Okrnjeni svet

Božidar Mandić Dogod televizija ne objavi da je svet, sveukupno, zakoračio ka svojim poslednjim trenucima, a da to nije puka objava marketinškog nameta kataklizme, čovek neće poverovati u njegovu okrnjenost. Čovek ima strah od zubara, ali od toga da će uništiti planetu, svet i civilizaciju – ne! Gledamo, a ništa ne vidimo. Nije u pitanju magla niti smog, već vera da svet mora ovako da izgleda. Postajemo tvorci sopstvene nesreće. Radimo po ceo dan ne osećajući da nismo samo izrabljelni, već da neko to i koristi. Rađa se najsofisticiranije ropstvo koje je ikad istorija upoznala. Nažalost, još ne postoji zakon kojim bi se stimulisala lepota i ravnopravnost života. Uz pomoć dinamita rušimo sve prepreke, a humor je postao bez smeha. Radi viših ciljeva ubrzavamo kompjutere, a profiteri misle da će zaraditi i na nuklearnom ratu.
U okrnjenom svetu svi jedni druge drukaju, a tvrde da ne rade za policiju. Čovek se teško snalazi u demokratskoj aporiji. U demokratiji javno mnenje nema nikakav značaj, ali demokratija ima. Otimačina postaje šlagvort svih dostignuća, što je tačno… ali u onoj najgoroj vrsti aritmetike: Ako otmeš od drugog, imaćeš više… Ali takvo bogatstvo kratkog je daha, jer nagomilavajući se otimači će jednog dana umreti od sopstvenih zahteva za još više i više. Skromnost, izgleda, nije data čoveku niti je on želi steći. Rađa se nova iluzija: Umrtvi narod pa ga nateraj da protestuje. Horsko ćutanje. Više se ne pitam zašto je tako, shvatio sam da je masa počela da obožava tišinu. Muzika nemoći i samostrah opravdavaju našu odluku da svet survamo ka dubokom ponoru.
Proplanci se odupiru, ali mašine ih opovrgavaju.
Političari, sve više, kako raste broj otpuštenih obećavaju nova radna mesta. Ko o čemu kurva o poštenju. U bezizlazu čoveku je prijatno, jer da nije tako, valjda bi već nešto preduzeo da iz njega izađe. Čovek beži iz prirode (i od nje) mada se u njoj gubi besmisao. Čovek se našao u okeanu nesporazuma sa samim sobom.