U susret proslavi Milanskog edikta, beogradska izdavačka kuća Evoluta objavila je nedavno knjigu Konstantin Veliki. Nadmoć hrišćanstva, iz pera poznatog vizantologa Radivoja Radića, redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu i šefa Katedre za vizantologiju. Knjiga koja govori o Rimskom carstvu u prva četiri veka naše ere, a posebno o caru Konstantinu koji je najzaslužniji za ravnopravnost hrišćana sa drugim religijama, naišla je na odlični odziv kod čitalaca, a u pripremi je i prevođenje ovog dela na strane jezike.

Od svojih početaka kada ga je odlikovala politeistička religija, Rimsko carstvo je krajem 4. veka bilo društvo u kojem je hrišćanstvo postalo ne samo ravnopravno već i dominantno. S obzirom da je Judeja od 6. godine nove ere bila rimska provincija, koliko je rimska država bila načisto s tim o kakvoj se novoj religiji radi?

– Hrišćanstvo je proisteklo iz judejske religije, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Isus Hristos bio Jevrejin. Uostalom, 90 procenata Svetog pisma čini Stari zavet, jevrejska knjiga, dok je Novi zavet, kao drugi deo Biblije, koji je izašao iz pera hrišćana, po obimu nekoliko puta manji. Uz to, u prostranom Rimskom carstvu postojalo je nekoliko stotina kultova, pa nije neobično da u početku hrišćane nisu ni razlikovali od Jevreja. Tako, na primer, znameniti rimski istoričar Kornelije Tacit o njima u 1. veku piše kao o judejskoj sekti i „omraženim ljudima“ s kojima su se ostali surovo obračunavali. Tacit i njegovi savremenici nisu mogli ni da pretpostave da će tri veka kasnije ta religija prevladati Rimskim carstvom.

Koji su rimski carevi bili najsuroviji prema hrišćanima (za vreme Nerona njihovo pogubljenje bilo je zabava za mase)? Zašto su neki (kao Dioklecijan) bili čas tolerantni čas zagriženi protivnici hrišćanstva?

– Osim Nerona, to su bili Domicijan, Decije, Valerije i, najzad, Dioklecijan. Ipak, treba naglasiti da su progoni bili sporadični i onda praćeni decenijama kada su hrišćani ostajali neuznemiravani. Najstrašniji je bio progon koji je 303. pokrenuo Dioklecijan. Trajao je osam godina, bio mnogo više izražen na Istoku i svojom svirepošću čak je izazvao i gnušanje mnogih pagana. To je bila jedna od retkih mrlja u karijeri ovog genijalnog cara. On je strahovao da će hrišćani, čiji broj je rastao a bilo ih i na vrlo istaknutim položajima, učiniti kraj tradicionalnoj rimskoj religiji koju je nastojao da obnovi. Dioklecijanova supruga i kći bile su naklonjene hrišćanstvu.

Iako su u prvim decenijama hrišćani bili jedinstveni, svest o zajedništvu je počela da puca. Zašto?

– Hrišćane su podelile, pa donekle i kompromitovale neprestane bogoslovske raspre. Međutim, one su bile nužne da bi se uobličila dogma. Ipak, ono suštinsko zajedništvo je ostalo i činilo je okosnicu stalnog uspona hrišćanstva. Ima i onih koji smatraju da su ulaskom u savez sa vlašću bili iznevereni ideali ranohrišćanske crkve, ali se o tom pitanju može raspravljati.

U vreme Konstantina došlo je do donatističkog raskola, prve velike unutrašnje podele u hrišćanstvu. Car je posredovao oko pomirenja, iako nije prekidao vezu sa paganskom religijom. Zbog čega se rimski vladar zalagao za jedinstvo hrišćanske crkve?

– Konstantin je bio donekle razočaran zbog neprestanih raspri među hrišćanima. One su stavljale pod sumnju njihovo jedinstvo, a to je, po njemu, slabilo snagu verujućih u Hrista. Car nije mogao da shvati da su se hrišćani toliko žustro prepirali oko nekih pojedinosti koje su njemu izgledale beznačajne. Međutim, hrišćanska dogma nije bila data odjednom već se postepeno uspostavljala kroz diskusije bogoslova. Nikako ne treba gubiti iz vida činjenicu da je Konstantin Veliki živeo u vreme verskog sinkretizma, koji je obeležio 4. vek, kada nije bilo ništa neobično da jedan čovek bude naklonjen raznim kultovima.

Konstantin je sazvao i Prvi vaseljenski sabor povodom još jednog raskola u hrišćanstvu: podeli na arijance i protivnike. Iako je Nikejski sabor Arijevo učenje odbacio kao jeres, Konstantin je u poznim godinama više naginjao ka arijanstvu. Nije nevažno i da ga je krstio Arijev sledbenik. Kako to tumačite?

– Naučnici smatraju da Konstantin Veliki nije bio dovoljno upućen u tanana pitanja hrišćanske dogme. Od Pravog vaseljenskog sabora do smrti (325-337) on je prevashodno bio okružen arijanski nastrojenim sveštenicima što nije moglo da ostane bez posledica. Dvojica Evsevija, Nikomedijski koji ga je krstio i Kesarijski koji je napisao njegov životopis, bili su arijanski opredeljeni.

