Pobediti na izborima pre njihovog održavanja

U Obali Slonovače se od 1. do 8. decembra održao 39. Međunarodni kongres frankofonskih novinara i medija, koji je okupio preko 230 novinara iz skoro svih država Afrike, kao i iz Rumunije, Bugarske, Moldavije, Srbije, Hrvatske, Italije, Francuske, Švajcarske, Brazila, Argentine, Kanade, Vijetnama i Jordana. Režim predsednika Lorana Gbadoa i dojučerašnjeg vođe pobunjenika, danas predsednika Vlade Gijom Soroa, pružajući gostoprimstvo Kongresu frankofonskih novinara i medija je želeo, posredstvom tako brojnih novinara da uveri, sa jedne strane međunarodnu javnost da je postignut trajan mir u Obali Slonovače, a sa druge da pokaže svojim građanima da je prihvaćen od sveta. Obala Slonovače je od 2004, na osnovu rezolucije 1572 UN, pod sankcijama, kojim joj je zabranjeno da kupuje oružje i izvozi dijamante. Čelnike režima, Gbadoa i Soroa, nijedna država ne prima u posetu, čak ni Francuska, zaštitnica Obale Slonovače. Blez Kompaore, predsednik susedne Burkine Faso, je početkom 2003. izjavljivao: „Gbadgo će završiti kao Milošević…“

Oko sedamnaest miliona stanovnika šezdesetak jezika

Obala Slonovače u zapadnoj Africi, na obali Gvinejskog zaliva, zauzima površinu od 322 hiljade kvadratnih kilometara, nešto manju od Finske (338.000 kv. kilometara) ili Nemačke (357.000). U zavisnosti od izvora informacija, u ovoj zemlji živi između 17 i 19 miliona stanovnika, koji govore šezdesetak lokalnih jezika, podeljenih u nekoliko potpuno nezavisnih grupa (Mande, Senufe, Ašante, Kave, Baule…) koji nemaju pravopis, gramatiku i pismo, već se, ukoliko se želi da se neka reč napiše, piše fonetski prema pravilima francuskog, koji je jedini zvanični jezik. Bruto nacionalni proizvod po stanovniku je 854 dolara, prema zvaničnim podacima. Izvozi skoro isključivo sirovine: kakao, kafu, palmino ulje, drvo, voće, pamuk… Minimalna mesečna plata u industrijskoj proizvodnji je 56 evra, dok radnik u poljoprivredi za dan dobija od pola do najviše 2 evra. Stanovništvo pripada hrišćanskim religajama, islamu, i drevnim afričkim religajama animizmu i totemizmu.

