Pero Zlatar: Bio sam i srpski i hrvatski nacionalista

Bio sam strastan novinar, ali me nikada nisu priznavali. Imao sam kao glavni urednik zagrebačkog Studija 376.000 primeraka tiraža, remitendu dva posto, a vikali su mi: “Žuta štampo!”. A to je bio list bez golotinje, vulgarnosti, virenja u tuđi krevet. Porodični magazin.

Danas i u Srbiji i u Hrvatskoj u novinama možeš pisati protiv koga oćeš. Ovisno od toga ko te plaća. Kao što u vatikanskom listu Oservatore romano ne smeš kritikovati papu, niti na Glasu Amerike predsjednika SAD, tako ni ti ne možeš protiv onog ko za to daje pare. Ali je novinarstvo mnogo slobodnije nego u moje vreme. Tada si uvek morao paziti.

A da biste napravili dobru novinu – mora vas ić' karta. I morate da imate nekakav osjećaj. Mada recepta za dobar list nema. Da ga znam – bio bih bogat.

***

Sedimo jedanput Aleksandar Tijanić i ja. On kaže: “Meni je Zagreb drugi grad posle Beograda”. A ja mu odgovorim: “Meni je Beograd 1A grad posle Zagreba”. Jer ja decenijama živim između Zagreba i Beograda. Iz Beograda mi je treća žena, tu mi se rodila druga polovica djece. Ja iz svakog neparnog braka imam po par djece. U Beogradu volim ljude i kafane. U njemu se sjajno osjećam. Volim vaš optimizam. A u Zagreb sam zaljubljen. Ja sam svih 78 dana bombardovanja proveo u Beogradu. Kada je u Hrvatskoj počela balvan revolucija, bio sam dobar sa Jovom Raškovićem, jako sam ga voleo, bio je plemenit čovek, samo je napravio veliku glupost što je ušao u politiku. I jednoga dana prolazim pored taksi stanice u Zagrebu, vidim da nijedan taksista neće Jovu da primi na vožnju. Priđem taksistima i – pošto poznajem pola Zagreba – kažem im – Jova će sesti u taksi sa mnom. I tako Jovu prevezem. I dan-danas kod mene u kući držim uramljen Jovin portret, koji je nacrtao Momo Kapor.

***

Ja sam iz mješovitog braka – od oca Hrvata, Dalmatinca, i matere Makedonke. Otac je došao na službu u Skoplje i tamo upoznao moju majku. Tu sam se ja rodio. Odrastao sam u ulici koja je u Srbiji pojam za ludnicu. Laze Lazarevića. U toj ulici je bio jedan Slovenac, oficir kao i moj tata, s kojim smo se družili. Prezivao se Mlakar. On je kao nadahnuti Slovenac poslao svoju ženu da se porodi u Ptuju. To je bio otac Olivera Mlakara. Nestao je u ratnom vihoru i nikada mu nisu našli grob, ni gdje je poginuo. Olivera je mater posle odvela u Slavoniju, on je tamo stekao taj divni slavonski govor. Najbolji zagrebački spikeri, koji divno govore, zapravo jesu iz Slavonije.

Kad je počeo Drugi svjetski rat, imao sam sedam godina. Posebno se sjećam bugarske okupacije u Skoplju, kad su došli i odvjeli Židove nekim kolima. Vidim, moja mama izlazi i plače. A neka žena iz kola joj maše. To su bili naši prijatelji, Židovi, imali su trgovinu cipela. Pitam: ”Mama, zašto plačeš?”. Ona veli: “Zato što vode ljude”. A zašto ih vode? Zato što su Židovi? A šta su to Židovi? – pitao sam majku. Ništa nisam shvatao, čak sam mom prijatelju Mihailu Baronu, s kojim sam se družio, tada zavideo što se vozio kolima. I posle, 1971. godine, ja kao predsednik KK Lokomotiva, kasnije Cibone, odlazim u Izrael. Našao sam se u jednoj zgradi u Tel Avivu, čujem neka ženska razgovara hebrejski – i kaže nešto: “Baron…”. Pitam je: „Šta ste rekli?“. Ona veli da je rekla da nahrane papagaja koji se zove Baron. Rekoh, izvinite, ja sam mislio da poznajete mog školskog druga Mihaila Barona, ne znam gdje je. Da li je nestao u nekim logorima… Ispostavi se da ona zna Barona, i tako se mi sretnemo. Pokazao mi je naše slike iz francuske škole u Skoplju u koju smo išli, jer nismo htjeli ići u bugarsku. Njih je jedino poneo kad su ih odveli.

