Poezija Božidara Šujice

U metafori „krv dragog kamena“ sažima se njegova poezija – stih je iznenađujući zbog toga sažimanja i spoja racionalnog i iracionalnog – u njegovim pesmama spajaju se i razdvajaju dve sfere, apolonska i dionizijska, i njihovo spajanje i razdvajanje donosi sama iznenađenja, i to jedino Šujici polazi za rukom, ta igra „racionalnog“ (pojma) i „iracionalnog“ (predstave), da se poslužimo Kantovim uočavanjem suštine poetskog. A za to je potreban veliki pesnički dar i majstorstvo, de se te „snage“ pokrenu i odmere jedna prema drugoj i u tome sačuvaju. Kod Šujice, pak, poezija ima dublji koren, to je pitanje samog postojanja i nepostojanja, i pitanje samog izbavljenja, i najpunijeg izbavljenja, naime, to je stajanje nad ponorom, i naše plamsanje nad njim, i to su ta iznenađujuća rešenja, i to jedino Šujica može, samo on istrajava u tome, u toj iznenadnosti i u tome izbavljenju – kod njega postaje sam život, njegov razum i njegova invencija i san, i on je to doveo u zbirci Krv dragog kamena do savršenstva, do mere i čistote i snage i to samo on može. I pre njega, još jedan pesnik je to činio – Branko Miljković – i on to od početka čini u svojoj poeziji, i kad nađe pravo rešenje, onda je to velika radost i pravo kliktanje u nama. I prava je radost slušati Šujicu kako recituje svoje stihove i kako se „izbavlja“ iz nesigurnosti i „učvršćuje“ u nama i to je njegovo najveće izbavljenje, to učvršćivanje pesme u nama i mi to znamo, mi pravi slušaoci njegove poezije.

Govor Šujičin i govor njegove poezije, to je iz naloga života i smrti, i to je taj, čini se, nepresušni izvor njegove poezije i njegovog govora. Taj metod niko nije tako snažno primenjivao u našoj poeziji, kao on. Govor ovog pesnika je pomaknut u pesme, i ove pesme su njegova normala i normala njegovog govora i sam „dragi kamen“ njegovog govora – pesnik sam pokazuje kako se to dešava kroz Posvetu koja stoji na počeku ove zbirke:

„Za sve što se ne nalazi dvaput što

Jednom nije dovoljno a dvaput neće biti

Za sve kapi koje čine jedan okean“

U nekom pozitivnopoetičkom smislu Šujičina zbirka Krv dragog kamena može se vezati za velike francuske nadrealiste, ali i za druge moderne pesnike i poetičke struje u Francuskoj. Autor je veliki poznavalac te pesničke tradicije i Bretona. Ali, on nije nadrealista, on je blizak toj poeziji, kao što je blizak i drugim poetskim strujama (kao što je B. Miljković blizak simbolistima i Malarmeu). Kao i ovaj pesnik, i Šujica je veliki poznavalac poezije i umetnosti, a to se pokazuje i u ovoj zbirci. Ali kao pesnik on je autentičan i autohton, jedan od velikih, i njegovom će poezijom književni kritičari morati da se bave.

Podsetimo, prva zbirka pesama Božidara Šujice, koja se pojavila 1961. godine, dočekana je sa neizmernim oduševljenjem. Književna kritika sa celog tadašnjeg jugoslovenskog prostora konstatovala je da se pojavio najtalentovaniji pesnik generacije, da njegovi stihovi imaju „remboovsku vidovitost i prodor u nepoznato“, da se „sigurno kreće u mutnim dubinama sanjara“, da njegovi stihovi „opsedaju obuzetošću mističnim“, itd. Kritičari uzvikuju, rodio se novi Tin Ujević, rodio se novi Laza Kostić. Ove pohvale potekle su iz pera jednog Petra Džadžića, Zorana Gluščevića, Muharema Pervića, Milosava Mirkovića, a prave salve pohvala uputio mu je pesnik Oskar Davičo, zatim pesnici Milivoj Slaviček, Slavko Janevski, Jure Kaštelan, Izet Sarajlić, a Branko Miljković u svom intervjuu rekao je da je Šujica među njegovim najomiljenijim pesnicima.

Koliko su tadašnji kritičari i pesnici bili u pravu u tim pohvalama, to ima istinsko pokriće u kasnijim Šujičinim zbirkama. A to potvrđuje i poslednja u nizu, Krv dragog kamena, koja se pojavila pola veka posle one prve.