utisci?

Oliver: Super su nam utisci, posebno od ove godine. Ne govorim samo o nastupima nego i o onom što se dešava iza scene, a to je taj vajb između bendova. Prošle godine se nismo sa svima iz bendova baš dobro poznavali. Znali smo se sa Marinkom i ekipom iz Bjesova, naravno sa Darkwoodima, mada je i tu jedno vreme postojala neka pauza u kontaktu sa njima. Sa Obojenim programom se nismo poznavali skoro uopšte i posebno sam srećan što smo se sa njima zbližili. Sa Block Outom smo već godinama OK, super je što je ove godine bio i Električni orgazam, sa Ljubom i Švabom je uvek dobro zezanje, dok su Gile i Banana malo povučeniji.

Nenad: Ove godine je bilo mnogo bolje, bio je i Vatreni poljubac kao gost, pa smo u Banjaluci imali jedan specijalan šou priređen samo za učesnike turneje. To veče je za mene ostalo kao najviša tačka turneje. Druženje je naravno bilo super i pokazalo se da je, pošto se tokom prošle turneje plaćao ulaz, mnogo više ljudi dolazilo, što govori s jedne strane o slabosti tržišta a sa druge strane govori da se isplati raditi takve stvari. Razmišljao sam o tome da je ista firma koja je finansirala turneju istovremeno i sponzor fudbalskog prvenstva Srbije. Tokom turneje je u većini gradova bilo više ljudi na koncertima nego na nekim lokalnim utakmicama i to je super jer ne znam kad smo poslednji put imali takvu prednost u odnosu na neke masovne mejnstrim pojave.

Važite za bend koji najčešće svira – šta vas motiviše za to i da li ćete i dalje nastupati tim tempom?

Oliver: Motiviše nas ljubav prema muzici, dobro zezanje i dobar vajb sa ljudima koji tu dolaze. Mislim da ovo može da se nadoveže na ono što je Nenad pričao malopre, da se izvuče neka poenta – mislim da se mi u odnosu na razne mejnstrimove razlikujemo i u prednosti smo po tome što bismo se mi stvarno družili sa većinom naše publike i fenomenalno nam je da se upoznamo sa tim ljudima i provodimo sa njima vreme, možda čak i da se viđamo nevezano za svirke, za razliku od nekih drugih mejnstrim bendova i izvođača. To je jedna velika prednost za nas i utoliko više uživamo u svirkama.

Nenad: Sviraćemo dokle god budemo mogli. Od početka smo i želeli da pravimo novu muziku i da sviramo. Nije to samo stvar motivacije, to ili radiš ili ne radiš. Ako ne radiš svirke i ne praviš novu muziku, onda ne treba ni da se baviš time.

Od objavljivanja vašeg aktuelnog albuma „Manifest“ sada je prošlo već dovoljno vremena da se slegnu utisci – kako vam se on čini sa distance i kako je publika prihvatila nove pesme, da li su se neke izdvojile?

Oliver: Nama se čini tako da molimo boga, ili možda bolje reći – molimo muze da nam ponovo posvete pažnju kao i za ovaj album. Nadam se da ćemo napraviti još neki približno ili jednako dobar album, jer za bolji bi trebalo neko čudo da se dogodi. To je definitivno album koji je najbliže tome da smo mi zadovoljni.

Nenad: Naravno, sve to može i bolje i mislim da ćemo to i uspeti ako budemo nastavili da radimo. A kada su u pitanju pesme i reakcije publike, uglavnom se uvek izdvoje one stvari koje imaju spotove.

Primetan je malo čvršći zvuk u odnosu na ranije – šta je tome doprinelo i da li ćete nastaviti u tom smeru?

Oliver: To je bila moja težnja još dok je bend svirao u staroj postavi. Ima kod nas još uvek onog rege upliva, ali je sada on više „klešerski“ nego jamajčanski. Inače, ja sam se tada u nekim krizama identiteta, za koje mislim da su normalne za te godine i za to vreme, ložio na taj rege, jer svi smo hteli da, osim što smo u Srbiji, budemo i na nekom drugom mestu. Nisam bio izuzetak, dosta ljudi se primilo na taj jamajčanski geto fazon jer su se ovde svi osećali kao da su u getu, a na neki način smo i bili. U tom periodu se formiralo dosta rege bendova koji su pravili muziku u tom fazonu i pevali na engleskom sa jamajčanskim akcentom, a bilo je i dosta takve publike. Kod mene je to trajalo relativno kratko, dok me nije prošla ta želja za eksperimentom. Kasnije sam definitivno bio u fazonu da pravim što bolju muziku za ovu kulturu.

Nenad: Zvuk će biti još čvršći ali i mekši u isto vreme. Mi na svakom albumu imamo po nekoliko pesama u rege fazonu, pa tako i na „Manifestu“ postoje dve pesme koje su dobrim delom rege.

Imate novog basistu – kako funkcionišete zajedno?

Nenad: Čovek je stvarno vanserijski muzičar i neverovatno se dobro uklopio, pošto nam je trebao jako hitno usred gomile zakazanih svirki. Trebalo je stvarno u roku od pet dana da se snađe sa kompletnim našim repertoarom, pogotovo što smo mi pored Jelen top 10 turneje svirali i samostalne koncerte.

Oliver: Uklopio se i muzički i kao lik. Bavi se nekim veoma zanimljivim stvarima u životu – ezoterija, homeopatija, meditacija, vegan je, slikar je i ima neke sasvim lucidne momente.