Moj tata je tokom rata bio u bugarskom zatvoru, zato što je bio jugoslavenski oficir, pod optužbom da je pripremao puč. Partizani su oslobodili krajem rata zatvor u Idrizovu, gdje je on ležao. Stari je tada otišao u partizane, pošto je bio veliki stručnjak za artiljeriju, postao je komandant artiljerijske brigade 42. makedonske divizije, prošli su cijeli front, čak do Zagreba. Osedeo je tokom jedne noći kada je saznao da su njegove brigade streljale hiljade Njemaca, zarobljenika. Pitao ih je: Pa zašto ste to uradili?

Posle rata stari je bio prekomandovan u Užice, pa u Beograd. Užičani me dan-

-danas zovu na zavičajne sastanke. U proljeće 1948. došli smo u Zagreb i tu ostali.

***

Zaljubio sam se u novinarstvo preko neke knjige o jednom njemačkom reporteru. Na užasavanje moje majke koja je želela da budem lječnik. Prvi tekst sam objavio sa 15 godina u Omladinskom borcu. Odmah posle postao sam urednik sportske rubrike, bez dana staža. Prođe mjesec dana, neka tajnica me pita: “Perice, kaj ti nećeš podignut novčeke?”. Rekoh, kakve novčeke, ja sam bio sretan da mi oni ne naplaćuju što pišem. Donesem novce kući i tata popizdi. Mislio je da sam negdje ukrao. Ode da ih pita – oni kažu: “Da, stvarno je to zaradio”. Tati nije bilo baš drago. On je bio pukovnik JNA, a ja sam imao više love od njega. Popizdio je od ljubomore.

***

Kad sam bio glavni urednik Plavog Vijesnika, napravim izbor za Mis teen u hotelu “Esplanada” u Zagrebu. Ispostavilo se da u hotel tog dana dolazi drug Tito. Dva dana ranije iz policije kažu da moram sve da otkažem. Ja zamolim Ružu Pospiš, koja je bila miljenica Steve Krajačića, šefa policije: “Ružo spasavaj!”. Ona ga pozove, on joj kaže: “Neka bude izbor”. Tito kad je stigao, odmah je pitao: “Može li Jovanka da bude u žiriju?”. Kad sam mu se posle zahvaljivao što je došao na izbor, kaže: “Ajde, bogati, da vidimo tu našu misicu”. Ja je dovedem, fotografišu se on i Jovanka sa misicom. Kažem fotografima da tu sliku, putem telegrafa, odmah pošalju u svijet. Tako to ode, i drug Tito je bio zapamćen kao prvi svijetski državnik koji je prisustvovao nekom izboru za lepotice.

Posle nam priđe čuveni Nikola Pilić, Tito pita Jovanku: “A ko je to?” Ona mu šapne: “Pa igra tenis”. Tito se zamisli, veli: “Aaaa, znam, ping-pong!” Tito nije imao pojma o sportu. Gori je bio čak i od Kardelja, koji je, kad su ga pozvali da dođe na utakmicu Partizan-Zvezda, rekao: “To sam gledao prošle godine”.

