Političari se nisu odrekli želje da kontrolišu sudove

Ne tako davno usta nosilaca demokratske revolucije u Srbiji bila su puna reči kao što su reforme, lustracija, rasvetljavanje zločina Miloševićevog režima i demontaža te, po Srbiju pogubne, vlasti, suđenja odgovornima za besomučno otimanje teško zarađenog novca od građana Srbije, „privođenje pravdi“… Šest godina od tada, ni u jednom od glavnih oslonaca Miloševićevog režima – u policiji i tajnim službama, kako vojnim, tako i civilnim, vojsci, pravosuđu, nije bilo lustracije. O kažnjavanju odgovornih za potpuno devastiranje države da se i ne govori.
Činjenica je da je od 2001. bilo izuzetno malo krivičnih postupaka protiv pripadnika Miloševićevog režima zbog finansijskih malverzacija i pljačke Srbije, ili zbog umešanosti u brutalna ubistva političkih protivnika, a koji su dobili sudski epilog. Čak i ono malo postupaka opstruirano je advokatskim malverzacijama, nepostojanjem dovoljnog broja dokaza (!?) ili su postupci jednostavno zastareli zbog opstrukcije ili zaštite koju su uživali zahvaljujući poslaničkim mandatima.
Nosilac vlasti

kojeg „nosioci“ izvršne i zakonodavne vlasti stalno optužuju da je odgovoran za to što nije bilo raščišćavanja i jasnog pravnog otklona od Miloševićevog režima je pravosuđe. Ali da li je to baš tako? Sudija Okružnog suda u Beogradu Omer Hadžiomerović, član Upravnog odbora Društva sudija Srbije, kaže za Danas da je sudska odluka proizvod ne samo rada suda, nego i policije i tužilaštva, jer sud sudi na osnovu dokaza koje ove dve institucije pripreme.
– Kada se analiziraju mnogi slučajevi, videćete da je policija često vršila opstrukciju, jer su ljudi iz policije bili optuženi, a tužilaštvo ih nije optuživalo sve, nego je kasnije proširivalo optužnicu, što je u startu otežalo prikupljanje dokaza. Poražavajuće je da predmeti kao što je Ibarska magistrala ni posle šest godina nije dobila svoj epilog i svaki građanin može da se oseća nezadovoljnim. Ali je najjednostavnije to svaliti na sud, što političari veoma vešto rade – kaže Hadžiomerović.
U prilog ovoj tezi ide i podatak da je policija od 2001. protiv raznoraznih istaknutih pripadnika Miloševićevog režima, što iz policije, vojske, tajnih službi ili

