Pera Todorović (2) kraljeva Gluva noć

Kralj Milan i Pera Todorović napeto raspravljaju u polumraku velike biblioteke sa deset hiljada knjiga. Zajednički su im i neprijatelj i neprijatelji. Neprijatelji su srpski radikali, a neprijatelj, Nikola Pašić – stariji je od njih deset godina. Briljantni mlađi i sagovornici lucidne pameti izgubiće vlast i umreće mladi. Često mucavi senior, postojana ćutalica i mutivoda, politički kameleon, biće na vlasti 50 godina i umreće u pristojnoj starosti. Od njega će potomci da naprave državničku ikonu. Briljantne će narod da skrajne i zaboravi. Za prvim je isfabrikovano divljenje. A za drugom dvojicom – laki prezir.

Te noći Pera Todorović se trudio da neopaženo uđe u tek završenu raskošnu zgradu na uglu terazijskog kraljevskog kompleksa. Projektovao ju je arhitekta Aleksandar Bugarski, budimpeštanski đak. Bio je kreator i za tadašnje prilike veličanstvene zgrade Narodnog pozorišta. I jednu i drugu zgradu je završio u rekordnom roku sa izvođačem radova Josifom Štajnlehnerom. Vešto je na fasadi složio antičke, renesansne i barokne elemente, okružio zgradu terasama sa vrtovima. U centralnom holu je bila staklena bašta i bogato obrađene hrastove stepenice do prvog sprata. Bilo je to po spoljnjem izgledu najlepše ostvarenje u arhitekturi Srbije 19. veka. Bugarski je projektovao i radio i mnoge druge reprezentativne zgrade i po Srbiji i po Evropi, čak i u carskom Bad išlu, moglo bi se reći da je bio slavan, ali, recimo, za zgradu Narodnog pozorišta nije dobio specijalnu nagradu, a bio je predložen posle ubistva knez Mihaila. Knez Mihailo i kralj Milan brzo su menjali orijentalni urbanistički pejzaž varoši.

Zgrada Starog dvora, kao i sve druge novine, izazivale su, međutim, veliku zavist u sirotinjskom Beogradu. Bila je radikalska „batina“ sa kojom su uspešno tukli po kralju Milanu. Bujice doseljenika iz balkanskih budžaka, naslednici čuvenih hajduka, od Morlaka do Torlaka, sloj su se po sloj taložile i tražile mesto pod suncem. Prvi srpski policajac Tasa Milenković u dnevniku primećuje kako se odmah posle srpsko-turskih ratova 1879. u Beograd sjurilo mnogo sveta – „gde je koja majka sina izgubila, tu da ga nađe“. Varoš ih lagano asimiluje i oni će ubrzo zajedno sa masovnom seoskom sirotinjom postati udarna pesnica „radikalskog naroda“.

Radikali su kralju Milanu bili neodoljivo odvratni. Političko-moralno gađenje podsticalo mu je nagon za povraćanjem:

– Ono radikalno udvaranje masi, gomili, jeste tako prostačko, tako licemerno. Svi radikali od reda, učevni ili prosti, glupi ili oštroumni, stari ili mladi, seljaci ili varošani, svi, svi od reda, pritvorno i udvorički, svuda se klanjaju „narodu“, „suverenom narodu“, nekakvom uobraženom čudovištu, koje kao ono drevni kineski Bog čuči i čeka da mu prinose žrtve. U ustima radikala srpski seljak je jedini pravi predstavnik srpskog naroda. I taj seljak, po pritvornom mišljenju naših radikala, izvor je svakog dobra, svake veličine, mudrosti, pameti, slave i sreće za ceo rod srpski. Seljaku treba predati svu vlast i onda blago Srbiji…! Njome će poteći med i mleko! U prvi mah nisam znao šta da mislim o ljudima koji su po 5-6 godina proveli na strani, učili na raznim univerzitetima, o ljudima koji znaju šta je država, a ipak javno pripovedaju da je narod „izvor i utoka vlasti“. A posle sam došao do uverenja da su to prosto špekulanti, koji su dosta tačno sračunali, da se simpatije mase, a i vlast nad njom, najlakše mogu prigrabiti, kada se toj masi grubo i bezočno laska. Ti ljudi su mi izgledali kao oni vašarski opsenari, koji na najgrublji način varaju seljačke prostake.

Pera Todorović je upijao svaku reč mladog kralja i kada se vratio kući zabeležio je celi razgovor.

-Ružno je i odvratno, nastavio je kralj, što svesno rade na tome da jednostavno srpsko društvo podele na kaste i staleže i da silom stvore u njemu nekakve, bajagi, više, privilegovane, nenarodne staleže, koje bi narod trebao da prezire, mrzi i goni.

