Sem reklamiranja i pisanja, radio je i za brojne magazine, bio je voditelj TV programa, a vrlo često i DJ. Iako je većina njegovih romana autobiografskog sadržaja, Begbede uvek ističe da je u životu normalniji nego u svojim delima. I pored toga, zbog posedovanja i upotrebe narkotika, proveo je neko vreme u zatvoru na ostrvu De la Site, o čijim je uslovima kasnije na široko pisao, što je izazvalo buru reakcija.

Odluka novoosnovane izdavačke kuće Booka, da svoj izdavački program započne upravo romanima Frederika Begbedea, U pomoć, molim za oproštaj i Francuski roman, za koji je lane dobio veliku francusku književnu nagradu, najavljuje ozbiljan i u startu uspešan izdavački poduhvat, koji će, kako kažu, i ubuduće činiti dela intrigantnih pisaca savremene književne scene. Ali ono što daje posebnu težinu izlasku ovih romana, jeste i prisustvo njihovog autora u Beogradu, prilikom promocije koja je održana juče, odnosno potpisivanja knjiga danas (u subotu) od 15 do 16 sati u knjižari Delfi u SKC. Sa Begbedeom smo razgovarali uoči njegovog dolaska u Beograd, zaintrigirani onim što njegovi novi romani donose.

– To su dva potpuno različita romana. U pomoć, molim za oproštaj je satira o novoj Rusiji i neka vrsta reportaže o tome kako koristimo lepe žene da bismo prodavali kozmetičke proizvode širom sveta. To je takođe i roman o novoj ideologiji – ideologiji lepote, mladosti, kao nekoj vrsti maske koju nosi industrija. Ukratko, ta knjiga je više „zla“ i surovija i sledi nit romana 399 dinara, a povezuje ih isti glavni lik. Francuski roman je autobiografski roman, daleko ličniji, iskreniji. Njihov sled je logičan. U Francuskom romanu sam ja taj koji skida masku. Oktav skida svoje ruho, seda i kaže: „Dosta je bilo, ja nisam Oktav, ja sam Frederik!“

Knjiga poseduje izvesnu snagu

Vas je proslavio oštar kritički stav prema današnjem svetu? Da li ta vrsta kritike doprinosi osvešćivanju društva i da li smatrate uopšte da danas, u vremenu sve manje pismenosti i samim tim čitanja, jedan roman može da promeni svest ljudi?

– Moram da priznam da sam veoma zabrinut zbog toga što čitamo sve manje. Takođe me zabrinjava i upotreba elektronske knjige. Za mene nije isto čitanje knjiga sa ekrana i čitanje knjige odštampane na papiru. To su dve potpuno različite stvari. I zbog toga se borim za to da književnost nastavi da postoji u obliku štampane knjige koju možemo čitati na miru, zavaljeni u fotelju, sa isključenim mobilnim telefonom i slobodnim vremenom pred sobom. Zato je za mene pisanje jedna vrsta otpora. Smatram da je tvrdnja da jedna knjiga može da promeni svet veoma pretenciozna i utopistička. Ali opet, veoma sam ponosan na detalj koji se tiče Francuskog romana (koji govori o njegovom hapšenju i pritvoru u kome je bio, prim. prev). Budući da je taj događaj poprilično odjeknuo u Francuskoj, ministar unutrašnjih poslova je odlučio da predloži nacrt zakona koji bi promenio odnos prema pritvorenicima. To sam čuo i to mi je potvrdio jedan ministrov savetnik, tako da je istina – jedna knjiga može da promeni, u ovom slučaju, situaciju pritvorenika. Ali to je već nešto drugo. Nisam samo ja govorio o tome, u Francuskoj je već bilo objavljeno nekoliko knjiga na tu temu, pa se vlast osetila obaveznom da nešto učini po tom pitanju. Tako da danas, kada vas uhapse, možete odmah da se vidite sa advokatom. Da, još jedan detalj – renovirane su ćelije pritvora istražnog zatvora na ostrvu De la Site! Ispada da ipak, čak i u ovakvom vremenu kada knjiga više ne uživa isti ugled, ipak poseduje izvesnu snagu.

Živimo u vremenu u kome marketinške agencije prodaju sve, pa i umetnost, koja se samim tim transformiše. Kako vidite dalji napredak književnosti i umetnosti pisanja? Da li može advertajzing išta dobro doprineti književnosti ili umetnosti uopšte?

– Uveren sam da je reklama sušta suprotnost umetnosti. Za mene je umetnost slobodna, a reklama je oblik kapitalističke propagande, koja prodaje jogurt. Što se mene tiče, jedno nema veze sa drugim, jer umetnost mora biti slobodna i ne sme se povinovati ničemu drugom osim autoru i njegovoj ličnosti. Smatram da književnost ratuje sa reklamom. Jedino u čemu je reklama doprinela umetnosti jeste remek-delo koje se zove 399 dinara! (gromoglasan smeh)

Porodicu je ranije činila struktura

U vašim romanima posebno je interesantno vaše viđenje modela porodice. Da li smatrate da slika porodice u tradicionalističkom smislu danas nestaje?

