Ovo je divlji socijalizam, a ne divlji kapitalizam

Znojmo je srednjovekovni, renesansni i barokni gradić na samoj granici Češke i Austrije, u neposrednoj blizini Beča. Taj stari deo je nažalost i danas pomalo zapušten, a gradić je nagrađen socijalističkim nakazama od građevina. Reka Dija, Vranovsko jezero, zamkovi u okolini, čine ga pomalo bajkolikim. U katakombama Znojma sahranjena je i jedna srpska kneginja. Čega se sećam? Hladnog rata, pre svega. Likova kao iz knjiga Škvoreckog i Hrabala. Večeri u bašti naše kuće, gospodina Jokla, koji se vratio iz Aušvica, primarijusa Pehe, sudije dr Kestlera, direktora pošte Tunke, kako glasno puštaju ploče sa onim kučencetom i natpisom His Masters Voice, da niko ne bi mogao da prisluškuje njihove razgovore o komunizmu. A iznad svih, lekara dr Romanjuka, Ukrajinca koji je pobegao od boljševika i pričao nam o strahotama koje su počinili Lenjin i Staljin.

*

Srpski sam naučio tek kad sam došao u Jugoslaviju, u školu „Braća Ribar“, danas „Kralja Petra“. Imao sam dvojicu braće i dve sestre, ja sam bio najmlađi, i kod kuće smo i dalje govorili češki. Imali smo veliku češku biblioteku, tako da sam sačuvao svoju bilingvalnost.

**

Dok su u čehoslovačkoj vladali Masarik i Beneš, znači, sve do 1948. godine, mojoj porodici nije falila ni dlaka s glave, naprotiv. Nevolje su počele sa dolaskom komunista na vlast. Posle sukoba sa Informbiroom, moji su nastavili da odlaze u Ambasadu, i ljudi iz Ambasade su na putu za zemlju, preko Beča, dolazili kod nas. Ta vrsta lojalnosti za staljiniste je predstavljala zločin i dovoljan razlog za progone. Kako to kod komunista biva, posle vam prišiju svašta, da ste kulak, odnosno imućni (pa šta?) i razne druge grehe, i eto vas u rudniku urana Jahimovo da kopate uran golim rukama. O mojoj tada maloletnoj sestri nismo znali ni gde se nalazi. Jozef Korbel, Masarikov i Benešov diplomata, već u egzilu u Americi, tada je napisao članak „Gde je ta devojka?“ i posle toga smo saznali u kom se zatvoru nalazi. Pušteni su jer je sve u suštini bilo beznačajno, Staljin je umro, bili smo strani državljani, naši su se takođe zauzeli… Korbel je predavao međunarodno pravo i političke nauke u Denveru, tamo je njegova bista, bio je jedan od stubova češke emigracije u Americi, otac Madlen Olbrajt…

***

Kada je već pominjem, ne treba zaboraviti da je Madlen Olbrajt u Srbiji bila izložena najgorim klevetama davno pre Rambujea i bombardovanja. Crveno-crna koalicija meni nikada nije oprostila članak koji sam u NIN-u, na jedvite jade, objavio o njoj, a prognostička dimenzija tog mog članka obistinila se do najsitnijih detalja. Nisu mi oprostili ni to što sam preveo govor Olbrajtove na dodeli nagrade Jana Masarika, sina Tomaša G. Masarika, kojeg je ubio iz Moskve poslati tim enkavedeovaca na čelu sa Oto Kacom, „prijateljem“ Artura Kestlera, i tu se sve što je Olbrajtova kazala obistinilo. Koliko sam ja stigao da pratim, jedini Srbin koji je normalno razgovarao sa Olbrajtovom bio je Milorad Dodik, lepo i primljen i ispraćen.