***

Mene su nakon “hrvatskog proljeća” prozvali da sam bio “proljećar”. U Zagrebu me smene, ali pozovu me u Beograd da budem glavni urednik Intervjua. I Jova Ličina napiše prilog “Poslednji dani kralja Petra”. Mi to najavimo na veliko. U poslednji trenutak mi zabrane list, a trebalo je da se štampamo u 205.000 primeraka. I pokojni Vukoje Bulatović, direktor Politike, proglasi me za srpskog nacionalistu!

U Beogradu su me posle proglašavali za hrvatskog nacionalistu. Ali ja to nisam nikada bio. Ja ljude dijelim na prljave i čiste, dobre i zle, poštene i nepoštene, glupe i pametne, a ne na Srbe i Hrvate. Moj najbolji prijatelj među Srbima, Joca Otašević, odveo me ispod spomenika Draži Mihailoviću na Ravnoj gori, i ja sam tad rekao da sam postao eksperimentalni četnik.

Vuk Drašković, s kojim sam kao liderom SPO pravio nekoliko intervjua, svojedobno, dok sam bio urednik Plavog Vijesnika, pisao je jedan feljton o hvatanju četnika. A pisao ga je s pozicije: smrt fašizmu – sloboda narodu.

***

Stjepan Bobek je bio moj veliki prijatelj. Ostao sam uz njega do poslednjeg dana. Napravim devedesetih sa Bobekom intervju, i on kaže da je Franjo Tuđman čak i kao predsednik Partizana navijao za Dinamo. Tuđmanu su tada Bed blu bojsi zamjerali što je bio predsjednik Partizana, pa mu je ta Bobekova rečenica išla u prilog. Pozove me njegova tajnica, kaže: “Gospon Zlatar, predsjednik vas treba”. Ja sam mislio da neko zajebava. Tuđman pita: “Je l' stvarno to Bobek rekao”, i zamoli me da pozovem Bobeka da dođe iz Beograda u Zagreb na utakmicu Hrvatska-BiH, da bude njegov gost.

Bobek je tokom Drugog svjetskog rata igrao za reprezentaciju Ustaške mladeži. Zbog toga je kasnije imao posledice, ali njegova je sreća bila da je jedno vrijeme igrao u Njemačkoj ligi za bečki Vaker, tokom okupacije Austrije, pa kad se vratio u Zagreb, da ne bio postao vojnik i otišao u domobranstvo, stave ga u zatvor na Savskoj cesti, da radi na daktiloskopiji. Uzimao je otiske prstiju od zatvorenika. U zatvoru su bili Marjan Matančić, partizanski oficir i kasnije istaknuti fudbalski arbitar, ljevičar Florijan Matekalo, potonji fudbaler. On im je donosio hranu, pa su ga posle rata doveli u Partizan i do kraja života je ostao u Beogradu.

***

Nedavno je izašlo srpsko izdanje moje knjige “Lov na Pavelića”. Trideset godina sam je pisao. Rudarski posao. Bio sam u Argentini i Španiji nekoliko puta. Bože dragi, gdje sve nisam bio! Došao sam do otkrića da je Pavelića smrtno ranio Blagoje Jovović, Crnogorac, koji je mislio da će postati Princip. On je bio partizan, pa posle prešao u četnike. Odlučio je da ubije Pavelića, tražio je čak pištolj u ambasadi SFRJ u Argentini, ali ga oni nisu uzeli za ozbiljno. I on sam ode, puca u njega sa pet metaka, ispred Pavelićeve kuće u Buenos Airesu. Od posledica toga Pavelić umre posle dve godine. Pavelić je, to uvek tvrdim, bio najveći zlotvor hrvatskog naroda.

***

Slobodana Miloševića, nažalost, nikada nisam upoznao. Napravio bih intervju, zašto da ne. Jednom sam u Argentini intervjuisao Horhe Rafaela Videlu, diktatora koji je na vlast došao vojnim pučem. Jedan Francuz me posle prekori: “Kako ste mogli raditi intervju sa fašistom? I vi ste fašista”. Ali, kažem mu, ja sam novinar, nisam fašista.