– Ja sam dete bračnog para koji se voleo svega pet godina. U Francuskom romanu sam objasnio kako dete doživljava svađe i raskid roditelja. Pokušao sam da analiziram tu situaciju na izuzetno lakonski način, tako što sam ispričao priču o razvodu iz perspektive dva brata. Ne mogu da glumim reakcionara i da se pozivam na velike reči, ali mislim da je porodicu ranije činila struktura. Danas su se te strukture raspale, pa smo postali izolovani pojedinci, mondijalizovani i izgubljeni. I sam sam pokušao da zasnujem porodicu, ali nisam uspeo da ostanem sa svojom ženom. Žao mi je što ta struktura više ne postoji i bojim se da će to imati opasne posledice po ljudsko biće. Zbog toga je ono postalo izgubljeno u svetu, lišeno bilo kakvog orijentira.

Koliko vas rad u drugim sferama umetnosti inspiriše za pisanje romana, pogotovo ovog kakav je „399 dinara“?

– Naravno da mnogo utiče. Mislim da u 21. veku ne možemo pisati knjigu kao da smo u 19. Treba voditi računa o razvoju sveta i jezika. Jezik se hrani žargonom, novim rečima, muzikom, filmom, televizijom, sve to ostavlja trag. Normalno je da nailazimo na to u romanima. Pokušavam da budem ogledalo, kao što kaže Stendal, „Roman je ogledalo koje se kreće po velikom putu“. U potpunosti se slažem s ovom definicijom. Rekao bih pre svega da je moj posao da budem odraz svoga vremena.

Da li se aktivno učestovali u prebacivanju romana „399 dinara“ na film? Koliko ste zadovoljni adaptacijom?

– Da, učestvovao sam, bio sam koscenarista, pa čak sam i igrao u filmu. Mislim da je to zabavan i smešan film i veoma mi se dopada. Knjiga je pak mnogo opširnija. Da smo adaptirali celu knjigu, film bi trajao šest sati. Sasvim je normalno što je dosta stvari izostavljeno, ali ipak mogu da kažem da taj film nije sterilan i da verno prenosi nameru i ideje romana.

Selindžerovski tip pisca

Da li je neki pisac ili umetnik posebno uticao na vaš stil i rad?

– Među autorima koji od ove godine više nisu među nama mogao bih da navedem Selindžera. Njegovi romani su ostavili velikog uticaja na mene: taj istovremeno melanholičan i komičan ton, glavni junak koji je večiti tinejdžer stalno nezadovoljan i frustriran, koji pije po barovima i jedan dan provodi sa prostitutkama, a već sutradan je kod časnih sestara… Recimo da sam ja selindžerovski tip pisca, pošto sad nemamo vremena da navodimo sve autore (smeh). Ali je on za mene zaista veoma važan pisac.

Spomenuli ste pisce, umetnike, filmove… a s obzirom da radite i kao DJ, koja vas to muzika inspiriše za pisanje?

– Oh, sve! Moj muzički ukus je veoma raznovrstan. Kad radim kao DJ puštam sve, od Bitlsa do poslednje Lejdi Gaga i to vam valjda sve govori. Ali sada, dok pišem, ne slušam vokalnu, već pre svega klasičnu muziku. Teško je slušati muziku u kojoj ima reči dok pišete. To me dekoncentriše. Dosta slušam i filmsku muziku. U ovom trenutku moj repertoar čini američki roker Džek Vajt koji je osnova tri benda, White Stripes, Raconteurs i The Dead Weather, i to zbog njihovog drugog albuma, koji je odličan.

Šta mislite, zašto vas zapravo smatraju najprovokativnijim piscem Francuske danas?

– Moram da priznam da uopšte ne razumem tu tvrdnju. Nemam utisak da sam provokativan. Smatram da ne treba pisati knjigu ako nemate ništa novo da kažete. Ali to nije provokacija. Ja samo pomeram granice, kršim pravila, razotkrivam tabue. To je minimum koji možemo očekivati od jednog pisca koji treba da izmisli nešto originalno, a ako to nekome smeta – šta da se radi!

Prevod sa francuskog Ivana Misirlić Bigard

Pisci imaju šta da kažu

Kako ocenjujete sliku savremene francuske književne scene?

– Mislim da se na francuskoj književnoj sceni danas dešava mnogo toga. Svake godine izlazi dosta novih naslova različitog stila. Volim recimo Uelbeka, Emanuela Karera. Ove godine je izašao i novi roman Patrika Modijanija koji je veoma dobar. Postoji i nekoliko dobrih ženskih autora; meni se dopadaju Ana Gavalda, Ameli Notomb, Viržini Depent. Ne može se reći da se ne dešava ništa. Pre nekoliko godina se pojavio roman Džonatana Litela Dobročiniteljke, jedna izuzetno značajna i moćna knjiga o Drugom svetskom ratu. Svake godine dobijamo nove pisce koji imaju šta da kažu. Francusku i dalje fascinira književnost.