I ako su ti opisi i te kritike uistinski preplet tekstova koji su oslobođeni teških i suvišnih „akademskih naslaga i skrivalica“. Takav slučaj je sa zbirkom Jasmine Vrbavac Identitet u procepu koju čine njene kritike i te-ve kritike i koja jeste dokaz da i tumačenje složenih rukopisnih procesa i „teških piščevih namera“ može na kraju izgledati kao potpuna pobeda čitalačkog nadahnuća. Zaigrala se Vrbavac rečima do samih prikaznih bravura, njene kritike prepune su razumljivih tumačnica, sve zajedno to čini bujicu ispisanih reči, bujicu koja jeste njena istinska posveta pročitanim knjigama.

Dakle, nije lako pisati o kritikama, ali pokušaćemo od same svoje prednosti. Kakve prednosti? Velike, jer Jasmina Vrbavac je „morala“ da pročita bezmalo sto knjiga koje su prethodile njenoj zbirci i opisu „puta kojim se kreće proza“ na početku ovog veka, ovom tekstu prethodi tek čitanje njene zbirke. Od blizu stotinu izdvajamo osvrte na nove romane Filipa Davida, Aleksandra Gatalice, Radoslava Petkovića, Vladimira Pištala, Mirjane Đurđević (Prvi deo: Identitet u procepu); Davida Grosmana, Jelene Lengold (zbirku pripovedaka Vašarski mađioničar), Džona Barta (Drugi deo: Identitet knjige u medijskom procepu). Zašto? Jer, od tridesetak knjiga sa „autorkinog spiska“ koje je potpisnik ovih redova i sam pročitao, posebno su odskočile baš knjige ovih pisaca. Činimo ovo i zbog istine da pisac „nudi“ jedan svet. Da kritičar „pomaže“ u tumačenju piščevog sveta. Da čitalac svoje viđene piščevog sveta najpre upoređuje sa „pismom“ kritičara, tek potom i sa samim piščevim. Naravno, to najpre važi za čitaoce od poverenja – kako ih mnogi nazivaju – a u koje spadaju čitaoci-pisci i čitaoci-kritičari. I ako je tumačenje takvog čitaoca „približno jednako“ tumačenju kritičara, a „njihova“ tumačenja „približno jednaka“ ponuđenom od pisca, uspostavlja se retko uspešno sveto trojstvo: pisac – kritičar – čitalac (i gledalac, setimo se prisustva čistih te-ve kritika). Tada mirne duše možemo reći da je „put knjige“ uistinski trasiran, odnosno, da su svi svoje odradili kako treba: pisac, kritičar i čitalac od poverenja. Uzgred, jedna napomena, sve da bi bilo jasnije o čemu pričamo. Mnogi kritike nikad ne čitaju pre iščitavanja odabrane knjige. A to je tako zato što knjigu želie da „izmere“ najpre sopstvenim čitalačkim nadahnućem. Tek posle, ne bi li kompletirali sopstvenu čitalačku radoznalost, čitaju i kritiku.

No, vratimo se zbirci Jasmine Vrbavac. Njeno čitalačko iskustvo toliko je veliko da je dovoljno izdvojiti tek rečenicu ili dve iz njenog prikaza pa da knjiga o kojoj piše dobije predznak kakav zaslužuje. Npr, pišući o novoj knjizi Filipa Davida, Vrbavac, između ostalog, ističe: „I u knjizi San o ljubavi i smrti može se jasno uočiti funkcionalizovanje fantastičnog diskursa da bi se uobličili filozovski, religiozni, didaktički i značenjski tokovi. Uticaj jevrejske mistike, Kabale, ezoterije uopšte, potom hasidskih legendi, ali i drugih jevrejskih autora, unosi onaj metafizički tonalitet koji se ređe pronalazi u domaćoj književnosti, a suvereno dominira kako autorovim prethodnim ostvarenjima, tako i u prvom od dva kratka romana u novoj knjizi“. Priznaćete (svi koji su čitali knjigu Filipa Davida) da ovo jeste pravi predznak knjige San o ljubavi i smrti. Takvih bisernih predznaka ima i u svim ostalim osvrtima o knjigama „izdvojenih“ pisaca. Posebno smo ih podvukli, ali prostor ne dozvoljava da ih sve citiramo. Uostalom, čitaoci će ih već sami pronalaziti „po svom ukusu“.

Naravno, široko je polje interesovanja Jasmine Vrbavac. Nimalo joj ne smetaju žanrovska preplitanja rukopisa, same forme i sve silne međuforme. Nimalo joj ne smeta ni sam – hajde da ga i tako nazovemo – „književni snop“ od najrazličitijih pristupa proznom izrazu, domaćih i stranih pisaca, svejedno. Dakle, da li piše o romanima koji pripadaju tzv. realizmu, ili postmodernoj književnosti, ili o romanima koji se čitavi oslanjaju na istoriju, ili o zbirkama priča i zbirkama eseja, Vrbavac dobro zna kako da se povinuje zahtevima sopstvenog uvida. Uostalom, obratite pažnju i na same zaključnice njenih prikaza. Evo primera – (Mario Vargas Ljosa): „Avantura nevaljale devojčice jedan je od onih romana koji maestralno igraju na onoj poznatoj razlici koju uočava Rolan Bart između teksta uživanja pripisanog erotskoj književnosti i teksta zadovoljstva u kome i pisac i čitalac vrhunsko zadovoljstvo pronalaze u jeziku (neprikosnovenoj alatki posredstvom koje se doseže kompletnija spoznaja). Negde između redova suptilnog preplitanja ove dve vrste teksta pronalazi se i zadovoljstvo čitanja jednog od istinskih majstora jezika, Marija Vargasa Ljose“. Pridodajemo još jednu podužu zaključnicu jer mnogo govori i poželjno je više puta da se pročita – (David Albahari, Svake noći u drugom gradu): „Ako se u zbirci prepozna ironizovani zaključak iz priče Bazilika u Lionu, da je život pripovest koju smišlja neko drugi, iz čega sledi da tih priča može biti i više od jedne i da ih je moguće menjati dok se ne pronađe sopstvena, onda se i otkriće da se pravi život nalazi u nama, a ne izvan nas čini prihvatljivim, a pomirljiva autopoetička spoznaja amblematski vezana za sve što je Albahari napisao – da savršenih priča nema i nikada ih neće ni biti – može zvučati uspešno“.

Ovako Vrbavac težište svog slova stavlja u vidu velike tačke na „izvor“, odnosno na rukopis knjige koju je čitala „ispuštajući je iz ruku“ tek da bi zapisala svoje beleške. Ovako, poučno. I za preneti dalje. A zaključnica ovog teksta je u mnogo kraćoj rečenici i glasi: Identitet u procesu je knjiga koju nije zamorno čitati, naprotiv. Kritičaru veća pohvala nije potrebna, ako se slažete. Toliko o potpunoj pobedi čitalačkog nadahnuća Jasmine Vrbavac.