najbližih Miloševićevih saradnika iz SPS, JUL ili iz Srpske radikalne stranke podnela nadležnim tužilaštvima samo 40 krivičnih prijava.
Da bi lustracija mogla da se napravi, društvo prvenstveno mora da raščisti sa tim šta su njegove temeljne vrednosti. U Norveškoj su nakon Drugog svetskog rata Norvežani svom nobelovcu Knutu Hamsunu, zbog saradnje sa nacistima, u znak protesta poslali sve njegove knjige na njegovu kućnu adresu.
Poražavajuće je da je Zakon o lustraciji, odnosno zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava tokom Miloševićevog režima usvojen još 30. maja 2003, ali nikada nije primenjen. Lustracija u pravosuđu, ali ni u društvu, nikada nije sprovedena. Jedini sudija koji je razrešen zbog delovanja u političkom procesu, bio je sudija Vrhovnog suda Srbije Pavle Vukašinović, koji je 1999. kao sudija Okružnog suda osudio bivšeg radnika Državne bezbednosti Vladimira Nikolića na 22 meseca zatvora.
Kao glavni element demokratizacije društva ipak se najčešće pominje pravosuđe. Vraćanje bezmalo potpuno izgubljenog poverenja građana u pravosuđe neće biti lako. Jedno istraživanje u Srbiji je pokazalo da 54 odsto ispitanika nema poverenja u domaće pravosuđe. S razlogom. Prosečan sudski spor u Srbiji traje oko 20 godina. Spor počnu roditelji, nastave deca, preuzmu unuci, a rešenja ni posle duže od dve decenije nema. U situacijama u kojima se država pojavljuje kao tužilac, sporovi se rešavaju ekspresno, dok u obratnim situacijama sporovi traju godinama. Čak se ni krivični procesi ne rešavaju brzo. Sva ova dešavanja su u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Naime, u članu 6 kaže se da svi imaju pravo na pravično, brzo, kvalitetno suđenje, ali očito da to nikoga ne zabrinjava.
Prema istraživanju Centra za antiratnu akciju, na dugo trajanje postupka najviše utiču teškoće u pretkrivičnom postupku (nedostupnost osumnjičenog), dugo trajanje ili prekidi istrage, dok na trajanje suđenja utiču neodazivanje okrivljenih pozivima suda, zloupotreba procesnih prava okrivljenih i njihovih advokata, čak i oštećenih.
O tome koliko je degradirana uloga sudija dovoljno svedoče preteće poruke sudiji Nati Mesarović, sudiji Specijalnog suda i predsedavajućoj veća koje sudi optuženima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.
U pozitivnoj oceni Studije o izvodljivosti od aprila 2005. nalazi se priznanje EU da je pravosuđe načinilo napredak u reformi, ali i da političari i političke partije i dalje pokušavaju da ostvare uticaj na pravosuđe.
– U Srbiji je pravosuđe u ozbiljnoj krizi i suočeno sa političkim pritiskom – navodi se u Studiji o izvodljivosti i dodaje da su i policija i sudstvo pod teškim pritiscima , a „nezavisnost pravosuđa je u više navrata ozbiljno ugrožena: pod političkim uticajem su vršena naimenovanja i smenjivanja tužilaca“.
Nije sve tako crno, jer o tome koliko je pravosuđe otišlo daleko u promeni kadra, najbolje govori podatak da je čak 80 odsto sudija izabrano posle demokratskih promena 5. oktobra 2000.
Drugi segment iste priče je to što se ni današnji političari, baš kao ni u vreme Miloševića, nisu odrekli želje da kontrolišu pravosuđe.
Glavni uticaj političara na sudije i tužioce obavljao se nekada preko predsednika suda i preko funkcije republičkog, okružnog i opštinskog javnog tužioca. Znalo se kome koji predmet sme da ide i ko će na koji način da presudi. Političari su tu vrstu usluga vraćali kroz stambene kredite, kredite za renoviranje stanova, stambena proširenja, napredovanja u sudskoj hijerarhiji. Tada se dešavalo da su pojedine sudije iz Istražnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu direktno napredovale u Vrhovni sud Srbije, što se ranije nikada nije dešavalo. Politička pripadnost i mogućnost uticaja, takozvane naručene presude, podvedene pod pravne norme bile su osnov napredovanja u pravosuđu u Miloševićevo vreme.
Mehanizam kontrole se u odnosu na Miloševićev period nije previše promenio. Odbor za pravosuđe nalazi se u blokadi skoro godinu dana, tako da je praktično blokiran odlazak sudija i tužilaca u penziju, njihovo razrešenje, ali i napredovanje iz nižeg u viši sud ili tužilaštvo. To pokazuje i slučaj republičkog javnog tužioca Slobodana Jankovića, koji je još prošle godine ispunio sve zakonske uslove za penziju, ali su predstavnici vladajuće koalicije DSS-NS, G17 Plus, SPO sa pridruženim članom vladajuće koalicije SPS, blokirali njegov odlazak u penziju, upravo preko Odbora za pravosuđe ne bi li zadržali taj kanal uticaja na tužilaštvo. Neradom Odbora za pravosuđe Skupštine Srbije blokiran je i izbor sudija i tužilaca na te funkcije.
Na mesta glavnih tužilaca u većim tužilaštvima postavljaju se i dalje ljudi podobni političkoj volji ili skloni manipulisanju od političkih moćnika. Javno postoji jasna politička volja da se pravosuđe ostavi na miru, ali je zapravo sve rađeno da se pravosuđe dodatno potčini neformalnim i zvaničnim centrima političke moći.
Po mišljenju profesora Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčila Grubača, javni tužioci su „u rukama izvršne vlasti“, a parlament ih samo formalno bira.
– Skupština samo formalno bira javne tužioce jer njih predlaže vlada, dok su zamenici tužilaca u boljoj poziciji, njih bira Visoki savet pravosuđa i oni posle tri godine probnog rada ostaju za stalno na tom mestu, za razliku od tužilaca, čiji se reizbor vrši svakih šest godina – kaže Grubač. On dodaje da nepodobni tužioci nemaju šanse da prođu reizbor, ali da postoji šansa da se loš položaj tužilaca popravi novim Zakonom o javnim tužilaštvima.
Član Upravnog odbora i portparol Udruženja tužilaca Srbije Veljko Rakić kaže za Danas da političari pritiske više ne vrše telefonski, ali je uticaj politike na tužilaštva takav da sada prve tužioce predlaže Vlada Srbije.