*

Nakon Znojma, nismo odmah došli konačno u Jugoslaviju. Moj otac je do 1958. godine živeo i radio u Beču, tako da se moje uspomene vezuju i za taj grad. Živeli smo, naravno, u američkom sektoru. Film „Treći čovek“ je milje tog dela mog detinjstva. Slavnog citraša iz tog filma slušao sam uživo. Kao dečak sam upijao taj neverovatno šaren svet posleratnih sudbina, ljudi i uglednih, ali i crnoberzijanaca, mahera, snalažljivih tipova… Beč je bio pravi panoptikum. Beograd je tada bio miran, pomalo uspavani grad, u kome su u istim zgradama, često u istim stanovima živeli buržuji i njima dodeljeni oznaši. Tek od šezdesetih godina Beograd je počeo da se budi i razvija. Po mom pradedi, koji je držao po Beogradu kafane, od kojih je najslavnija ispala „Zlatna moruna“, i po adresi očeve kuće, ja sam Savamalac, tako da je Stevica Marković jednom krečio naš stan, više iz šale i zbog moje sestre koja mu se dopadala. Znao sam kao klinac sve te momke, od kojih je najupečatljiviji i najinteligentniji bio Miša Slovenac, izuzetno lep mladić. I u ona čedna vremena žene su se za njim okretale na ulici. Preko puta naše kuće bila je UDBA, tako da sam ponekad s prozora viđao Rankovića kako tu dolazi, naravno, retko, jer njegovo radno mesto nije bilo u toj zgradi.

**

Češka kultura i književnost bile bi svakako konstanta mog života, ali su dodatni i veoma snažan izazov predstavljali događaji iz 1968. godine, praško proleće, pokušaj demokratizacije socijalizma, kao i sovjetska okupacija Čehoslovačke koja je posle toga usledila. Bio sam tada urednik „Studenta“, kasnije i „Vidika“, i svi smo tada želeli da pomognemo tim sjajnim ljudima, pre svega piscima i filozofima, a i političarima demokratske orijentacije. Tada sam video šta je češka organizovanost i smisao za postizanje određenog cilja. Ja sam ih u tome podržavao, a oni su mi svi pomagali, i oni iz emigracije i oni iz zemlje. Od Jiržija Pelikana, koji je živeo u Rimu i kasnije bio evroposlanik na listi B. Kraksija, dobijao sam materijal, od Tigrida u Parizu, od Milera u Kelnu, da ne nabrajam. Radili smo punom parom napred.

***

O tome šta sam uradio u Beogradu za V. Havela i V. Klausa dosta se zna. Predsednik Klaus je o tome rekao svoju reč prilikom promocije njegove knjige u Beogradu, kada je primljen u SANU. Međutim, izdvojio bih jedno dugogodišnje i aktivno prijateljstvo, zbog toga što se kod nas danas, zamislite, danas, govori o tome da smo „prespavali pad Berlinskog zida“. Reč je o Zdenjeku Mlinaržu, koji je posle potpisivanja „Povelje 77“ emigrirao sa suprugom Irenom Dubskom u Beč. Predavao je u Insbruku i sarađivao sa Luksemburškim institutom. Sastajali smo se često u Beču. Zdenjek je bio sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Čehoslovačke, mozak „Praškog proleća“, njegove političke dimenzije. Bio je moskovski đak. Pet godina je studirao prava na Lomonosovu u Moskvi i delio sobu sa M. Gorbačovim. Gorbačov je bio „projekat Andropov“, kao i cela ta generacija mladih intelektualaca komunista. Kad je umro Černjenko, i na vlast došao Gorbačov, Zdenjek mi je poslao svoj članak „Moj školski drug Mihail Gorbačov“. Objavila ga je prva „Unita“, a zatim i cela svetska štampa. Preveo sam članak – niko nije hteo u Beogradu da ga objavi. Najzad su samo delovi objavljeni na jedvite jade u „Intervjuu“. Zdenjek je došao kasnije u Beograd da održi jedno predavanje u Institutu društvenih nauka. To predavanje je zabranjeno. Zabranio ga je Slobodan Milošević, koji je ocenio da je pad Berlinskog zida beznačajan događaj, i u isto vreme uspeo da zaprepasti Gorbačova prilikom njegove posete Beogradu, jer mu je održao predavanje o „naučnom socijalizmu“. Kad je Milošević otišao, objavio sam u NIN-u moj prevod iz zajedničke knjige Gorbačova i Mlinarža.

