Plan B kao Plan A

Dimitrije Boarov Već drugi dan, sa kolegom Janom Brizom, ispitujem studente iz predmeta Novinarstvo u štampanim medijima, pošto sam jesenas postao „nastavnik veština“ na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Tek sada shvatam da su ispiti najteži deo pedagoškog rada, a ocenjivanje studenata najdelikatniji. Neću da u istoriju novinarstva uđem samo po tome što sam na ispitu oborio nekog budućeg Kronkajta ili Ljubu Živkova.
Po podne se javlja Miša Ramač i kaže mi da mi je žiri dao ovogodišnju nagradu „Stanislav Staša Marinković“. Veoma sam se obradovao. Tim pre što nisam ni znao da sam za tu nagradu kandidovan. Da nisam malo prestar za nagrađivanje?
Posle takve vesti i toliko ispita palo mi je veoma teško da još iste večeri napišem dvosekli tekst koji sam obećao novosadskom Građanskom listu – o najavama snažnog prodora ruskog kapitala u Srbiju. No, rok je rok, pa sam ga napisao – a čitaocima kako bude, nek bude.
Danas ispitujem studente iz predmeta Desk i redakcije (u stvari, ispit iz organizacije „proizvodnje“ u medijima). Čim sam ušao, deca viču: „Profesore, čestitamo na nagradi!“ Pokušavam da uozbiljim atmosferu i pošteno ispitam bar pola od sedamdeset prijavljenih.
Uveče me čeka prijem u Beogradu u čast desetogodišnjice Danasa, pa se posle ispita bacam na kauč da malo dremnem. No, Julkica, koja me je dobro upoznala posle blizu četrdeset godina zajedničkog života, naređuje mi da napišem nekoliko rečenica koje ću pročitati ako mi daju reč posle uručenja Stašine nagrade – „da ne bi izmišljao iz malog mozga, kako već umeš“.
Danasov prijem je doista bio svetski. Pošto nije bilo prilike za moju govoranciju, zloupotrebljavam dnevnik da je ipak objavim, kad sam je već napisao:
„Poštovane dame i gospodo, kolege i prijatelji danasa,
Veoma mi je drago što mi je ugledni žiri dodelio nagradu „Stanislav Staša Marinković“ za ovu godinu. Primam je, međutim, sa izvesnom nelagodom, jer se nalazim u onim novinarskim godinama, skoro će četrdeseta, kada me ta nagrada teško može motivisati za dodatne profesionalne napore, već bih je pre mogao razumeti kao podsticaj da se napokon okanem našeg teškog zanata i sklonim se sa puta mlađim snagama koje dolaze sa prve linije večitog novinarskog fronta prema neznanju, neukosti, nerazumu i bahatoj provincijalnoj nemoći.
Uprkos toj nelagodi hoću ovde da istaknem da me je posebno taknulo to što dobijam nagradu po Stašinom imenu. Mada sam sa njim duže razgovarao tek nekoliko puta, i to pred njegovu, da tako kažem – nepravedno preranu smrt, ostalo mi je u sećanju da sam posle svakog od tih susreta imao osećaj da je on i meni ostavio nešto od svoje plemenite „energije otpora“, kao što ju je ostavio i novinarima i prijateljima Naše Borbe i Danasa.
Na kraju, želim da istaknem da veoma cenim napore ljudi koji rade i pišu u Danasu – da održe identitet ovog lista, koji je među našim dnevnicima i bio, i ostao, pomalo usamljen po upornosti da očuva staro gošističko načelo Novine novinarima, i da na njemu uvek iznova gradi krhko utočište dostojanstva naše profesije. Zbog toga vam još jednom zahvaljujem na Stašinoj nagradi.“
Dan opet počinjem ispitima. Za pripremu pitanja i „kostur ispita“ koristim i Zagine beleške i njene izvatke iz literature. Mislim da je Zaga Radović (sa kojom sam radio u TV Novi Sad, Nezavisnom i Našoj Borbi) vrlo dobro (kao spoljni saradnik) osmislila nekoliko medijskih kurseva na našem fakultetu, ali se nije prihvatila radnog mesta predavača. Kad sam joj izneo bojazan da se možda ja neću snaći na tom mestu, hrabreći me, napravila je nekoliko veoma duhovitih opaski na račun visina naše „žurnalističke teorije“ i raspoloživih srpskih udžbenika na tu temu.
U podne, izlazimo na porodični ručak „Kod Čerčila“ u Pašićevoj ulici (pored nekadašnje Nešićeve poslastičarnice). Volim taj kraj u kome sam, pored nekadašnje kafane „Zlatna greda“ (Kod Pajića) i stanovao 12 godina. Tu je Zmaj Jovina gimnazija koju smo završili i ja i moj sin Nebojša. Tu je Matica srpska u kojoj je radio moj otac, a sada u njoj radi Julkica. Malo dalje je Zanatski dom u koji sam išao na prve igranke, a prema centru je Platoneum u kome je sada Akademija. Tu su i Saborna crkva (kojoj je netom lepo ukrašen zvonik) i najčudesnija novosadska kuća – Vladičin dvor. Dakle, sve je uglavnom i dalje tu, samo više nema Novog Sada.
