Na Filozofskom fakultetu se izučavala filozofija, a sve ostale društvene nauke trebalo je da pokrije Pravni fakultet. Ne treba zaboraviti da ekonomski fakultet tada nije ni postojao. Pedesetih godina je formirano Sociološko društvo. To vreme se označava kao prelazak od istorijskog materijalizma ka sociologiji. Prvi predsednik Sociološkog društva je bio Radomir Lukić, sekretar Stevan Vračar. Odatle nastaje matična katedra za sociologiju na Beogradskom univerzitetu. Tada su konstituisane i posebne sociologije: sociologija prava (Radomir Lukić), sociologija politike (Stevan Vračar, pa Miroslav Pečujlić), sociologija porodice (Marko Mladenović), sociologija rada (Milan Despotović). Ideja je bila da se na Pravnom fakultetu osnuje katedra za sociologiju. Međutim, negde, po prilici 1958, ipak se odlučuje da se katedra za sociologiju konstituiše na Filozofskom fakultetu. Najzaslužniji za formiranje katedre je bio Veljko Korać. On je bio čovek čija se reč uvažavala, imala političku težinu, bio je direktor Radio difuzije Jugoslavije.

Koji faktori su doveli do potiskivanja dijalektičkog materijalizma i promovisanja sociologije kao nauke?

Jednostavno je to – politički faktori su bili od presudnog značaja. U ovoj zemlji, od tada pa i dan danas, politika dominira u svim segmentima života. Kad politika zatvori prostor, zatvoren je. Kad ga otvori, otvoreno je i polje istraživanja. Veliki sukob sa staljinizmom je stvorio šansu. Postojala je pritajena želja mnogih ljudi da se bave sociologijom, ali bez tog globalnog suprotstavljanja staljinizmu, ni ti ljudi ne bi mogli ništa da urade. U periodu 1957/58. veliki broj mladih naučnih radnika je dobio stipendije za specijalizacije u Americi. Sa pravnog fakulteta su otišli Vračar, Pečujlić… Stvorena je kadrovska osnova za izučavanje sociologije. Tada faktički počinje razvoj sociologije. Dakle, prvo je postojala politička odluka, zatim ljudi koji su imali intelektualni potencijal i onda je uloženo u kadrove.

Iskustva svetskih univerziteta pokazuju da se tamo gde su katedre za filozofiju bile dominantne sociologija razvijala kao filozofska disciplina. Sjajno je što je u Beogradu napravljen taj radikalan rez i što je sociologija smeštena u okrilje filozofije iz koje je uostalom i potekla.

Na Pravnom fakultetu je bilo politički „jačih“ ličnosti, recimo Milan Bartoš, a ipak je Filozofski dobio katedru?

Bartoš nije bio zainteresovan za sociologiju, a Veljko Korać je bio autoritet koji je mogao bitno da utiče na odluku. Veljko Korać je u našoj intelektualnoj istoriji skoro zaboravljen, niti je pomenut na pedesetogodišnjici proslave katedre od ljudi koje je on doveo na fakultet, a neki od njih su mu bili i asistenti. Kad je formirana katedra za sociologiju bila je zamišljena kao mesto za profesionalizaciju sociologije. Nažalost, to nikada nije postala za razliku od katedre za psihologiju koja se izborila za profesije ljudi koje je edukovala. Početak je bio dobar. U radnim organizacijama su se otvarala mesta industrijskih sociologa. Ali, to je brzo potisnuto. Treba imati u vidu da je Partija sve vreme imala dva lika: dogmatski i liberalni. Zavisno od toga koje snage su odnosile prevagu u partiji određivana je i pozicija sociologije.

Zašto je sociologija postala žrtveno jare?

Dogodilo se da je sociologija shvaćena kao društvena kritika, odnosno, kako je ideološkim rečnikom tada rečeno, „kritika svega postojećeg“ što je protumačeno i kao kritika nedodirljivih. U jednom društvu, kakvo je bilo naše, nije bilo mesta za akademsku atmosferu i kritiku tipa kritike Tomasa Botomora. Ne isključujem da su unutar Partije kritičari svega postojećeg, takođe, imali podršku. Ali, kad su jednom bili apostrofirani, ostalo im je da traže podršku van zemlje. Tako je grupa sociologa i filozofa dobila veliku političku podršku koja nije bila u srazmeri sa njihovim naučnim doprinosom, nego se pre svega odnosila na njihova sindikalna i ljudska prava. Naravno, kada se prihvati ta pozicija iz nje slede i vrlo određene političke ambicije. Pošto je proteklo dosta vremena, ispostavilo se da su mnogi od njih ušli aktivno u politiku i dali joj prevagu nad naukom.

E, pri takvom stanju stvari, najviše je izgubila sociologija. U sociologiji je nešto napravila Zagorka Golubović. Ostali su se manje ili više uspešno bavili politikom. Međutim, zbog toga što su oni bili na partijskom udaru, trpeli su svi drugi sociolozi, čak i oni koji nisu delili njihova stanovišta ali iz kolegijalnih razloga nisu hteli da se distanciraju. Mnoge generacije sociologa su marginalizovane. Ipak, i u takvoj konstelaciji veliki broj sociologa je delovao. Otvorena su istraživanja, konstituisane posebne sociologije. Jednom rečju, uprkos neblagonaklonoj klimi sociologija kao nauka je napredovala.

Da li je bilo moguće ostati van uticaja politike?

Sećam se da mi je pokojna profesorka Ruža Petrović govorila: „Hajde da osnujemo jedno sociološko društvo koje će biti profesionalno, a ne političko.“ Ali, ovde ništa ne funkcioniše van politike, ni onda ni sada.