Već dugo svirate, kako vam se čini današnja scena, može li se napraviti paralela sa vremenom od pre dvadesetak godina kada je KKN nastao?

Nenad: Scena od pre 20 godina teško može da se poredi sa današnjom. Posebno scena kakva je bila kad smo mi formirali svoje ukuse, u periodu raspada Jugoslavije ‘87-88. i ‘91-92. godine, i kada smo slušali muziku koja najjače pulsira u nama, i od domaćih i od stranih grupa. Sada sve ide po kapitalističkom principu koji tada još nije bio toliko zastupljen kada je u pitanju vođenje posla oko scene. Takođe, ni u kreativnom smislu, što je mnogo važnije, scena onda i sada ne može da se poredi, ali mislim da je i danas odlična kao što je i bila. Bilo je mnogo raznovrsnosti koje ima i sada, ali se dosta stvari u međuvremenu izdešavalo. Važno je da scena postoji i da je živa. Ispostavilo se da je rokenrol, kao najveća kulturna revolucija dvadesetog veka, i u ovoj kako se nama činilo zabiti i u ovom delu civilizacije ipak uspeo da ostvari neki kontinuitet i da i dalje ima smisla. Činjenica da i dalje opstaje je ohrabrujuća.

Zaista, svašta se dešavalo, između ostalog nakon vremena vinila i kaseta nastupilo je informatičko doba – šta su po vama bendovi, i uopšte muzika, time dobili, a šta izgubili?

Nenad: Kakav god da je format, uvek postoji potreba da se sluša muzika. Ništa što radimo, ne možemo da radimo bez muzike – od najtužnijih, preko najveselijih i najsvečanijih, pa do najsvakodnevnijih događaja u životu. Tako da taj prelaz sa vinila i kaseta na diskove i download, legalan ili ilegalan, nema nekog većeg značaja, ljudi će uvek naći načina da slušaju muziku. Kada je u pitanju vinil, mi smo ploču planirali da objavimo negde u septembru ili oktobru, i to verovatno poslednja tri albuma. Ali ploče su danas više stvar prestiža, iz perspektive nekog biznisa nema logike, kao što je nema ni kada je u pitanju prodaja bilo kojeg drugog fizičkog nosača zvuka. Eto Oliver je imao zaradu kada je piratizovao sopstvenu muziku.

Oliver: Ja sam stvarno solidno zaradio na albumu „Igračka plačka“, pošto je tada direktor tog izdavačkog sektora B 92, koji je objavio album, bio neki vrlo živopisan lik koji nas je objektivno odrao. Napravio sam neki sistem za štampanje kaseta i tek tada, kad je počela ta paralelna proizvodnja „Igračke plačke“, nešto smo i zaradili. Onda su kružile glasine tipa „evo ga ovaj hohštapler što je piratizovao svoj sopstveni album“. Inače su nam iz izdavačke kuće stalno govorili kako prodaja slabo ide, ne ide uopšte i naravno nismo dobijali novac za to, sve dok nisam upleo prste zato što sam jednom pročitao neki članak da je „Igračka plačka“ najprodavaniji domaći album u to vreme.

Da li mislite da muzika može da utiče na svest pojedinaca, da ih natera da misle svojom glavom?

Oliver: Postoji mogućnost da podstakneš neke mlade ljude da razmišljaju, neki imaju više potencijala za to, a neki manje. U tom smislu ne mogu da se prave neke revolucionarne promene, jer mnoge ljude ne možeš uopšte da podstakneš da razmišljaju. A oni koje možeš da podstakneš razmišljali bi i s tobom i bez tebe. Znači, ti tu možda možeš da budeš samo jedan od okidača i to se u stvari i dešava. Sad bih se nadovezao na onu priču od ranije koja je povezana sa ovim – da se mi rado družimo sa ljudima koji slušaju našu muziku i dolaze na koncerte, i verovatno i to utiče na njih. Sumnjam da bi se neka narodna pevaljka družila sa publikom posle koncerta, a i dovoljno je da uhvatiš jedan kadar dok kamera snima publiku na takvim koncertima pa da shvatiš o kakvim se ljudima radi.

Nenad: Ne verujem u savete bilo kog autoriteta. Iako su mi razni bendovi tokom života mnogo značili, ipak je to stvar preispitivanja. Ali mislim da je moguće da postoji takav uticaj, zato što uvek postoji potreba da se kritički razmišlja. Tu je jako važan i taj momenat kontakta sa publikom. Bila je super akcija dok je išla Jelen top 10 turneja – postavljali su pitanja na Facebooku i ko najbrže tačno odgovori dobija priliku da se druži sa poznatima, to jest nama, Darkwoodima i drugim bendovima. Mi i inače kad sviramo po klubovima posle svirke siđemo sa bine i odemo za šank da popijemo nešto i družimo se sa raznim ljudima.

I za kraj nam otkrijte kakvi su vam dalji planovi – svirke, možda novi album uskoro?

Nenad: Svirki će kao i obično biti koliko god budemo mogli, imamo neke već zakazane. A novi album smo zapravo već počeli da spremamo, ali pošto često imamo svirke, onda nas to povuče i odvuče od albuma. Nekad se desi i da probamo neke nove pesme na tonskim probama pred svirku. Album će biti 2013, 2014, ne znam kada. Nekako je do sada bio tempo da objavljujemo novi album na svake tri godine. Ja bih voleo da se to sada desi posle dve godine, ali ne znam da li ćemo.