*

Čitajte Danicu Popović, ona govori mnogo više nego mi literate. Pogledajte, mi smo stalno suočeni sa komunističkom propagandom po kojoj je za sve naše nevolje kriv nekakav „divlji liberalni kapitalizam“. Ovde nema ni divljeg, niti pitomog liberalizma. Sedamdeset procenata srpske privrede nalazi se u rukama partije (dobro, hajde, kobajagi partija, čast izuzetku), i to je onda po definiciji državni socijalizam. Ovo je divlji socijalizam, a ne divlji kapitalizam, jer i u divljem kapitalizmu vladaju privatna svojina i surov ali i te kako brz privredni rast, a ovo je realsocijalistička trulež. Svakako nisam protivnik borbe protiv korupcije, i o tajkunima mislim isto što i Danica Popović, ali ako se održi državni socijalizam i realsocijalistički sistem, onda nas očekuju ne divote permanentne revolucije, već permanentna hapšenja. Tajkuni su rđava i neprihvatljiva POSLEDICA neraščišćenih svojinskih odnosa, a raščišćavanje svojinskih odnosa je malkice teži posao od hapšenja. Partije su vlasnici države i i te kako pretežnog dela privrede, i one kao pijavice uništavaju i državu i privredu. I što je najgore, terorišu ono normalno, radno i pošteno što je preostalo u ovoj zemlji.

I kad ste me pitali za „film mog života“ u njemu su trenutno najsnažnije slike – komparacije sa situacijom u Čehoslovačkoj i Poljskoj pre pada Berlinskog zida.

**

Nijedna od reformi koje je izveo Vaclav Klaus u Srbiji nije ni započeta. Od promene svojinskih odnosa, do kvalitetnog parlamentarizma, izgradnje institucija, slobode štampe… Naravno, u kapitalizmu, kao ni u državnom socijalizmu ne možete potpuno sprečiti korupciju – s tim da je u liberalnom kapitalizmu možete marginalizovati, dok je ona u realsocijalizmu sistemska i opšta. O tome je Konstantin Simis odavno napisao sjajnu knjigu, „Korupcija u SSSR-u: tajanstveni svet sovjetskog kapitalizma“, o korupciji kao dominantnom sistemu. A naši etatistički ekonomisti, zagovornici novih promašenih investicija, izgradnje novih „belih slonova“, koji će nas mnogo koštati i zadužiti, a neće ništa zaraditi, trebalo bi da prouče Hajeka i da nauče nešto o slobodnoj tržišnoj ekonomiji i o tome šta su funkcije države, a šta privatnog preduzetništva i kapitala. Hajek piše, naravno, i o solidarnosti. Kada, kako, zašto…

***

DS je od samog početka bila heterogena. U njoj je postojalo liberalno i levičarsko, socijaldemokratsko krilo. To se moralo raspasti. Liberale su reprezentovali Borislav Pekić, Nikola Milošević, Saša Petrović… Pravnici koji su prvi utemeljeno pisali o višestranačkom sistemu: Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški i drugi. Levo krilo su predstavljali Dragoljub Mićunović , Zoran Đinđić i jedna široka grupacija mlađih članova stranke. U teškim okolnostima ratova i represije nijedno od ova dva krila, kao i stranke koje su iz njih nastale, nisu mogli u punoj meri razviti svoje mogućnosti. Smetala mi je idejna neodređenost DS, sada kao socijaldemokratske stranke. Naša socijaldemokratija, uzgred, personalno sastavljena od bivših komunista, nije se mnogo i oštro odvojila od jednog po zlu poznatog socijaldemokrate, a to je V. I. Lenjin. I u pogledu shvatanja politike ostalo je dosta totalitarnih i autoritarnih navika, a u ekonomiji – državna svojina i partijska kontrola države i privrede. Pogledajte nemačku socijaldemokratiju – ako izuzmemo s razlogom otpalog Oskara Lafontena, od Kauckog do Helmuta Šmita samo jača ideja o slobodnoj tržišnoj ekonomiji i privatnoj svojini, s tim da je Kaucki bio nacionalista, a Vili Brant i Šmit to nisu bili. Kod nas imate inflaciju socijaldemokratskih partija državnog socijalizma. Ne govorim o njihovim rečima, govorim o delima, o praksi. Ovaj rđavo prikriveni komunistički karakter naše ukupne socijaldemokratije jedan je od glavnih uzroka naše krize, a to važi i za neke tobože desne partije, koje su građani tačno prepoznali, krstivši ih nadimkom „crveni vojvoda“.