Situacija na katedri za sociologiju na Pravnom fakultetu se unekoliko razlikovala.

Na Pravnom fakultetu zasluga za razvijanje katedre za sociologiju pripada pre svega Radomiru Lukiću. On je imao podršku predratnih profesora, velikih intelektualaca kao što su bili Mihajlo Mika Konstantinović, otac Radomira Konstantinovića (zaslužan za stvaranje banovina, na njegov koncept ima smisla i danas vratiti se; šteta je što je to potisnuto i zaboravljeno jer iz njegovog koncepta bi mogli naučiti kako se pravi regionalizacija), Jovan Đorđević, Milan Milutinović (čovek koji je u logoru u Osnabriku naučio četiri jezika; ekspert kriminolog na Nirnberškom procesu). Ti ljudi su kreirali intelektualnu atmosferu na Pravnom fakultetu. Osam socioloških disciplina su oni uveli. Predavala se, na primer, sociologija civilizacije. To je predavao profesor Vajs, erudita. Dovedeni su i mladi ljudi: Jugoslav Stanković, Mira Todorović, Miroslav Pečujlič je doveo mene za opštu sociologiju. Osnivanjem katedre za sociologiju na Filozofskom fakultetu koja formira profesionalni kadar umanjen je značaj ove na Pravnom. Ali i vreme se promenilo pa su postupno ukidane posebne sociologije, bitno je smanjen broj predmeta. Pravnici bez pomoćnih disciplina su tek puke zanatlije. Bolonjski proces je tako iščitan. Sada Pravni fakultet proizvodi pravnike od zanata ali bez intelektualne širine. I to će nam se kad tad obiti o glavu. Ovde je loše shvaćen neoliberalni koncept obrazovanja.

Hoćete li da mi kažete da je duh koji su negovali na Pravnom fakultetu Mihajlo Konstantinović, Slobodan Jovanović, Jovan Đorđević, Milan Milutinović danas zaturen i izgubljen?

Tako je. Bolonja je shvaćena kao komadanje. Izgubio se taj duh, ojačale su zanatlije. Sociologija je svedena na jedan semestar unutar kojeg se uči opšta sociologija i sociologija prava. Sa tim fondom časova se ništa ne može uraditi. Umesto literature studenti čitaju „ridere“. Dakle, ne nauče čestito da pročitaju knjigu relevantnog mislioca. Reč je o nepoštovanju vlastite tradicije, napora generacija umnih ljudi koji su taj fakultet oblikovali. Ono što je decenijama teško izgrađivano srušeno je u poslednjih desetak godina. Teško se gradi, a lako ruši. To je stanje na Pravnom fakultetu. Postoji, naravno, i odgovornost matične katedre za sociologiju i Sociološkog društva. Ni oni nikada nisu otvorili ozbiljnu raspravu o perspektivi kadrova koje školuju i čije interese bi trebalo da zastupaju. Moglo se razgovarati nakon prvih deset generacija, pa dvadeset… a stigli smo do pedeset generacija bez jasnog definisanja mesta sociologa u društvu.

Danas mali broj profesija ima nekakvu budućnost. Sem ekonomista, teško da neka profesija ima jasnu perspektivu. Pravo će tek dobiti na značaju jer EU je spisak uredbi, zakona, direktiva i ekonomija, i ništa drugo, a to treba pravnici da apliciraju. Priča o evropskim vrednostima je tek dug prosvetiteljstvu.

Sociologiju kao društvenu kritiku danas niko ne sankcioniše, ali izgleda i da nikome društvena kritika nije potrebna, jer to ne pravi pare.

Ne treba ni vlasti ni opoziciji. Od pravljenja para zavisi opstanak na vlasti. Nekada se na društvenu kritiku gledalo ispod oka, ali je glas kritičara društva osluškivan, ponekad i sa strahom. Danas je sužen prostor za razvoj sociologije kako za profesionalizaciju sociologije, tako i za njenu ulogu društvene kritike. To nije dobro ni za naučni razvoj. Bilo bi interesantno pogledati koji projekti su podržani od bombastično najavljenog „Milion dolara za nauku“. A priori bih smeo da tvrdim da se većina novca usmerava ka ekonomiji. To govori najilustrativnije o klimi.

Kritika svega postojećeg

U jednom društvu, kakvo je bilo naše, nije bilo mesta za akademsku atmosferu i kritiku tipa kritike Tomasa Botomora. Ne isključujem da su unutar Partije kritičari svega postojećeg, takođe, imali podršku. Ali, kad su jednom bili apostrofirani, ostalo im je da traže podršku van zemlje. Tako je grupa sociologa i filozofa dobila veliku političku podršku koja nije bila u srazmeri sa njihovim naučnim doprinosom, nego se pre svega odnosila na njihova sindikalna i ljudska prava. Naravno, kada se prihvati ta pozicija iz nje slede i vrlo određene političke ambicije. Pošto je proteklo dosta vremena, ispostavilo se da su mnogi od njih ušli aktivno u politiku i dali joj prevagu nad naukom.

Nepoštovanje sopstvene tradicije

Bolonja je shvaćena kao komadanje. Izgubio se taj duh, ojačale su zanatlije. Sociologija je svedena na jedan semestar unutar kojeg se uči opšta sociologija i sociologija prava. Sa tim fondom časova se ništa ne može uraditi. Umesto literature studenti čitaju „ridere“. Dakle, ne nauče čestito da pročitaju knjigu relevantnog mislioca. Reč je o nepoštovanju vlastite tradicije, napora generacija umnih ljudi koji su taj fakultet oblikovali. Ono što je decenijama teško izgrađivano srušeno je u poslednjih desetak godina. Teško se gradi, a lako ruši.