Pojavilo se mnoštvo pitanja koja nisu jasno formulisana u Svetom pismu

Živeli smo u komunističkom, boljševičkom modelu, a sad nam je sve dozvoljeno. Apostol Pavle kaže: „Sve nam je dozvoljeno, ali nije nam sve na duhovnu korist.“ Tu svaki čovek treba da bude u duhovnoj ravnoteži. Ravnotežu u Rusiji trenutno održava, doduše s mukom, Ruska pravoslavna crkva zajedno s jevrejskom, muslimanskom, budističkom zajednicom. To su četiri tradicionalne religije na teritoriji Ruske federacije. Međureligijski savet Rusije osnovan je 1995. To je forum koji ima direktnu vezu s administracijom predsednika Rusije i zahvaljujući njegovom postojanju u mnogim tačkama Rusije sprečeni su incidenti, sukobi, paljenje bogomolja… Bitno je da se neutrališe svaki šovinizam, verski ekstremizam. Na teritoriji Ruske federacije to funkcioniše odlično i u mnogome je pomoglo da se na nivou verskih lidera, ali i na nižoj stepenici, među sveštenicima i vršiocima verskih obreda, uspostave dobra saradnja i uzajamna pomoć – kaže u razgovoru za Danas starešina Podvorja Ruske pravoslavne crkve u Beogradu Vitalij Tarasjev.

Molitva za Kosovo

Mitropolit Kiril je rekao da je RPC protiv nametnutog rešenja za KIM. Šta RPC konkretno može da još da učini za KIM, uključujući i diplomatiju?

– Diplomatija je na prvom mestu državno pitanje. Tu je mnogo svrsishodnije da učestvuje državna diplomatija. Stav RPC je odavno poznat svima, pa i ljudima koji rukovode ruskom državom. Tu nije u prvom planu RPC, nego pitanje kako će se odvijati pregovarački proces između velikih sila. RPC, osim što duhovno saučestvuje u tragediji srpskog naroda i SPC, jedino što može da uradi u ovom momentu jeste jaka molitva, koja se inače svakodnevno vrši u ruskim hramovima, u kojima se pominju i patrijarh Pavle i Srbi sa KIM.

Drugi uticajan forum je Sveruski narodni sabor, koji je s blagoslovom ruskog patrijarha počeo s radom 1993. On ima veliku težinu u ruskom društvu i to upravo s hrišćanskog aspekta poimanja svih socijalnih problema koji tište savremeno društvo, ne samo u Rusiji nego u svim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. Svuda postoje isti problemi sa MMF, raznim ekonomskim strukturama sa Zapada koje učestvuju u transformaciji države. Narod kojem se događa takozvana tranzicija mora da ima strategiju makar na deset godina, jer gde god se dopusti da vlada, liberalni kapitalizam ima pogubne posledice na građane. Ako je novac jedini prioritet, da bi ga sticao, čovek ide u različita tzv. siva područja koja su sa crkvenog aspekta apsolutno „crna“. U Moskvi, recimo, koja je sad svetski velegrad, zvanično živi 12, a realno 15 miliona ljudi. Taj međuprostor od tri miliona veći je od Beograda. U takvom gradu pojavio se veliki broj kockarnica, što je pozitivno sa aspekta liberalnog kapitalizma, ali ne i za društvo. Zato je u Rusiji izglasan zakon da samo u četiri grada na teritoriji čitave Ruske Federacije kockarnice mogu legalno da rade. To je samo jedan od primera plodova dijaloga religijskih lidera Rusije i predstavnika državne vlasti Ruske dume. Sabor ima dugoročnu strategiju koja ne rastura državu i građanstvo, nego ih sabira i trudi se da sa socijalnog aspekta budu zadovoljeni svi.

Istorija Ruske crkve u Beogradu

– Posle tragičnih događaja Oktobarske revolucije u Rusiji, srpski narod je u mnogome pomogao i Rusku crkvu i ruski narod. Prihvatiti toliki broj izbeglica nije tek tako mala stvar. Mi smo uvek zahvalni i svakog momenta pamtimo da smo, ako uporedimo kako su ruske izbeglice bile primljene bilo gde na svih pet kontinenata, najtoplije gostoprimstvo dobili upravo ovde, u Srbiji – kaže otac Vitalij.

Ruska crkvena opština u Beogradu osnovana je 1920. Njen osnivač i prvi starešina bio je protoprezviter Petar Bolovidov (1869-1940). Crkva Svete Trojce sagrađena je 1924. i ubrzo je postala duhovno sedište Rusa u rasejanju. Poslednji rukopoloženi episkop koga je hirotonisao mitropolit kijevski i galicki Antonije (Hrapovicki) bio je arhiepiskop Jovan Šangajski (Maksimovič), koji je proglašen za svetitelja. Rekonstrukcija crkve na Tašmajdanu, započeta pre 10 godina, prekunuta je uoči NATO bombardovanja u kojem je hram znatno oštećen prilikom raketiranja zgrade RTS. Radovi su nastavljeni 2003. zahvaljujući novcu koji je stigao iz RPC, ali i prilozima mnogih preduzeća, privatnih lica i državnih firmi i u Srbiji i u Rusiji. Lični prilog dao je i ruski predsednik Vladimir Putin.

