Priča Druga

Nedelja, 28. mart 1999. Podujevo. Dok u Beogradu Slobodan Milošević sa klikom slavi Dan državnosti – 10 godina od promene Ustava Srbije iz prve priče – na Kosovu krvavi pir! Srpska policija i vojska onoga što je ostalo od nekadašnje Jugoslavije, ubija, pali i proteruje Albance.

U Podujevu jedinica rezervnog sastava srpskog MUP-a „Škorpioni“, u akciji etničkog čišćenja Albanaca iz tog grada, ubila je 14 članova porodice Bogujevci i Durići.

U dvorištu Halima Gashija ubijeno je sedmoro dece i sedam žena.

Shpetim (1989) i Shpend (1986), sinovi Safeta Bogujevci, njegova supruga Sala (1960), Nora (1984), ćerka Seljatina Bogujevcija, njegova supruga Shefkate (1956), Shehide Bogujevci (1932), Nefise Bogujevcu Llugaliu (1945), sestra Seljatina i Safeta, njena snaja Fezdrije Llugialiu (1978), Dafina (1990), Arber (1992), Mimoza (1995) i Albin (1997), deca Envera Durići, Fitnete (1963), Enverova supruga i Isma (1930), Enverova majka.

Najstarija žrtva imala je 69 godina, a najmlađa dve.

Petoro dece preživelo je zločin uz teške povrede – Saranda (1985), Safetova ćerka, i Seljatinova deca Fatos (1986), Jehona (1988), Lirie (1990) i Genc (1993).

Preživelu decu pronašao je ispod gomile leševa komandant specijalnih antiterorističkih jedinica Spasoje Vulević.

„Ni svojoj porodici ne mogu da objasnim šta sam video tog dana. Uradili smo ono što smo smatrali da je ispravno, da spasimo njihove živote“, kazaće mnogo kasnije Vulević.

Za zločin u Podujevu Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu pravosnažno je osudilo pripadnike „Škorpiona“ Željka Đukića, Dragana Medića i Dragana Borojevića na po 20 godina zatvora, a Miodraga Šolaju na 15 godina zatvora.

Pripadnik „Škorpiona“ Saša Cvjetan je 2005. pravnosnažno osuđen na 20 godina zatvora.

Preživela deca svedočila su u svakom postupku.

Nikada nije pokrenuta istraga kojom bi se utvrdila komandna odgovornost i eventualna krivica za direktno naređenje i organizaciju ovog zločina ovakvih zločina na Kosovu tog proleća 1999.

Priča treća

Fatos, Saranda i Jehona Bogujevci danas žive u Mančesteru. Ovo troje od petoro preživelih su na dan masakra u Podujevu imali po 11, 12, odnosno 14 godina. Bave se umetnošću. Pomaže im, kažu, da prevaziđu bol, patnju prošlosti sa kojom žive. To im je na neki način jedina terapija koja im omogućava da se uhvate u koštac sa zločinom neshvatljivih razmjera, koji im je uništio porodicu.

Ali, umijetnost im je i način kojim prenose istinu o zločinu nad njima. Istinu za koju dugo godina u Beogradu niko nije hteo da čuje. Istinu koju još i dan-danas mnogi ne priznaju. Istinu sa kojom se moramo suočiti, ako ćemo prestati živjeti u prošlosti.

I poruku da se ovako nešto nije smelo dogoditi. I da se ono što se dogodilo tog 28. marta u Podujevu, i tog proleća 1999. na cijelom Kosovu, ne smije dogoditi nikada više i nikome više.

Priča četvrta

Ivica Dačić je rano krenuo u političare. Rođen na Kosovu, u Prizrenu, koji je napustio prerano da bi naučio albanski, koji bi mu ovih dana pripomogao u dijalogu sa kosovskim mu kolegom, Hashimom Thašijem.

No, mnogo prije dogovora sa Thašijem i integracija u Evropsku uniju, Dačić je imao drugačije političke snove. Bilo je to u vreme kad su ga od milja nazivali Mali Sloba, kad je kraj balkanskog kasapina Slobodana Miloševića pravio prve političke korake. U vrijeme kad je kao portparol tada vladajuće Socijalističke partije Srbije i njenog predsednika Slobodana Miloševića, mladalačkim elanom i strasno branio je tu politiku kojom je Srbija krenula u pohod zločinima i etničkim čišćenjem. I ne samo branio, bio je i deo te politike.

Tog 28. marta 1999, kada su u Podujevu „Škorpioni“ ubijali sa dozvolom i pod naredbom vlasti iz Beograda, Dačić je bio deo Miloševićeve klike koja je slavila Dan državnosti Srbije – tu krvavu i otrovnu biljku posejanu na Gazimestanu 1987!

Priča peta

Sreda, 18. decembar 2013, Beograd. U podrumu Kulturnog centra otvara se izložba „Bogujevci, vizuelna istorija: omaž svim žrtvama“.

Ispred centra protesti sa kokardama protiv izložbe koja prikazuje zločine u Podujevu. Unutra, instalacija pokazuje sećanje na zločin; dnevna soba u kojoj su živeli, porodične fotografije i stablo, televizore na kojima se emituju svedočanstva o zločinu.

I, dolazi Dačić. Onaj isti iz četvrte priče, samo što je sada politički transformisan. Nije više portparol, danas je premijer.

Kraj

Kao vest političar, preživljavač svih vremena, zna šta mu treba činiti: dolazak na izložbu, slikanje sa preživelom decom i par reči sućuti dobro će mu doći u Briselu, a možda čak i u neočekivanoj mogućnosti da se okiti Nobelovom nagradom za mir!

„Izražavam saučešće svim porodicama žrtava rata. Svi treba da znaju da će odgovorni za zločine biti osuđeni…“, kazao je Dačić. Ali, ne zaboravljajući da je prošlost u Srbiji još uvijek tu, živa i zdrava, najveći njen deo još uvijek na vlasti, Dačić dodaje: „Oni to nisu radili u ime Srbije, njih niko nije ovlastio da urade to.

Tako, za Dačića, Kosovo je još uvijek Srbija. A Srbija je još uvijek nevina. Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Sreten Lukić i Vladimir Lazarević su bili pojedinci koje niko nije ovlastio da na Kosovu rade to što su uradili. Kao i Slobodan Milošević. Prošlost ostaje nedovršena. Portparol je još uvijek tu. Mali Sloba, takođe.

Autor je glavni i odgovorni urednik najvećeg lista na Kosovu, Koha Ditore