Osmišljavanje budućnosti počinje pažljivim iščitavanjem prošlosti

Da li je izučavanje prošlosti pravi put u traženju rešenja za sadašnje probleme na Kosovu i Metohiji? Političari na Zapadu, ali i u Srbiji teško da bi dali jedinstven odgovor na ovo pitanje. Izdavačka kuća Čigoja procenila je da je sad pravi trenutak da se pred domaćom javnošću nađe „Kosovska trilogija“ Dušana T. Batakovića, istoričara, direktora Balkanološkog instituta SANU, ambasadora Srbije u Kanadi i člana državnog tima Srbije za pregovore o budućem statusu KIM u prvoj fazi pregovora.
U Trilogija koja je nedavno predstavljena u Zadužbini Ilije M. Kolarca, objedinjena su druga dopunjena izdanje knjiga: „Dečansko pitanje“, „Kosovo Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima“ i „Kosovo i Metohija – istorija i ideologija“. Poslednji od tri naslova politički je najaktuelniji, a zbog dokumenata – analiza, statistika i izveštaja sabranih na jednom mestu nudi direktniji uvid u događaje na KIM u poslednjih više od 100 godina.

Komunikacija s albanskim istoričarima

Imate li kontakte s kolegama u Prištini, da li se tamo neko ozbiljno bavi problematikom koju ste obradili u Trilogiji i koliko, prema Vašoj proceni, političari na sve tri strane – Beograd, Priština, međunarodna zajednica – poznaju i shvataju istorijsku pozadinu problema koji pokušavaju da reše?

– Još krajem osamdesetih godina, kada su objavljene prve veće studije i monografije, pojedini albanski istoričari s KIM su mi priznavali ozbiljnost, a s pozicija nacionalnog romantizma poricali objektivnost. Imao sam privilegiju da upoznam najslavnijeg albanskog naučnika Aleksa Budu i najpoznatijeg istoričara iz Albanije Krista Frašerija. Nisu se čudili osporavanjima svojih sunarodnika s Kosova, čak su mi posredno objašnjavali neumitnost njihovog usplahirenog nacionalnog romantizma, karakterističnog za svaku dijasporu. Moja tumačenja, premda nužno nepotpuna zbog odsustva potpunijeg uvida u još uvek nedostupne albanske izvore, pokazala su se, međutim, sasvim pouzdanim u tumačenju položaja Srba, kao i u proceni ukupnih albanskih aspiracija i krajnjih ciljeva njihovih nacionalnih elita. Zato se poneko iz mlađe generacije u Prištini obično obraduje kad dobije moju knjigu, kao i kad radoznalo zatražim na uvid njihove radove. Esnafska komunikacija, kao uostalom i u diplomatiji, uz sve podrazumevajuće razlike, ostaje nezamenljiv temelj međusobnog razumevanja, onog kojeg nije bilo, a koje u zajedničkom interesu treba izgraditi u budućnosti… Istorija je ipak predvorje sadašnjice.

