Omaž zaboravljenoj graditeljki Beograda

…posetioci će moći da vide, pored pedeset već poznatih fotografija iz života i rada Jelisavete Načić, deset fotografija koje nikada nisu viđene u javnosti iz privatnog porodičnog arhiva, Načićkine ćerke Lucije Bašić i praunuke Ane Rundo Mitić, istoričarke umetnosti iz Beograda.

Autorka izložbe i knjige o Jelisaveti Načić je autorka ovog priloga pisanog specijalno za Danas. Dizajn, Bojana Ban, kustos, Ivanka Lazović.

O jednoj od najznačajnijih Srpkinja 20. veka, ženi čudesne biografije, šira javnost veoma malo zna. Da nije njenih raskošnih kuća, crkava, škola i drugih građevina u Beogradu, pored kojih svaki dan prolazimo, bila bi izbrisana iz istorije i memorije grada, kao i mnoge druge poznate žene o kojima nema tragova da su postojale. Gradila je Beograd, srpsku prestonicu, na početku 20. veka, kada je on od turske kasabe postajao moderan evropski grad. Beograđani su voleli i cenili Caju Načićevu, kako su je iz milošte zvali. Postala je slavna, kada je na konkursu za idejno rešenje crkve Karađorđevića na Oplencu (1903), među devetnaest najpoznatijih arhitekata, dobila treću nagradu.

NJena najznačajnija dela su: Osnovna škola Kralj Petar Prvi kraj Saborne crkve u Beogradu (1906), Zelene barokne stepenice od ripanjskog kamena, preko puta Francuske ambasade (1903). Prva Bolnicu za tuberkulozne (1910 -1912) koja je oštećena u Prvom svetskom ratu, Prvi kolektivni radnički stanovi na Balkanu kraj Bajlonijeve pijace ( 1911), mnoge privatne kuće… Kao urbanista uređuje Kalemegdan, Terazije (1911), projektuje Crkvu Aleksandra Nevskog (1907) i crkvu u Štimlju na Kosovu… Sarađuje sa Ivanom Meštrovićem na Terazijskoj fontani i Pobedniku (1913). Pobednika Meštrović vaja u osnovnoj školi Kralj Petar Prvi, gde je Naćićka imala svoj atelje. Sarađuje i prijateljica je sa Dimitrijem Tucovićem, Kolom srpskih sestara i mnogim drugim uglednim Srbima i Srpkinjama tog doba.

Jelisaveta Načić (1878 – 1955) rođena je u Beogradu, u bogatoj trgovačkoj porodici Mihajla S Načića, kao najmlađe od trinaesto dece. Tuberkulozu, koja je harala Beogradom, preživeće samo njih troje. Svoj devojački miraz potrošila je na školovanje, u prvoj generaciji srpskih arhitekata, na Tehničkom fakultetu Velike škole i dobila zvanje arhitekte 1900. godine. Bila je prva žena arhitekta i urbanista u Srbiji, ali i prva žena zaposlena u državnoj upravi, Ministarstvu građevina 1901, a zatim u Beogradskoj opštini (1902 – 1916) gde radi do početka Prvog svetskog rata. Pre sto godina 1916, kao osvedočena patriotkinja proterana je u logor Nežider u Mađarskoj, jer je na Terazijama izgradila slavoluk na kome je pisalo: „Nisu svi Srbi oslobođeni“, u čast srpskih vojnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova. U logoru, zaljubljuje se, venčava i rađa devojčicu Luciju 1917. godine, sa albanskim internircem, intelektualcem, profesorom katoličke vere, Lukom Lukajem, koga su u logoru zvali: „Albanac koji je voleo Srbe“.

Po izlasku iz logora, živi u Beogradu, Skadru, odakle potiče porodica njenog supruga, a zatim se sele za Dubrovnik 1923. godine, gde umire 1955. godine. Sahranjena je na tajnoj adresi, iz protesta njene ćerke Lucije Bašić, što joj FNRJ nije dala penziju koju je tražila i koju je zaslužila. Ostaće zapisano, što se u Srbiji malo zna, da se hrabro borila sa svojim mužem, za oslobađanje Albanije od italijanske okupacije. I da je njen suprug Luka Lukaj, autor prvog Albansko-srpskohrvatskog rečnika, objavljenog 1935. U Beogradu, i koji se može videti u Narodnoj biblioteci Srbije.

Biografija životnog saputnika Jelisavete Načić je priča za sebe.

Luka Luka rodio se u Skoplju u porodici imućnog odgajivača i trgovca vunom, poreklom iz Skadra. Posle očeve smrti, nasledio je brojna imanja u Albaniji, zahvaljujući kojima se izdržavao čitavog života.

Kao intelektualac, pesnik i revolucionar, Luka se aktivno uključio u borbu protiv osmanske imperije. U toj borbi bio je uz svakoga ko se borio protiv Osmanlija, ali je najviše sarađivao sa glavnim protivnikom Turske – Srbijom. Često je proganjan i hapšen od strane turskih vlasti.