Na ove reči Todorović je digao obrve.

-Ti se čudiš, Todoroviću, ali zar nisu radikali posejali u narodu osećanje tuđenja i mržnje prema srpskom činovništvu? Oni su svikli narod da gleda na činovnike kao na neku tuđinsku najezdu, kao na odvojeni red ljudi čiji su interesi direktno protivni interesima narodnim. I da je ne daj Bože radikalima pošlo za rukom da organizuju bunt po celoj Srbiji, ja sam uveren da bi tu prema srpskim činovnicima bila puštena ona lozinka kao ono u našem ustanku na Turke: „Svaki svoga ubijte spahiju!“, a ovde bi bilo „Svaki svoga ubite kapetana“.

Todorović pogleda kralja prekorno, pa i ako je znao da su se radikali spremali da i oružjem otmu vlast, samo rekne u želji da smiri razgovor:

-Veličanstvo!… Veličanstvo!…

Kralj Milan na to skoči, i tako gurne stočić pred njim da bi pao da ga Todorović nije zadržao. Kralj viknu ljutito:

-Šta se sad pričuđaš!? Zar nije Katić na tajnom skupu uzviknuo „Činovnike pod nož!“ A kada je to mogao da izusti jedan uistinu mudri i mirni Katić, šta li bi se tek moglo očekivati od ostalih!? A kod nas masa činovnička sastavljena je baš od sinova tih istih seljaka, tog istog naroda, koji na činovnike toliko viče. Šta bi tek bilo da je Srbija starija država, pa da se srpska birokracija zbilja razvila kao zasebna klasa, gde oca činovnika nasleđuje sin činovnik, i gde je seljačkom sinu zbilja teže prodreti u red činovnički. Da, šta bi tek tu bilo! A međutim taj teški greh mraženja samog naroda među sobom, radikali vrše čisto s nekim ponosom, kao da služe Bog zna kakvom zbilja uzišenom principu! Oni to rade zato što ostale stranke najviše pristalica imaju među činovnicima… „narodni čovek“ se postaje tek kada se postane radikal. Galame o političkim slobodama a Glavni odbor diktatorski upravlja strankom!

Todorović je dobro znao i na svojoj koži je osetio koliko su radikali fanatizovani do religiozno-pravoslavnog zanosa i da su i težili da zadobiju što više pristalica u vojsci i policiji. Zahtevali su mir kada su na vlasti. Kada nisu – rušili su državu. Znao je koliko je Veličanstvo bilo u pravu, a kralj mu se uneo u lice:

-Sećaš li se kako su groznu, kako nesavesnu agitaciju radikali terali kada je trebalo žigosati stoku? Žigosanje je bilo u interesu naroda i razvoja stočarstva. Povećao bi se izvoz stoke i suzbile bi se stočne bolesti. Mesto da se obraduju takvom zakonu i pomognu u njegovom izvršavanju, radikali seju uzbunu među seljacima da se stoka žigoše zato da bi se na nju udario što veći porez! Kakva nesavesna, kakva gadna agitacija među prostodušnim svetom! Sećaš li se šta je rađeno po železničkom pitanju? Ali vrhunac svega bilo je pitanje o naoružanju srpske vojske boljom puškom. Onda su radikali prilikom zahteva da se državne puške predaju u slagalište razvili agitaciju da naprednjaci hoće narod da razoružaju, da ga „raspašu“, pa kada ga „raspojase“ da će ga „mučki napadnu“, da ga „vežu“ i „zarobe“. Odnosno da će narodu oteti sve dosadašnje slobode i da će da unište Ustav!

Kralj Milan je Todorovića gledao pravo u oči. Sumnjao je da je još u duši radikal i da je naklonjen Petru Karađorđeviću. Todorović je već ubeđivao kralja da to nije istina, i ovo zorno gledanje bilo mu je neprijatno. Kralj se sve više žestio:

-Dakle, kralj Milan i naprednjaci napravili su zaveru da srpski narod „mučki zarobe“, a radikali evo pregli dušom i srcem da ga od toga ropstva spasu. A jedini put spasenja jeste da narod ne predaje oružje, da vojnici otkažu poslušnost vojnim vlastima. Upoređivan sam sa Turcima koji su srpskom narodu zabranjivali da nosi oružje! Pa je ipak Visoka Porta morala da dopusti to pravo pobunjenoj raji šumadijskoj, a to pravo se danas ne da slobodnim građanima slobodne kraljevine srpske!… Šta se vrpoljiš?! Šta?!… Valjda nije tako bilo!?… Seti se samo članka „Ko dira pušku Srbinovu?“… Zbilja, Pero, ko je napisao taj članak? Ja sam mislio da je tvoj, ali neko mi je rekao da je od tebe čuo da ga nisi ti pisao. Šta je istina?

