Pesnik kao ždral

Datom vrstom inverzije govori o ukorenjivanju i oprostorenju čiji efekat je arhaizacija celine, dublje poniranje u sećanje.

Kao psihološko izneveravanje postupci oblikovanja izvedeni su isključivanjem narativnosti iz prve u drugoj knjizi i njenim sažimanjem u veću mikrojezičku intenzifikaciju.

Građenje verzije podrazumeva stvaranje novog dela na osnovu nekog prethodnog predloška. Miloš Crnjanski je Seobe napisao kao potpuno novo književno delo tako što je uspeo da istorijske činjenice Piščevićevih Memoara uzdigne do književnih činjenica, odnosno od istoriografije načinio je umetnost, metafiziku.

Mihajlo Lalić objavio je verzije nekolikih svojih romana na čijoj podlozi je Branko Popović sačinio doktorsku disertaciju sa teorijskim uvodom u posebnoj knjizi Teorija verzija, uvodeći dvadesetak termina i pojmova zavisno od stepena intervencija na predlošku.

Upotrebljivost Popovićevih zaključaka seže daleko, čak do mogućnosti da se čitava istorija književnosti teorijski vidi kao verzija niza toposa, arhetipova i opštih mesta. Ovom prilikom iz Popovićeve teorije verzija uzećemo termin i pojam inačice kao najbliže primeren onome što je Dušan Lončar učinio sa svojom drugom verzijom.

Rođen u Bačkoj, u partizanskoj porodici kolonizovanoj iz Like, u Titovoj kolonizaciji, Lončar se porekla familije seća po porodičnim pričama, donesenim navikama i sistemu vrednosti. Kako je rastao, on je sve više žudeo da upozna zavičaj svojih predaka, jer su mu tamo vekovni koreni živi u sećanju i porodičnim pričama.

Taj psihološki pokret čest je kod kolonizovanih građana, izgnanih, emigranata i imigranata, svejedno da li onih koji su izgnani iz ekonomskih ili političkih razloga. U engleskom jeziku osećaj podeljene ličnosti zove se ketman, ukoliko je reč o političkoj mimikriji, ili ukorenjivanje – roots, ukoliko je čista psihološka potreba da čovek više sazna o svom poreklu.

Pojava je posebno raširena u SAD, gde dolar i engleski jezik vrlo brzo čoveka iskorenjuju i amerikanizuju jer tamo je nacionalnost izjednačena sa građanskom, državnom pripadnošću, za razliku od Evrope gde se to ne izjednačava.

Dublje životno iskustvo dokazuje da se državne granice mogu često menjati, ali da se zavičaji duže i trajnije nose u srcu. Poseban je problem u graničnim područjima, gde manjine zaviruju preko plota država u kojima se trenutno nalaze a osećaju se kao građani drugog reda u državi u kojoj su zatečeni rođenjem.

Složenost pozicije Dušana Lončara je u tome što Bačvanin nije postao do kraja, premda nije imao razloga da se oseća građaninom drugog reda (naprotiv, nikad nije tretiran kao nacionalna manjina), ali se od rođenja u njemu razvijala potreba za upoznavanjem svog prvotnog zavičaja, Like i Krajine.

Kako je Lončar izveo to ukorenjivanje?

Rečju, oprostorenjem. Šta pod tim podrazumevamo?

Imenovanje lokaliteta Bačke, tačnije Bačkog Brestovca, okoline Sombora i Novog Sada, a još više, i nostalgičnije, svog ličkog Selišta i okoline, koristeći toponime (ne topose) i lokalne jezičke izraze karakteristične za neponovljivost ličkog i krajiškog govora, čija osnova nije ni ekavica, ni ijekavica, ni ikavica – nego jekavica.

Ravni rešenja Lončareve individualne poetike pripadaju ne samo za Bačku karakteristične himne, ode (ne i idile, jer idila je dovođenje složenosti sveta u pojednostavljeni kontekst, a kod Lončara reč je o osložavanju) pšenici, suncokretu, dudu, kukuruzu, jorgovanu, nego i kućištu, koševini, krčevini, divljoj usamljenoj ruži koja iščekuje nečiji zadivljeni pogled njenoj lepoti uprkos oskudnim uslovima u kojima opstaje. Sve te toponime i lokalne izraze čitalac će pronaći u tekstovima Lončarevih inačica.

Po tom, izmivenom i nepotrošenom jeziku, približava se svom staparskom kolegi Bošku Ivkovu. Zato kaže ovde i tamo moje.

Dva Lončareva zavičaja deli još jedna bitna razdelnica. Zajedničko im je obogotvorenje zemlje, što deli ne samo sa svim hrišćanima nego i mnogim inovercima na raznim stranama sveta.

To je najdublji aksiom Lončarevog shvatanja života u relativno poznim godinama.

Priroda je ta u kojoj je čovek gotovo suvišan, iako je njen deo i u njemu se ona nastavlja, iako kao pojedinac ne i obnavlja.

U jeziku prirode nema laži, nema prevare. Ratovi za tuđe interese još u jednoj dimenziji povezuju ljude bačkog i ličkog zavičaja. Tako se pesma i čovek utemeljuju u prirodi, a ne samo u istoriji i kulturi. Priroda, zemlja i njen jezik, jesu istina.

Čovek je zemlja i u zemlju odlazi. Pesma od zemlje je nadvremena, večna. Ako je dobra. Istorija i kultura, kao intervencija ljudskih ruku i uma na prirodi, ako nisu laž, jesu prolazni ili podložni priviđenju i varci sa teškim posledicama po čoveka.

U takvoj situaciji šta ostaje pesnicima. Jedni favorizuju svoj prvi, izvorni zavičaj, posebno ako ga doživljenog pamte, ako su u njemu proveli, svesni, deo života.

Drugi odlaze, u izgon ili koloniju, noseći u srcu taj prvotni, izvorni, ma gde i ma kada otišli, sa manjom ili većom nostalgijom i čeznu za svojom Itakom. Retko koji poput Odiseja do kraja života teži povratku svojoj Itaci, svome domu i Penelopi. A pitanje je i da li još Penelopa i Odiseja ima. Treći, osiljeni u drugom zavičaju, a okrivljujući domoroce za svoju sudbinu, nastoje da od drugog zavičaja načine svoj, uništavajući pravo domorodaca prvog da i sami vole svoj, izvorni.

Recimo, od Novog Sada prave krajiške kasabe jer ne osećaju arhitekturu, prirodu i kulturu Panonije kao svoju. Sa Lončarem situacija je sasvim drukčija. Kao obrazovanom i senzibilnom čoveku sa dve Itake, uz to sa moralnim integritetom, preostala je sudbina usamljenog ždrala. Ždral ima dva zavičaja.

Njegova sudbina je da kad leti u jedan od njih, na drugi se stalno osvrće. Ne odriče se nijednog. Zato svake godine odleće i doleće iz prvog u drugi. I oba su njegova. U jednom, oprostorenom, živi. Drugi, ukorenjeni, pamti.

Autor je akademik NANU u Kijevu i VANU u Novom Sadu