Kad jednom primiš javnu nagradu, onda ti sleduje i nešto pratećih obaveza. Tako me je danas Nebojša vozio po najvećoj vrućini, „u bjelu nedjelju“, iz Novog Sada u Zemun, da bih gostovao na snimanju emisije „Prelistavanje“ TV Avala, koju sada, mada uzgred, sjajno vodi moj stari prijatelj i kolega Steva Nikšić. On me je, inače, na novosadskom korzou, još u proleće 1968. godine, nagovorio da uđem u redakciju studentskog lista Index, koju je tada vodio, pa ga smatram i „krivcem“ što sam zabasao u novinarsku profesiju.
Steva me, povodom knjige o Lazi Pačuu pita da li sam fasciniran „bankarima u politici“, a istovremeno mi daje šlagvort da kažem da su u srpskoj istoriji bili češći i jači oni koji vode nacionalnu politiku pod sloganom „šta košta, nek košta“. U tom kontekstu, on spominje da je i Milošević u jednom intervjuu Vašington postu rekao da je on samo bankar u politici.
Lako mi je da odgovorim na pitanje: šta mislim o toj izjavi. Milošević je bio političar u „socijalističkoj banci“, ergo nikad i nije bio stvarni bankar u tržišnoj konkurenciji, a pogotovu nije bio bankar u politici, pa je tako i vodio nacionalnu politiku, ne pitajući se kako će narod otplatiti njene anuitete. Istina, piksla na finansiranju te politike, koju je zahvatao njegov politički dvor, uključujući i razne „pisare iz propagandnog odeljenja“, izgleda da je bila masna.
Stigavši iz večernje šetnje uključujemo televizor upravo u trenutku kada na TV B-92 ministar inostranih poslova Vuk Jeremić govori da naša vlada u procesu „evropskog puta Srbije“ nije uslovljena priznanjem kosovske nezavisnosti i da takvo uslovljavanje i neće dozvoliti. Prasnuo sam u smeh kada ga je na licu mesta za tu čvrstinu „svirepo dobronamerno“ pohvalio drugi gost emisije, politički analitičar Slobodan Antonić. Zapravo, mislim da je u toj pohvali bilo više zavetne kletve nego ironije. To je nesreća profesionalnih intelektualaca u politici – iz njih najčešće viri strasni nacionalni ili idejni komesar pred kojima uvek strepe i ministri. I što su ozbiljniji, a Antonić je sigurno ozbiljan čovek, teže kriju tu svoju „makartističku malariju“.
No, Antonić je ovoga puta učinio i jednu korisnu stvar – publici je dosta jasno dao da razume zašto je formalno-pravno pitanje kosovskog statusa toliko važno našoj superstrukturi: ono je važno kao alibi za „Plan B“ u odnosu na evropski put. Kao da „Plan B“ nije već sto godina u suštini bio „Plan A“ srpske politike, pa smo otuda i zapali u istorijski ćorsokak. Sa Antonićem sam se, inače, upoznao pre nekoliko godina u Zrenjaninu, gde je vrlo umesno govorio o velikim „ljudskim i ekonomskim troškovima“ stare srpske politike.
Sic transit gloria, brzo se vraćam prozi novinarskog rada. Jutros ponovo vozim za Beograd, jer za Vreme moram da napišem portret guvernera Radovana Jelašića, pa sam ga zamolio da malo proćaskamo o tekućim „zapletima“ oko njegove pozicije. Neko mi je baš povodom tih zapleta rekao da Jelašićevu situaciju sjajno opisuje poznata mađarska narodna doskočica: Sarul de buszken! (u friziranom prevodu to bi otprilike značilo: ponižen ali dostojanstven).
Šest sati sam danas buljio u računar i pokušavao da sklopim svarljivu priču o odnosu guvernera i političke strukture u Srbiji. Kad pišeš, nekad ne valja što slabo znaš problem i nemaš dovoljno podataka i materijala. Nekad, opet, ne valja kad suviše znaš problem i kada imaš suviše podataka i materijala. A nekad posao otežava nešto treće, četvrto ili peto. Nekad ti čak posao zagorča samo jedna sitnica. Tako sam danas skoro jedan sat uzalud po kući tražio tekst Ustava Srbije, koji sam negde zaturio, a zainatio sam se da ga nađem na papiru. Na kraju sam ipak morao da taj Ustav nađem na Interentu – da bih citirao samo jedan glagol.
Uveče odlazim na okrugli sto o Vasi Stajiću koji je organizovao Vojvođanski klub. Sa zadovoljstvom slušam veoma informativno predavanje, koje je za ovu priliku pripremio dr Miroslav Ilić. Mada sam i sam pisao o Stajiću, ovde čujem niz novih citata i otvara mi se niz novih mogućih „tačaka posmatranja“ njegovog dela.
Na televiziji vidim da su u Briselu obnovljeni pregovori Srbije sa Evropskom unijom. Dobra vest za našu privredu i za integritet 700.000 ljudi Srbije koji traže posao.
Autor je novinar iz Novog Sada, ovogodišnji dobitnik Danasove nagrade za istraživačko novinarstvo