-Veličanstvo, ako hoćete punu, pravu istinu, onda stvar stoji ovako: članak je pisao gospodin Nikola Pašić. Ja sam samo dao polituru tom članku, ispravio stilističke greške, kao što sam to obično činio sa člancima gospodina Pašića, koji ima ideja, ali ne može da ih izrazi u zgodnoj formi.

Kralj je bio zadovoljan odgovorom, pa je produžio:

-Narod im je jednako bio na usnama, a ovamo gde god su zahtevali njihovi partijski interesi oni su taj jadni, poverljivi, prostodušni svet tako varali, da je žalosno bilo gledati. Uz partijske dolazili su i lični interesi. Mnogi su u stranku ušli goli kao puška, a za 5-6 godina istakli se po bogatstvu u prve redove. Često najveći palanački kajišari ili najrazuzdaniji seljački čapkuni isticali su se kao prvaci radikalni, i sav taj trošak snosio je i plaća „dragi narod“.

Kada bi se kojim slučajem putem teleportacije iz večnih lovišta kralj Milan obreo među nama, odmahnuo bi razočarano rukom i molio bi da ga smesta vrate. Zar i posle sto trideset godina da ponavlja iste reči? Nikola Pašić je svojim političkim i državnim angažmanom zaustavio društveni i privredni razvoj Srbije. Do danas. Bio je protiv prosvetiteljstva, protiv razvoja modernih produkcionih odnosa i tržišta.

Pašić je državu i društvo sa nogu postavio na glavu – sa privredne na ideološko-mitološku strukturu. Despotski vođa totalitarne i masovne stranke ohrabrivao je nasilje u politici, ali ono podmuklo i dugoročno koje je na kraju krasila smrt protivnika. Petra Karađorđevića nije poštovao, smatrao ga je avanturistom i tražio je da prestane sa svojim pokušajima da obori kralja Milana, jer samo šteti i slabi šanse za njegovo uklanjanje. Pisao je prijatelju: „Za nas bi bilo najbolje da sami bez ičije pomoći svršimo stvar. Biće malo duže, ali biće opet bolje no da zapadnemo docnije u takav položaj koji bi možda mogao po našem uverenju škoditi slobodnom razvitku srpstva“. Vasa Kazimirović je u knjizi o Pašiću citirao obaveštenog savremenika: „Mada se uvek ne vidi i ne oseća njegovo prisustvo, mada nije svugde neposredni i glavni učesnik, a ponekad ni ikakav učesnik, Nikola Pašić može se ipak smatrati kao pokretač i sprovodnik, ili podstrekač i inspirator, one duge i uporne akcije od preko dvadeset godina koja je s prestola skinula prvog srpskog kralja posle Kosova i, jednom oficirskom zaverom, – od koje je on podalje stajao, – ugasila život poslednjem potomku tog kraljevskog doma“.

Ali Pašićeva država zasnovana na narodnjaštvu, na jednom praznom pojmu, nije imala šanse da uspe i bude zdrava, normalna država. Njen prirodni način funkcionisanja bili su korupcija, vojna diktatura, partokratija i kleptokratija (Pašićev sin skupljao je plodove očevog „rada“). Zakonomerno finale je bilo u puču oficira-zaverenika, i država je pretvorena u kasarnu. Izjalovila se bila Pašiću nada da će postati politički patrijarh Srbije, oficiri su ga čvrsto držali za gušu i po njihovoj komandi ulazio je u male Pirove pobede (balkanski ratovi) potpuno beznačajne za privredni i kulturni razvoj Srbije. Pravi rezultati su bili: ogromni gubici u privredi i ljudstvu, zaostajanje i gubitak vremena. Ceo svet je znao da predstoji u Evropi veliki rat, a Pašić je sa „mudrim“ vojvodama i generalima traćio snagu i sredstva po balkanskim gudurama i pravio Srbima neprijatelje (Makedonce, Bugare, Albance). Još tada je smišljen evergrin-alibi za poraze u Velikom ratu: da je Austrougarska mučki napala iscrpljenu Srbiju. Treba čitati Stanislava Krakova i Dragišu Vasića. Pašić je probudio Albance i podstakao ih da stvore svoju državu i upleo nas u do danas nerazmrsivo kosovsko klupko. Zakonomerne posledice etničkog koncepta države, kako je to pokazala Dubravka Stojanović baš u analizi balkanskih ratova, bile su teror, etnička čišćenja i masovna ubistva. Pašić je srpski narod iz čista mira uveo u akcije koje su ga u svetu izbacile na zao glas, mada mu priroda nije bila takva. Sve te avanture i promašaje Pašića i zaverenika sakrio je Prvi svetski rat.

