Politički kapitalizam i korupcija

Problem za ove sisteme nije korupcija, već upravljanje korupcijom.

Nova knjiga Branka Milanovića Capitalism, Alone.

The Future of the System That Rules the World (The Belknap Press of the Harvard University Press, Kembridž / London, 2019) otvara nekoliko važnih pitanja za budućnost savremenog kapitalizma, ali – što je možda još važnije – iznosi novine u njegovom razumevanju.

U prikazu se fokusiram samo na jedan aspekat ove knjige – politički kapitalizam i korupciju kao njegovu endemsku karakteristiku.

Ovaj model privrednog razvoja relevantan je za naše podneblje (Zapadni Balkan), jer nam pomaže da bolje razumemo političko-ekonomsko stanje u Srbiji i na Balkanu.

Milanović je savremene političko-ekonomske sisteme podelio na dva idealna tipa – liberalni meritokratski kapitalizam i politički kapitalizam.

Najvažniji predstavnici prvog su zemlje Zapadne Evrope i SAD, dok su najvažniji predstavnici političkog kapitalizma Kina, Malezija, Laos, Singapur, Vijetnam, Tanzanija…

Milanović najpre razbija rasprostranjeno uverenje – da je sistem političkog kapitalizma ekonomski inferioran u odnosu na meritokratski (liberalni) kapitalizam. Ovaj drugi je takođe sposoban da obezbedi privredni rast. Raste udeo ovih privreda svetskoj privredi.

U poslednjih 30 godina, on se učestvorostručio. Ovaj rast je, razume se, dominatno posledica razvoja kineske privrede, koja već nekoliko decenija ima stopu privrednog rasta daleko iznad stope najuspešnijih privreda meritokratkog kapitalizma.

Kako ovakva privreda opstaje s obzirom na nedemokratski karakter političkog sistema?

Glavne tri osobine političkog kapitalizma su: javna administracija koja upravlja sistemom (političkim i ekonomskim); odsustvo vladavine prava (tj. selektivna primena prava) idualna privredna struktura u kojoj država i tržište igraju podjednako važnu ulogu.

Politički kapitalizam sistem je u kome je korišćenje javnih resursa obezbeđeno privilegovanoj grupi ljudi (pripadnicima vladajuće stranke ili pojedincima koji imaju veze u njoj). Da bi se takav sistem održao, neophodno je da postoji selektivna primena prava.

Načelno, i u takvim sistemima se pravo primenjuje na sve podjednako.

Ipak, pravosuđe se ovoga ne pridržava uvek. Ako ekonomski ili politički protivnici naprave prestup, zakon se primenjuje dosledno. Kad zakon prekrši pripadnik vladajućih krugova, na njega se zakon ne primenjuje.

Ova zona bezakonja proizvodi endemsku korupciju, koju ne treba shvatiti kao anomaliju, već integralni deo sistema kojim se vladajuća klasa održava na vlasti.

To ima značajne reprekusije na koncept javne administracije, koja zahteva dosta veštine da održi ovakav dualni sistem.

Budući da su odluke o javnoj potrošnji, oporezivanju, regulisanju tržišta, zaduživanju i pozajmicama kojima se bavi država diskrecione, birokratija u ovakvom sistemu mora, sa jedne strane, da primenuje univerzalne zakone, ali sa druge mora da bude oprezna i prepozna situacije u kojima sve to ne važi.

Recimo, sa najviših pozicija lansira se parola da se u društvu propagira pozitivna selekcija, dok se u praksi prećutno često sprovodi suprotan princip (negativna selekcija).

Stranački službenik ili birokrata koji ovo ne bi razumeo nikad ne bi ni mogao da zauzme neki važan položaj u stranci ili državi, a onaj ko bi mu se, verujući da iza javne proklamacije o pozitivnoj selekciji stoji iskrena želja, usprotivio, bio bi prinuđen da napusti poziciju.

Najveća moć ovakvih državnih i stranačkih birokrata (u Kini je moć ovih drugih veća) proizilazi iz njihove pozicije da prodaju važne političke i ekonomske položaje ljudima koji su članovi Komunističke stranke ili imaju neke druge veze sa strankom, te da selektivno primenjuju regulatorne propise koji poslušnim i povezanim preduzećima omogućava sistematsku prednost u odnosu na obične preduzetnike i preduzeća, koja veruju da je moguće poslovati po apsolutno tržišnim principima.

Ovo se ne odnosi samo na državni ili javni sektor, već i na privatni.

Od kada su 1980. godine počela da se registruju prva privatna preduzeća, Kina je došla do dominacije privatne svojine u privredi.