Uoči Balkanskih ratova radio je u Kosovskoj Mitrovici, kao austrougarski prosvetni inspektor. Sa tog položaja tajno je pomagao Srbe u borbi protiv Turaka i Austrijanaca. Zato su ga Austrijanci, odmah po padu Srbije 1915, internirali u logor Nežider, gde upoznaje Jelisavetu Načić. Predanje kaže, da ih je upoznao takođe nežiderski logoraš, poznati srpski književnik između dva rata, Grigorije Božović, koji je Lukaja poznavao sa Kosova. Po izlasku iz logora, žive dve godine u Beogradu, a zatim zbog bolesti Lucije, odlaze na more, u Skadar 1919

Luka Lukaj je bio ministar u vladi Esad – Paše, osvedočenog prijatelja Srba.

Zbog antiitalijanske delatnosti Luka i Jelisaveta su 1923. godine proterani iz Skadra, pa su se nastanili u Dubrovniku. Luka više do kraja života nije bio politički aktivan, čak nije bio ni zaposlen. Vodio je boemski život. Preminuo je 1947. i sahranjen na katoličkom delu groblja Boninovo, a Jelisaveta osam godina kasnije na pravoslavnom. Prema svedočenju unuke Jelisavete Načić, koja je do kraja života živela i radila u Dubrovniku, kao neuropsihijatar, Lukaj je obožavao Jelisavetu.. Iako su to bila siromaška vremena, donosio joj je iz sveta mnoge lepe stvari, seća se jedne prelepe bunde koja je dugo bila u kući, i posle Jelisavetine smrti. Luciji je donosio iz sveta igračke i čokolade, koje su tada bile retkost… U Dubrovniku, Luka Lukaj nije dozvolio Jelisaveti Načić da se zaposli i nastavi da se bavi arhitekturom. Ona je u Dubrovniku bila posvećena porodici, putovanjima i unuci…

A ona, žena holivudske biografije, bila je i ostala građanka sveta. Iako je živela u strogom patrijarhalnom vremenu, završila je sjajan fakultet, jedina u porodici imala je visoko obrazovanje, bila je darovit i cenjen arhitekta, postigla je briljantnu karijeru graditeljke Beograda… Kada se nije promenila prezime… Osim sjajnog školovanja, briljantne karijere arhitekte, to je bio još jedan gest njene modernosti i ženske emancipacije…. Ostalo je takođe zabeleženo, kada je odlučila da se upiše na fakultet, što se nije dopalo njenim roditeljima, ocu naročito, rekla je jednostavno: “ Platiću školovanje od svog miraza…“

NJena praunuka, istoričarka umetnosti Ana Rundo iz Beograda, svedoči da je Jelisaveta u Dubrovniku čeznula i često govorila o Beogradu. Tražila je penziju od FNRJ, ali je nije dobila, zbog čega je bila tužna i nezadovoljna… Poslednjih godina života, gotovo da nije izlazila iz kuće, iznenada se razbolela i umrla 6. maja 1955. godine. Iz protesta, njena ćerka Lucija, koja je dugo godina bila direktorka „Atlasa“ i „Kompasa“, sahranila je Jelisavetu Načić, u zajedničku grobnicu njenih prijatelja, na pravoslavnom delu groblja Boninovo, i zarekla se da nikada nikome neće reći gde se nalazi njen grob! Bila sam presrećna kada mi je paroh Dubrovačke crkve Goran Spaić, danas paroh u Londonu, u saradnji sa saradnicima Arhiva Srbije pronašao grob Jelisavete Načić, koji će takođe biti prikazan na ovoj izložbi.

O Beogradu.... Jelisaveta Načić

“ Sve što jedan narod ima najlepšeg, najboljeg i najsvetijeg, sve odakle bi se mogla čitati njegova kultura, njegove osobine i karakter, on unosi u svoj kulturni, industrijski, ekonomski i prosvetni centar – svoju prestonicu.

Većina prestonica i velikih varoši evropskih postale su ono što jesu, samo time što su od početka bile centar, središte i srce zemlje, gde se od samog njenog postanka u masi skupljala energija i snaga samog naroda…

Prolazeći kroz izložbu čoveku se čini da prolazi kroz lepo uređene varoši i sa žaljenjem mora da konstatuje na kom stupnju ležimo mi sa našim Beogradom. Koliko je lepota prirode dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao. Kad se poredi izgled sadašnjeg Beograda sa izgledom pojedinih velikih varoši, tek se može videti koliko Beograd nimalo ne odgovara jednoj varoši 20. veka i pred kako velikim zadatkom stoji Beograd, koji ovakvim svojim uređenjem kakvo danas postoji, ne odgovara nijednoj uređenoj palanci evropskoj, a ne prestonici…

No za podizanje jedne varoši pored zauzimanja opštine, potrebno je zauzimanje pojedinaca, zauzimanje njegovih kapitalista i pojedinih društava. A glavni faktor je novac – milioni novaca, sa kojima smo mi tako siromašni. „

Iz teksta: „O izložbi o opštem uređenju varoši u Berlinu 1910. godine“

Bon, Beogradske opštinske novine br 33 iz 1910.