Kako je bilo moguće da ideje i praksu prosvetiteljstva kakve su zastupali kralj Milan, naprednjaci, istaknuti građanski prvaci – Milutin Garašanin, Milan Piroćanac, Kosta Stojanović, Svetomir Nikolajević, Pera Todorović pobedi i izbaci iz srpske istorije konfuzna, demagoška i korupcionaška politika Nikole Pašića?

Egalitarijanske, antizapadne i slovenofilske ideje našle su plodno tlo u masi koja je preplavila tadašnju Srbiju. Polovinom 19. veka bilo je 960.000, a na kraju veka preko dva i po miliona stanovnika. Stigla su moderna vremena, prodirali su novi produkcioni odnosi i potpuno te ljude izbacili iz iskonske ravnoteže. Gotovo svi su bili siromašni, nepismeni, bez obrazovanja, pristigli iz vekovne zaostalosti. Sa sobom su nosili drveno ralo, srp, kosu, motiku, ašov. Američkim prerijama već su tutnjali kombajni. To nije bio homogeni ostrvski narod Adama Smita preko koga je prošao istorijski, prosvetiteljski kontinuirani razvoj koji ga je uveo u industrijsku revoluciju. Niti narod Francuske revolucije na koju su se pozivali i socijalisti i radikali, mada su gubili iz vida da je to bila buržoaska revolucija koja je narod oslobodila od feudalaca, istovremeno ih oslobađajući za fabrike.

Preko dva miliona ljudi bilo je u civilizacijskom šoku, frustrirani raspadom zadružnih imanja, bratstava i tradicionalnih odnosa. Nisu razumevali šta je to novčana privreda, porezi, krediti, šta je država, zašto moraju da je plaćaju. Seljake su zelenaši, trgovci, mešetari varali na svakom koraku. Obrenovići su formirali upravne fondove, okružne štedionice, Narodnu banku za jeftine kredite seljacima. Njih su, međutim, uzimali tadašnji tajkuni i ustupali ih seljacima po mnogo većim kamatama.

Nikola Pašić i radikali se pojavljuju kao mesije. Nude „gunjcu i opanku“ da uđe u Radikalnu stranku. Ne treba da se menja. Takav kakav je, najbolji je narod na svetu. Svi moraju ostati isti, bez diferencijacije, bez klasa, jedan za sve, svi kao jedan. Država mora biti otadžbina, majka svima, i svima na izvolte. Svako iz nje treba da zahvati koliko mu treba. I lagano od naroda Pašić pravi jedan buzdovan kojim će utucati protivnike, osvojiti državu, a zatim i porobljenu braću na Balkanu.

Olakšavajuća okolnost za Pašićevu opsesiju srpskim narodom, Rusima, slavenofilstvom jeste činjenica da se tokom njegovog veka u Evropi razvijaju rasne teorije, arijevski mit. Francuski filozof i sociolog Žozef Gobino zasniva teoriju rasizma. Dizraelijeva formula filozofije istorije je bila: „Rasa je sve; nema druge istine“. Svi su tražili svoje poreklo, vaginu gentium, matericu svog naroda. Razmišljanja ruskog biologa i filozofa Danilevskog su takođe bila u tom spektru, slovenstvo je pariralo Zapadu, i Pašić je oduševljeno prihvatio njegovo delo „Rusija i Evropa“. Identitet rase nije samo stvar biologije, već i kulture. Znači, mislio je Pašić, ne treba se plašiti samo stranaca, nego i njihove kulture i tehnologije. U evropskoj javnosti se već smatralo da je trijumf Zapada manifestacija arijevske rase kojoj pripadaju i Anglosaksonci i razni drugi Germani. Njihov kolonijalizam jeste bio ozbiljna pretnja slobodi malim narodima.

Osobina koju je posedovao Nikola Pašić, a to je apsolutno nepoverenje prema svakome, ruši mit o njegovoj ljubavi prema narodu. On, zapravo, tom narodu uopšte nije verovao, a ako mu nije verovao, nije ga mogao ni voleti. Ohrabrivao je Srbe u mržnji i zavisti, u zaostalosti, u tome da žive u krdu, jer ih je tako najlakše mogao terati prema svojim ciljevima. A izvor i utoka svih njegovih ciljeva bio je on sam. Jedini on. Nad narodom i kraljevima – kralj. Tako o sebi do danas misli i svaki njegov sunarodnik. I kad ćute, razumeju se. Anarhija je koren (latinski radix, radikalno) njihove uzajamne fascinacije i naše današnje nesreće. U gluvoj srpskoj noći.

www.momcilodjorogovic.com