– „Kosovska trilogija“ nastala je sabiranjem starih i novih tekstova koji, uzeti zajedno, pružaju širi, ponegde i dublji uvid u znanja kojima raspolažemo i u tematske krugove, koji su se otvarali ili nametali, uporedo sa istraživačkom radoznalošću. Dopune koje dosežu trećinu, što tekstova, što dokumenata, donose i tematsku raznovrsnost, prerastajući, često u „živu istoriju“, u kojoj se susreću i međusobno prožimaju istorijska znanja, lični uvidi i referentna domaća i strana dokumentacija, koja je u međuvremenu postala dostupna, uz literaturu koja je obimom već postala nepregledna. O nekim savremenim pojavama pišem i kao očevidac, pošto sam na KIM često boravio još od sredine šezdesetih godina prošlog stoleća. KIM je tema koja me životno prati još od prvih istoriografskih pokušaja pre četvrt veka – objašnjava u razgovoru za Danas Dušan T. Bataković.
Tvrdite da istoriju treba poznavati da se ne bi ponovila. „Dečansko pitanje“ i „Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima“ objavljeni su uoči i tokom raspada bivše Jugoslavije, „Kosovo i Metohija – istorija i ideologija“ uoči NATO bombardovanja Srbije. Da li je u međuvremenu Srbija izvukla pouku iz prošlosti ili ipak postoji paralela između vremena kada su se pojavila prva izdanja i sadašnjeg političkog trenutka?
– Analogije znaju da budu privlačna iluzija, ali je više nego očita sličnost sa situacijom na početku 20. veka. Danas se malo ko seća neuspele reforme koju su inicirale velike sile između 1903. i 1908. u tri vilajeta evropske Turske, od kojih je jedan bio Kosovski vilajet, ali je prelistavanje srpske diplomatske građe toga vremena, nedavno objavljene u izdanjima SANU, fascinantna podloga proučavanju fenomena dugog trajanja, izbrisanim u našem kratkom, neistorijski strukturisanom pamćenju. Već tada se u Evropi smatralo da Albancima i na KIM i susednim krajevima, treba snažan međunarodni nadzor, de fakto protektorat, i to iz Beča. Već tada su se sukobljavale germanske sile s Rusijom koja je, tradicionalno štitila interese slovenskog i pravoslavnog stanovništva. Srbi su bili žrtve progona, sever Kosova se posle neuspelog naoružavanja 1901, ipak, nekako otimao rastućoj albanskoj anarhiji. Tamo je, uostalom, 1903. bio ubijen i jedan ruski konzul, Ščerbin, koji je herojski branio ugrožene Srbe. „Dečansko pitanje“ je storija o pokušaju ruske diplomatije da posredstvom ruskih kaluđera uvedenih u upravu Dečana, pomognu Srbima u Metohiji, desetkovanim u decenijama dugim albanskim progonima i nemoćnom osmanskom administracijom. Veoma prepoznatljiv politički kontekst, zar ne?
Zapad se užasava srpske potrebe da se kosovsko pitanje objašnjava i kroz istorijsku prizmu. Kako to komentarišete?
– Za razliku od Srba, koji su se, zavedeni egalitarnim vizijama ili primoravani po uspostavljanju jednopartijske diktature 1944-1945, u značajnom broju olako odrekli svojih osveštanih tradicija – odričući se tako, vitalnih elemenata svoga kulturnog i nacionalnog identiteta i predajući zaboravu suštinski važna istorijska iskustva i znanja o vlastitoj prošlosti, nacionalnim i državnim aspiracijama i ambicijama – na Zapadu su stare i ozbiljne države-nacije, uvek polazile od istorije kako bi na njenim pouzdanim osnovama osmišljavali strategiju za budućnost. Zar društvene nauke u svetu nisu živnule kad je u nas krenuo rat praćen raspadom federacije i borbom za njeno nasleđe? Koliko je samo stotina hiljada stranica potrošeno da se geneza sukoba raščlani i često, na žalost i tendenciozno objasni, da se predstojeći intervencionizam legitimizuje što je, treba naglasiti, kontinentalna, evropska, a ne transatlantska ideologija, kao i da se prouče mentaliteti sukobljenih naroda i istorijskom argumentacijom obrazloži političko-ideološka podrška nekoj od strana – manjina, naroda ili država u sukobu. Da je za Zapad suštinski važna istorija, uključiv i istorijsku simboliku, pokazuje i izbor mesta potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma iz juna 1999. Upravo u Kumanovu , gde je u oktobru 1912, pobedom nad Turcima, Kosovo bilo vraćeno u sastav Srbije, o čemu sam svojevremeno pisao upotrebljavajući naslov „Od Kumanova do Kumanova“. Mogli bismo, umesto meni nerazumnog, provincijalnog gnušanja prošlosti da sledimo primer razvijenog Zapada gde osmišljavanje budućnosti obavezno počinje s pažljivim iščitavanjem istorije. To nije uvek čarobna formula za siguran uspeh, ali je bez sumnje najpouzdaniji oslonac, ako umete da ga spojite sa širim uvidom u savremene realnosti.
Da li ostajete pri ranijoj „dijagnozi“ da su uzrok kosovskog problema „višestruke sukobljenosti interesa Srba i Albanaca etničke razlike koje je religija pojačavala“?
– U pitanju je, po klasičnom modelu nacionalizma, sukob oko teritorije, kojem su etnička pripadnost i religijsko opredeljenje glavni ili dodatni legitimizacijski elementi. Komunisti su svojevremeno tvrdili da je spor ideološke prirode i da će Jugoslavija pobediti, jer Albanci na KIM imaju znatno viši životni standard nego njihovi sunarodnici u Albaniji. Međutim, upravo su kosovski Albanci zadali prvi, ali i smrtonosan udarac jugoslovenskoj zajednici. Uostalom, oni se time i javno, još od 1981. ponose. Treba pročitati njihove izjave navedene u knjizi Sinana Hasanija. Nije, takođe, bilo ni slučajno da je albanska pobuna najavljena paljenjem konaka Pećke patrijaršije, jer je vera najčešće i sastavni deo nacionalnog identiteta. U pitanju je anahroni nacionalizam devetnaestovekovnog tipa, u zajednici koja kasni za svojim susedima u nacionalnoj integraciji i stoga ima snažniju motivacijsku podlogu, uz dodatne socijalne podsticaje i institucionalnu, javnu ili prećutnu podršku.
Koliko su ciljevi Albanske lige zaista očuvali kontinuitet u politici jugoslovenskih vlasti posle Drugog svetskog rata, kao i u stavu međunarodne zajednice od uvođenja UN protektorata na KIM prema albanskom pitanju na Balkanu?
– Kosovska autonomija, 1945. samo oblasna, nije bila uvedena da bi se realizovale aspiracije albanske manjine u Srbiji, nego da bi se izašlo u susret bratskom komunističkom režimu u Tirani, kao i da se podseku krila „velikosrpskoj hegemoniji“. Sličan je bio ustupak s mađarskom manjinom i drugom bratskom režimu u Budimpešti, dok se, jednovremeno, italijanska manjina masovno proteruju iz Istre i Dalmacije, pošto je Italija ostala ideološki suparnik. Osnovni cilj komunista u pomenutom ideološkom okviru bio je – kako je to precizno u intervjuu pariskom Mondu 1971, objasnio Milovan Đilas, glavni disident titoizma – da se trajno podrije uticaj i ograniči brojčana i politička prevlast Srba u federalizovanoj jugoslovenskoj državi. Aspiracije albanskog nacionalizma, posle propasti Titovih planova o Albaniji kao sedmoj republici i širih planova o višečlanoj balkanskoj federaciji, bile su kompatibilne sa politikom, koja se, uz izvesne oscilacije, sprovodila posle 1945. Međunarodni protektorat je posle 1999. omogućio da nestane nekadašnje granice između Srbije i Albanije, odnosno između dela Srbije pod protektoratom i Albanije.
Da li je vreme da se istoričari pozabave najsvežijom prošlošću na KIM – poslednjim godinama Miloševićeve vlasti u Pokrajini – jedinom kosovskom istorijom o kojoj Zapad pristaje da razgovara i stalno je ističe kad je KIM u pitanju?