Nije li objavljivanje „Osnova socijalne dokrtine RPC“ kao zvaničnog saborskog dokumenta zapravo odgovor na liberalni kapitalizam?

Srpsko-makedonski crkveni raskol

Skoplje se obratilo RPC da posreduje u sporu oko kanonskog statusa u pravoslavnom svetu nepriznate Makedonske pravoslavne crkve. Šta je stav RPC, imajući u vidu da izjave patrijarha Aleksija obe strane tumače kako njima odgovara?

– RPC ima autoritet i nije čudo što se ruskom patrijarhu obraćaju jerarsi iz takozvane MPC. Međutim, stav RPC je da ništa neće raditi bez blagoslova SPC, čak ni što se tiče kontakata. U razgovoru koji je mitropolit Kiril sada imao sa patrijarhom Pavlom i članovima Svetog arhijerejskog sinoda došlo je do saglasja po pitanju kontakata sa MPC. Videćemo u narednih pola godine šta bi tu pozitivno moglo da se dogodi. Ne bih ništa prejudicirao zato što je ta tema bolna za pravoslavni svet. Nama je, u istoj meri koliko i SPC i ostalim pravoslavnim crkvama, u duhovnom interesu da se taj raskol prevaziđe na legalan, kanonski način.

Da li je tačan utisak da Moskva ne odobrava kanonski korak na koji se SPC odlučila obnavljanjem Pravoslavne ohridske arhiepiskopije?

– To nije tačno. Episkop bački Irinej je, neposedno pred obnavljanje Ohridske arhiepiskopije sa mitropolitom Jovanom na čelu, bio u Moskvi i dobio saglasnost ruskog patrijarha. Sastanak nije bio protokolaran, na njemu je predstavljena cela problematika i tom prilikom uručeno je pismo patrijarha Pavla ruskom patrijarhu. Druga je stvar što se, nažalost, u današnjoj Republici Makedoniji koriste svi instrumenti vlasti da se maltretira poglavar jedne autonomne crkve. To je nedopustivo i ruski patrijarh koristi svaku priliku u kontaktima sa najvišim zvaničnicima Makedonije da apeluje da se mitropolit Jovan oslobodi. Druga strana ostala je gluva na apele i to je njihova odgovornost pred Bogom.