Drugi razlog mog odlaska bila je dosetka o stranci kao o „preduzeću“. Stranka je društveno-politička organizacija zadužena da vodi društvo i državu, i da rešava probleme građana, a ne preduzeće. I to je dovelo do toga da u Politbirou stranke, čast izuzecima, sede milioneri koji su svoje bogatstvo stekli čudnovato. Naravno, političari ne treba da budu bosonogi franjevci, ogrnuti u kostret, koji sebe tri puta dnevno bičuju, ali građani, začudo, neće da glasaju za milionere. Ja sam glasam samo za one političare čije je imovno stanje pristojno. I tako stranka – preduzeće propada na berzi rejtinga… I to i kao stranka i kao preduzeće.

*

Da, dobijao sam batine od policije. Ali, gde sam živeo i šta sam radio – logično je da su me tukli. Nemam razloga da se žalim, jer neke su i ubili, što se ne radi, pa bili oni nešto krivi ili ne.

Krov za sve je tada bio bračni par „naučnih socijalista“, a izdašnu pomoć su im pružili Vojislav Šešelj i Toma Nikolić. Tih devedesetih mučki me je proganjao tadašnji radikalski dekan na fakultetu. Kada su posle petog oktobra hteli da ga izbace s posla, pogodite ko ga je odbranio – pa Aleksandar Ilić.

**

Kamo sreće da je Srbija posle pada Berlinskog zida imala lidere kao što su Vaclav Havel i Vaclav Klaus! Svi su išli u nesavršenu i ponekad i kriznu budućnost, ali svakako bolju od realsocijalističke prošlosti, jedino se Srbija sa pobednikom Osme sednice vratila u realni socijalizam. Kada sam ušao u Ministarstvo spoljnih poslova, na sastanku u odeljenju za imovinske poslove, „buržoaski“ sam zatražio da otkažu vilu sa bazenom, jer je to suvišno. Na drugom spratu Ambasade u Pragu kasnije je uređen veliki stan, jer je to zvrjalo prazno, a država je od tada uštedela 360.000 dolara… Meni u mom poslu nisu smetali ni Amerikanci, ni Česi, ni Englezi, ni Rusi, naprotiv. Opet čast izuzecima, ali su me od početka do kraja ometali samo naši – ili realsocijalisti ili totalitarni nacionalisti, a i jedni i drugi su deo mog najranijeg detinjstva, opisani u ona dva broja zabranjivanih „Vidika“ kao „braća po oružju“ – totalitarci, zakleti neprijatelji liberalizma, odnosno slobode.

***

Užasno smetaju arogancija i uobraženost naših političara. Čovek bi pomislio da živimo u onoj olako obećanoj Švajcarskoj, a ne u opustošenoj Srbiji. Ljudi koji su gotovo sve upropastili, obraćaju nam se sa televizije kao sionski mudraci koji će nas koliko sutra, evo, dogodine, spasiti.

O SAGOVORNIKU

Prof. dr Aleksandar Ilić, filolog, prevodilac, književnik i diplomata, rođen je u Znojmu, Čehoslovačka 1945. Sa češkog na srpski preveo je više od dvadeset dela čeških pisaca, filozofa i političara. Autor je četiri knjige o češkoj književnosti, misli i politici među kojima se posebno izdvaja studija „Kavez i slavuj“. Tokom studija bio je urednik Studenta i Vidika. Potpisnik je Povelje 77 Jana Patočke, Vaclava Havela i Jiržija Hajeka. Preveo je i promovisao u Srbiji dela dvojice predsednika Češke – Vaclava Havela, u godinama kada je bio hapšen i proganjan, i Vaclava Klausa. Bio je ambasador Srbije u Pragu od 2001. do 2005. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih je poslednja Gratias Agit – koja se dodeljuje za rezultate u radu za dobrobit celog društva, širenje prijateljskih odnosa između Češke i Srbije i doprinos dobrom imenu Česke Republike u svetu.