Do sada se nekoliko mirovnih dogovora izmeđi juga, (pod vlašću predsednika države) i severa, (pod predsednikom Vlade), pretvorilo u kratkotrajna primirja. Poslednji mirovni dogovor sklopljen proletos u Uagaduu, glavnom gradu susedne Burkine Faso, nadgledaju nenaoružani vojni posmatrači UN. Pored njih u „zoni poverenja“ koja razdvaja jug od severa je i naoružani kontingent UN i deset hiljada francuskih vojnika (operacija Likorn) spremnih da intervenišu oklopnim vozilima i avijacijom, ukaže li se potreba.
Kolonizacija, državne granice povučene topovima bez vođenja računa o plemenskim granicama, stanovništvo sklono nomadskom kretanju, neoofrmljena nacionalna pripadnost i, makako nelogično zvučalo, nekadašnji brži ekonomski razvoj Obale Slonovače u odnosu na države u regionu, koji je izazvao veliki priliv imigranata (oko polovine stanovnika su imigranti, od kojih je polovina bez ikakvih dokumenata) iz susedstva (Malia, Burkine Faso, Gane, ali i iz Toga, Benina…) uzrok je sukoba i građanskog rata, koji je sredinom ove godine okončan, mada mnogi smatraju da je reč samo o još jednom primirju.
Po sticanju nezavisnosti 1960. Obalom Slonovače je upravljao doživotni predsednik Feliks Ufue-Boanji, koji se dosledno držao tesne saradnje sa nekadašnjim kolonizatorom, Francuskom. Po padu Berlinskog zida, pod pritiskom Pariza1990. predsednik Ufue-Boanji dopušta uvođenje višepartijskog sistema. Po smrti 1993. prvog predsednika, nasleđuje ga Anri Konan-Bedi koga svrgava 1999. general Rober Gei. Na izborima 2000. vlast osvaja dotadašnji vođa opozicije Loran Gbagbo. Međutim njegov izbor je u senci uskraćivanja izbornog prava delu stanovništva i formalne eliminacije mnogih protivkandidata jer navodno nisu državljani Obale Slonovače – posebno nekadašnjeg predsednika vlade Alasane Uatare. Nezadovoljstvo prerasta u sukobe i rat koji izbija septembra 2002. Pobunjenike protiv predsednika Gbagboa predvodi Gijom Soro, koji se stavio na čelo Novih Snaga (FN). U zemlji gde više od polovine stanovništva nema dokumenta, niti je upisana u knjige rođenih, gde se ne zna broj stanovnika od kojih su neki nomadi i kreću se i preko državnih granica teško je odrediti broj žrtava unutrašnjeg rata. Najmanje procene su da je bilo preko 30 hiljada ubijenih i poginulih, dok neki smatraju da je taj broj daleko veći.
Na otvaranju Kongesa novinari su se sastali sa predsednikom Loranom Gbadom, koji je izjavio da će se u „narednim nedeljama“ odrediti datum izbora, koji će se u „svakom slučaju održati u prvoj polovini naredne godine“. Kako do tada treba, po predsedniku, ažurirati matične knjige i izborne spiskove, a po predsedniku Vlade napraviti nove izborne spiskove, i kako je ceo proces na samom početku, teško će se on do sredine godine obaviti kako valja. Nejasna je i sudbina imigranata u izbornom procesu, kao i stanovnika bez ikakvih dokumenata koji treba sa roditeljima i dva svedoka da dokazuju svoje mesto rođenja i državljanstvo. Utisak velike većine posmatrača je da i predsednik Loran Gbadoa i predsednik Vlade Gijom Soroa žele da već izradom izbornih lista obezbede sebi pobedu na budućim izborima.
Sumnju u stabilnost sadašnjeg mira su potpisnuku ovih redova izražavali vojni posmatrači UN, sa kojima se sreo nezavisno od Kongresa. Sličnog mišljenja je i Gua Duli, zamenik glavnog urednika „Fraternite maten“, najvećih dnevnih novina u državnom vlasništvu. Ni strani novinari koji izveštavaju iz Obale Slonovače, ne izražavaju optimizam u pogledu mirovnog procesa. Sumnje u trajnost mira postaju očigledne po prelasku zone razdvajanja, u blizini grada Buake, središta pobunjenika. Naoružani vojnici pregledaju vozila i putnike. Pored betonskih blokova postavljenih poput rampi i gvozdenih šiljaka za bušenje guma na granici razdvajanja zaraćenih strana, vidljive su i značajne vojne jedinice pobunjenika, koje po svedočenju vojnih posmatrača UN predstavljaju „respektabilne vojne jedinice spremne za ratna dejstva“. Teško će u podeljenoj i naoružanoj zemlji bilo koja strana prihvatiti mirno poraz na izborima, ocena je poznavalaca prilika u ovoj zemlji.
Pored vojnih sila spremnih da se ponovo sukobe, na nesigurnost mira ukazuje i prigrabljena vlast od strane oružane sile, bila ona vojska, policija ili žandarmerija. Pored kontrola sa obe strane neposredno uz liniju razdvajanja, isti punktovi su raspoređeni svuda, daleko od linija razdvajanja. Ovde ih posprdno umesto „ček punktovi“ nazivaju „keš punktovi“ jer se na njima naplaćuje varijabilna suma za prolaz. To su nam potvrdili i vojni posmatrači UN, novinari, mnogi prodavci koji na tim tačkama prodaju vodu, voće, kokos… I nezavisni abidžanski list „Nuvo Revej“ u broju za 8. i 9. decembar, piše da na svakom kontrolnom punktu treba platiti po osobi od 200 do 500 CFA franaka. Na putu dugom 325 kilometara između Abidžana, na obali Gvinejskog zaliva, i Buakea na severu, sa druge strane razdvajanja juga od severa, izbrojali smo osam kontrolno – naplatnih punktova; a na 70 kilometara druma koji razdvaja Adiako, uz granicu sa Ganom do Abidžana ih je bilo šest. Urednik „Fraternite maten“, nam potvrđuje svedočenja posmatrača UN da se od te „drumarine“ finansiraju pobunjenici na severu, tamo gde drže vlast, ali ističe da su na jugu oružane formacije „dobro plaćene iz budžeta, a da im reket na rampama služi za punjenje ličnih džepova“. Rezidencija šefa vojske, u blizini najluksuznijeg abidžanskog hotela „Ivoar“ je obezbeđena bunkerima od vreća sa peskom, a automobili moraju da voze slalom između betonskih prepreka kada je general odsutan. Kada je u rezidenciji, oružani vojnici odbijaju da propuste čak i automobil sa oznakama UN. „Teško je verovati da će se oružana sila lako odreći neprimerne vlasti koju je stekla“, čuli smo često od kolega novinara iz Obale Slonovače.
Na Kongresu frankofonih novinara je usvojena Rezolucija u kojoj piše: „Nema mira bez demokratije, niti demokratije bez slobodnih medija“. Očito da do demokratije i mira Obala Slonovače treba da pređe još jedan dobar deo puta jer, između ostalog već rečenog, dok se Kongres održavao, u noći od 5. na 6. decembra, provaljeno je u redakciju dnevnog lista „Sever – Jug“ i odneti su svi računari. Ovo je drugi put da je uništena oprema ovog lista. Počinioci ni u jednom slučaju nisu pronađeni. Napadi na novinare nisu retkost. Na već rečenog zamenika glavnog urednika „Fraternite matena“ je pokušan atentat: Od ranjavanja u kuk vidno hramlje. Na pitanje: „zašto je pucano na njega?“ odgovara, nama u Srbiji dobro poznatim: „Smatraju da nisam dobar patriota“.