Međutim, privatna preduzeća znaju da je njihova ekonomska sloboda posledica diskrecione odluke stranačkog i državnog aparata, te da vrlo brzo može da nestane ako bi privatni vlasnik postao nekooperativan.

Takvim preduzetnicima državna banka lako može da se uskrati kredit, a vlada nametne različite vrste selektivnih fiskalnih nameta nakon čega bi preduzetnici morali da ustuknu.

Slično tome, ako bi neko od privatnih preduzetnika postao previše snažan i počeo da predstavlja rivala ili pretnju komunističkoj eliti, ugrožavajući njenu dominaciju, ceo sistem bi se ustremio na to da privatnog vlasnika svedu na neophodnu meru.

Kako je moguće da sistem privredno napreduje uz endemsku korupciju? Tako što vlastodršci upravljaju korupcijom.

Milanović tvrdi da se ovakvi sistem zapravo održavaju na nekoj vrsti prećutnog društvenog ugovora između vladajuće elite i širih društvenih slojeva.

Većina populacije prihvata različite vrste političkih i ekonomskih zabrana i ograničenja u zamenu za postepeni, ali opipljiv ekonomski napredak, (selektivnu) pravičnost sudskog sistema i prihvatljive ekonomske i socijalne razlike.

Ako se sa korupcijom pretera, pa se vladajuća klasa preterano obogati na račun širih slojeva koji počnu da ekonomski stagniraju ili nazaduju, socijalni ugovor se raskida i sistem puca.

Sistem je otuda neprekidno u osetljivoj ravnoteži – vlastodršci moraju da budno paze da se korupcija ne otrgne kontroli i dovede do velikih uočljivih razlika između elite i običnog sveta, ali da se istovremeno nastavi da vladajućoj eliti omogućava dominantnu poziciju.

Hodanje po ovom srednjem putu objašnjava privredni uspeh Kine u poslednjih trideset godina.

U jednom trenutku može izgledati kao da sistem više naginje ka meritokratskom sistemu, koji većini omogućava umereni prosperitet.

Ovo je bila strategija kineskog predsenika Hu Đintaoa (2003-2012). Za razliku od njega, aktuelni predsednik Si Điping više se fokusirao na jačanje državnog sektora u privredi i borbu protiv korupcije. Ali ne treba se zavaravati.

Ova borba nije usmerena na iskorenjivanje korupcije ili suštinsku promenu sistema, već samo na njegovu neumerenu varijantu i kažnjavanje najradikalnijih primera.

Pogrešno je misliti da će sistem političkog kapitalizma ozbiljno da se pozabavi iskorenjivanjem korupcije.

Sada dolazimo do najsmelijeg zaključka koji Milanović predlaže u ovoj knjizi – globalizacija je u poslednjih nekoliko decenija od korupcije napravila globalni fenomen, koji ne može više da se ograniči isključivo na sisteme političkog kapitalizma, već i na liberalni kapitalizam.

Milanović korupciju shvata kao vid dohotka koji proističe iz četvrtog faktora proizvodnje – političke moći. (Udžbenici mikroekonomije obično navode tri konvencionalna faktora – kapital, radna snaga i zemlja.) Korupcija nije ništa manje povezana sa globalizacijom od slobodnog kretanja rada i kapitala.

Ona je posledica ideologije pravljenja novca, koji je glavni pokretač ekonomske aktivnosti u kapitalizmu. Milanović na korupciju gleda kao na sastavni deo oba modela kapitalizma, kao prinos na političku moć, koju neki pojedinci poseduju, a neki ne.

Korupcija bi otuda trebalo da se tretira kao bilo koji drugi oblik dohotka, a politička moć kao zaseban faktor proizvodnje. Milanović zaključuje: „Korupcija će neizbežno rasti sa rastom globalizacije, političkog kapitalizma i plutokratskog načina vladavine. Ekonomisti koji nisu moralisti trebalo bi da korupciju posmatraju kao bilo koji drugi oblik dohotka“.

Kako sam napomenuo na početku, ovo je samo jedan mali aspekat ove knjige koja obiluje korisnim uvidima, analizama i zaključcima koji su podjednako važni za ekonomiste, politikologe i istraživače međunarodnih odnosa. Branko Milanović je već odavno važno ime na međunarodnom naučnom nivou.

Naši izdavači su prepoznali njegov kvalitet i redovno objavljuju prevode njegovih knjiga. Za ovu možda ima najviše razloga da se što pre prevede i objavi u Srbiji, ali i na drugim balkanskim tržištima knjiga.