Činjenica da je Konstantin Veliki kršten uoči svoje smrti i danas je predmet rasprava među istoričarima. Vi dodajete da su se u kasnijem životnom dobu krstili i veliki crkveni oci: Vasilije Veliki, Grigorije Nazijanski, Jeronim, Amvrosije…

– U Konstantinovo vreme kasno krštenje nije bilo neuobičajena pojava. Tek nešto kasnije bogoslovi će istrajavati na tome da se ono obavi što ranije. Tu postoji i jedna praktična strana: reč je o bojazni da se posle ove Svete tajne ne počini nekakav neoprostiv greh koji bi vernik nosio kao mučan teret. Kasno krštenje ili čak njegovo odlaganje do samrtnog časa uklanjalo je takvu opasnost. Nije bez značaja ni činjenica da je Konstantin Veliki želeo da krštenje obavi u reci Jordanu gde je Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista. Ipak, mnogobrojne državničke obaveze osujetile su njegovu želju. U slučaju Konstantina Velikog, međutim, kako arijanska dimenzija tako i kasno krštenje sasvim blede i postaju nevažni pred delom i zaveštanjem koje je ostavio svetskoj civilizaciji.

Definitivna pobeda hrišćanstva izvojevana je tek 380. godine, ediktom Teodosija I, kojim hrišćanstvo postaje državna religija. Zašto smatrate da su uzroci pobede hrišćanske crkve jedno od najtežih pitanja koje je podelilo naučnike? Šta zastupaju jedni, a šta drugi?

– Bilo je naučnika koji su smatrali da je isto tako kao što je pobedilo hrišćanstvo mogla da pobedi i neka druga religija, na primer, mitraizam. Međutim, ako se pažljivo i sveobuhvatno prate istorija Rimskog carstva i istorija hrišćanstva postaje jasno da je samo hrišćanstvo bilo kadro da iznese tu pobedu. Hrišćani su pokazali snagu zajedništva, nepoznatu rascepkanom paganstvu, oni su svojim episkopijama premrežili svetsku imperiju, ispoljili izvanredan smisao za organizaciju, čvrsta moralna načela, uverenost da njima pripada budućnost, kao i nesalomivu volju da izdrže najveća iskušenja u progonima.

Kako vi tumačite to da je pobedilo hrišćanstvo a ne neki kult? Da li je suština u tome da je ono vremenom postalo bolji saveznik vlasti?

– Istorijska nauka smatra da je prednost hrišćana ležala u činjenici da su se oni najpre prilagodili svetu koji ih je okruživao, zatim postepeno ovladali njime i, najzad, počeli da ga oblikuju po svom nahođenju. Za razliku od njih, Jevreji su se, na primer, držali po strani i živeli za sebe, dakle, izolovano. Naravno, nije bez značaja ni činjenica da je hrišćanstvo pokazalo veliku umešnost i u odnosima sa vlašću.

Kao takvo, i hrišćanstvo se svetilo paganima?

– Ima primera hrišćanskog nasilja nad paganima u vremenu kada su prevladali. Jedan paganski retor je za vreme posle 380. godine primetio da su tada „paganski sveštenici morali da ćute ili da umru“. Simboličan primer je i ubistvo velike paganske naučnice Hipatije koju su hrišćani brutalno lišili života u Aleksandriji 415. godine.

Polemišete sa Edvardom Gibonom, autorom „Opadanja i propasti Rimskog carstva“, koji tvrdi da bi Arabljani osvojili celu Evropu samo da su 732. godine pobedili u bici kod Poatjea. Šta bi, ipak, bilo da hrišćanstvo nije pobedilo? Zamislimo da kao istoričar smete da se bavite takvom spekulacijom?

– Edvard Gibon bio je briljantan intelektualac i najveći istoričar 18. veka. On je pretpostavio da bi u slučaju pobede Arabljana kod Poatjea svet izgledao drugačije: saracenski brodovi bi plovili Temzom a sa oksfordskih katedri bi se propovedao Kuran. Međutim, moderni istoričari s pravom insistiraju na efektu „topioničkog kazana“, odnosno na dugom procesu jačanja religije i njenog inkrustiranja u društveni poredak. Arabljani su poklekli kod Poatjea isto kao što će, nekoliko vekova kasnije, Osmanlije malaksati pred Bečom.

Danas, u osvit obeležavanja Milanskog edikta 2013, naši arheolozi vode rasprave da li je Konstantinova rezidencija bila u Medijani ili na mestu Tvrđave u Nišu. Postoje li istorijski zapisi koji bi rešili ovaj „naš“ spor, i šta vi očekujete od obeležavanja Milanskog edikta 2013. godine?

– Sporno pitanje ostavljamo arheolozima da ga razreše u akademskoj raspravi. Što se tiče 2013. godine očekujem da ceo hrišćanski svet, a, naravno, i naša država i crkva dostojno obeleže ovaj događaj koji je jedan od najznačajnijih datuma u svetskoj istoriji. Ne treba da gubimo iz vida da u današnjem svetu, ako ne brojem vernika, a ono svojim dostignućima na svim poljima, u svetu prednjači hrišćanska civilizacija.

close
Pobeda hrišćana posle tragičnih progona 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.