– Nije to samo odgovor na liberalni kapitalizam. „Osnovi socijalne koncepcije RPC“, polazeći od Svetog pisma i Svetog predanja, predstavljaju odnos pravoslavne crkve prema okruženju. To nije odgovor samo na ekonomski akspekt koji ima veze i sa duhovnim, nego odnos prema svim pojavama prisutnim u našem vremenu.
Da li je ovom knjigom RPC dala odgovor i na dilemu koja stoji između hrišćanskog Zapada, koji akcenat stavlja na socijalno delovanje i hrišćanskog Istoka, čiji je centar liturgija?
– To je sve organski povezano u jednu celinu. Ovo je početak procesa koji je izazvan trenutkom u kojem se našla RPC od Petra Velikog pa do naših dana, kako je rekao mitropolit smolensko-kalingradski Kiril, predsednik Odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovske patrijaršije. Trebalo je odgovoriti na hiljadu vrlo logičnih i dubokih pitanja vernika koji traže odgovore od sveštenika. Sveštenik mora da zna šta priča. Za nas je bio zakon Sveto pismo. Sveštenik je bio dužan da ima informaciju šta je napisano u Svetom pismu, šta su napisali sveti oci, šta je sveto predanje da bi vaspitavao vernike i upućivao ih u život. Sad se pojavilo mnoštvo pitanja koja nisu jasno formulisana u Svetom pismu. U Starom zavetu nema ništa o parlamentu i partijama. Ima o nekim drugim oblicima upravljanja narodom. Trebalo je sprečiti da sveštenici ne upadaju u nezgodne situacije, ali i da vernika ne dovedu u nezgodan položaj. Sveštenik u pravoslavnim državama je veliki autoritet, praktično najveći s kojim vernik komunicira. Pogrešnom preporukom on vernika stavlja u nezgodan, a neki put i tragičan položaj. Time se ruši autoritet crkve, dok vernik, s druge strane, ostaje u magli – kao čovek s verom obratio se crkvi, nije dobio kvalitetan odgovor, ne zna šta da radi ili radi pogrešno.
Utisak je da pravoslavlja daleko sporije od Rimokatoličke crkve reaguje na savremene izazove.
– To tako deluje na prvi pogled. Ruska crkva je koliko god da je imala izazovnih momenata 90-ih godina, ipak kvaliteno odgovorili na sve izazove. Ni u jednom segmentu nije pogrešila, bilo da se radi o smeni komunističkog totalitarnog režima, raketiranju Belog doma ili o nekim drugim manje tragičnim momentima koji su bili ogroman izazov za crkvu. Mislim da je RPC, Bogu hvala, ostala na svom mestu, dala adekvatan odgovor i nije bila uvučena u politiku. Mi smo kao pomesna pravoslavna crkva iznedrili pomenutu socijalnu doktrinu zato što je to bila nasušna potreba naše crkve i našeg naroda. Sad očekujemo „lančanu reakciju“ i sigurno je da ćemo mi na osnovu socijalne koncepcije u RPC imati puno razgovora, ne samo s rimokatolicima nego i sa muslimanima. Bez obzira na to što se naše teologije razlikuju, mi smo opet u hiljadu segmenata zajedno i zajedno formulišemo šta je dobro za narod a šta nije . To je bitno i ja to ne bih ograničio na hrišćansko područje.
Gde je mesto pravoslavlja u ujedinjenoj Evropi?
– Većina ljudi koji aktivno učestvuju u administrativnom životu EU, trudi se da izbaci Gospoda Boga iz svakog segmenta života, osim onog „nevidljivog“, kad se zatvorimo, zaključamo stan gde možemo da radimo šta hoćemo, pa čak i da se molimo Bogu. Crkva smatra da je nemoguće sprovesti takav diskriminatorski režim u odnosu na populaciju, koja se zove vernici, nebitno da li su pravoslavni ili bilo koje druge religije. Religija jeste najintimnije osećanje, ali je i jedno od osnovnih karakteristika ljudskog bića. Svesti to na neku privatnu upotrebu po privatnim stanovima nije ni korisno, ni dobro, a ni normalno. Zajedno sa Rimokatoličkom crkvom, koja je u Evropi brojčano jaka, pokušavamo da se izborimo za status religije i crkve u društvu koji im pripada. Ovo što se sada radi u EU radilo se na drugi način u vreme Staljina. Posledice su iste – duhovno opustošenje ljudi. S našeg aspekta to je, ipak, zločin.
U programu nedavne posete mitropolita Kirila, po mnogima drugog čoveka u RPC, na izvestan način učestvovali su i velikodostojnici Rimokatoličke crkve u Srbiji. Da li to ukazuje na približavanj Moskve i Vatikana i da li papin put u Rusiju, kako se tvrdi, vodi preko Srbije?
– To što su visokodostojnici Rimokatoličke crkve želeli da ispoštuju mitropolita Kirila, ja ne bih vezivao za neku visoku politiku. Mitropolit Kiril može direktno da se obrati državnom sekretaru Vatikana, ako je nešto potrebno po tom pitanju, a ne preko nuncija u nekoj „iks“ zemlji, pa makar to bila i Srbija. Odnosi RPC i Rimokatoličke crkve sada su bolji nego ranije, a kontakti su već ostvareni izborom pape Benedikta XVI. Videćemo da li će naša saradnja doneti pozitivne duhovne plodove. Ne treba prejudicirati ni da li će ranije ili kasnije doći do susreta između ruskog patrijarha i pape. Prema rečima mitropolita Kirila, možda bi taj susret trebalo da bude posledica dobrog perioda saradnje.
Prema najavama, od 17. maja Ruska pravoslavna crkva i Ruska zagranična crkva posle 87 godina raskola vraćaju se u puno kanonsko jedinstvo. Gde je tu mesto Podvorja, imajući u vidu da je ono deo RPC, a da je Ruska zagranična crkva osnovana u Srbiji i da je pre Drugog svetskog rata njeno sedište bilo u Sremskim Karlovcima?
– Na praznik Vaznesenja Gospodnjeg koji ove godine pada 17. maja, biće obnovljeno evharistijsko sasluživanje Ruske zagranične crkve sa majkom crkvom. To je rana na telu Hristovom – Crkvi, konkretno na RPC koja će, nadajmo se, sad posle Spasovdana, biti zaceljena. Tačno je i da je u Sremskim Karlovcima formalno proglašena Ruska zagranična crkva, ali kad je 1945. arhiepiskop kirovogradski Sergije posetio SPC, naš hram je zajedno sa sveštenstvom i vernicima, uz saglasnost SPC, vraćene u kanonsko jedinstvo s majkom crkvom. Od tog momenta hram je postao Podvorje, tako da obnavljanje evharistijske zajednice s Ruskom zagraničnom crkvom nema nikakvog uticaja na status Podvorja.
Kako će izgledati ujedinjenje?