Voleo sam blagodeti onog crvenog jugoslavenskog pasoša, pa sam zato obišao 180 zemalja, bio prvi jugoslavenski novinar u mnogim od njih. Bio sam prvi novinar ondašnje SFRJ posle 1948. u Albaniji, prvi u Frankovoj Španiji, Salazarovom Portugalu, Tajvanu, državama aparthejda – Južnoj Africi i Rodeziji, Južnoj Koreji, Čileu posle pada Aljejndea…

Bio sam jedini biograf Envera Hodže. Imao sam ugovor sa Galimarom vredan 100.000 dolara. Ipak, Hodžu nisam nikada upoznao. Njegovu ćerku i sina jesam. Pitali su me posle, kako sam mogao da budem biograf čovjeka koga ni ne poznajem. Rekao sam im – vidite, ni ovi koji pišu o Kosovskoj bici nisu upoznali Obilića.

***

Postao sam predsednik KK Lokomotiva iz Zagreba, kasnije Cibone, u vrijeme kada ljudi u Jugi nisu razlikovali košarku od odbojke. Posle sam malo estradizirao taj sport. Dovodio Miću Orlovića, Silvanu Armenulić i Relju Bašića da podbacuju prve lopte. Kada smo igrali u Briselu u Kupu Radivoja Koraća, šećemo naš trener Rimac i ja, vidimo jedan restoran “Srpska kruna”. Uđemo unutra, dođe jedan gospodin, kaže – ja sam Bora Blagojević, vlasnik. Ugosti nas, a mi njemu damo dve karte za utakmicu. Vratimo se u jedan posle ponoći u hotel, sačeka nas diplomata iz jugoslavenske ambasade, plane, kaže. “Gde ste, bre, u p…. materinu”. Izvinite, kažem mu, bili smo u jednom restoranu, kod gospodina Blagojevića. “Šta!” – prodero se on – “to je najveći neprijatelj naše zemlje”. Reko, slušajte, to je vaša krivica, trebali ste nas upoznati s kim smijemo, a s kim ne smijemo“. Ali, on je neprijatelj Jugoslavije!” – nastavi onaj da viče. A Rimac, naivan, pita ga: “Pa što ga onda ne ubijete?”. Čovek pogleda zabezeknuto. I to se završi. Mi posle u Zagrebu, 20 dana kasnije, čitamo u novinama: “Posle obračuna u četničkom podzemlju, ubijen Bora Blagojević”. Dan-danas Rimca pitam: “Da li si im ti dao ideju?”

Dvanaest dana pre 12. marta 2003. odem na intervju sa Đinđićem za zagrebački Globus. Ponesem svoj fotografski aparat. Kažem mu na kraju intervjua: “Prezidente, neće vam biti teško da se fotografišemo?”. On pozove Biljanu sekretaricu da nas slika, a ja za svaki slučaj puknem pre toga dva snimka u prazno. Biljana nas posle snimi zajedno. Ali, kada sam razvio film, vidim na ona dva snimka što sam puknuo u prazno – njegovu praznu stolicu, njegovu tašnu i u pozadini zastavu i grb Srbije. Slučajno sam to slikao, a ispalo je stvarno sablasno.

O SAGOVORNIKU

Pero Zlatar je jedan od najpoznatijih novinara bivše SFRJ. Smatraju ga poslednjim živim velikanom eksjugoslovenskog novinarstva. Rođen je 26. oktobra 1934. u Skoplju, a karijeru je gradio u Zagrebu i Beogradu. Trenutno je dopisnik zagrebačkog Jutarnjeg lista iz Srbije. Bio je predsednik KK Lokomotiva (kasnije Cibone) i direktor zagrebačkog Dinama. Ima četvoro dece: Bojanu (52), Stipu (48), Jerka (32) i Janu (29), i isto toliko unuka.