Potraga za „prvim metkom“

Ja se neću povući iz Iraka, čak i ako Laura i Barni budu jedini koji me budu podržavali, tvrdio je Džordž Buš u 2005. Laura je njegova supruga, a Barni je njegov pas. Američki komentatori su se s pošalicama pitali, da li je Barni možda promenio mišljenje, kada su sredinom 2006. uviđali da administracija menja kurs i da se okreće „realizmu“. Izgleda da je Barni, ipak, odlučio da ostane uz uverenja svog gazde.
Tek što je početkom decembra dobio izveštaj i preporuke Studijske grupe za Irak, poznatije kao Bejker – Hamiltonova komisija, za koje se verovalo da će postati osnova buduće politike u Iraku, ali i obnova buduće „dvopartijske“ spoljne politike, postalo je jasno da američki predsednik ili njegova okolina taj pravac ne mogu ili ne žele da usvoje. Prvo je Buš odmah odbacio neke preporuke, poput one o uključivanju Sirije i Irana u pregovore, a zatim je odložio svoje najavljeno obraćanje naciji povodom nove strategije u Iraku za preko tri nedelje. To vreme, pokazalo se ovih dana, bilo je neophodno da bi pravi „jatrebovi“ konsolidovali svoje poljuljane redove, izradili kontrastrategiju i uzvratili udarac. To se i dogodilo, pa je Buš u svom obraćanju naciji prihvatio politiku dalje eskalacije sukoba u Iraku, odlukom da pošalje novih 20.000 do 30.000 vojnika za opracije „čišćenja“ i „protivgerilsku borbu“.
Pravi „neokonzervativci“ odbacili su, stoga, sve zamerke i preispitivanja kao znak slabosti. Oni su tražili još upornije i još veće angažovanje, još više vojnika – sve dotle dok se pobeda ne umaršira pred očima celog sveta i još više, uprkos tome svetu. Već je sredinom juna 2006. kada je u američkog ofanzivi likvidiran Zarkavi, zamenik vođe Al Kaide, istraživač u bastionu neokonzervativaca, American Enterprajz Institutu, Frederik Kagan, tražio nastavak i jačanje protiv gerilske borbe u Iraku. „Zarkavijeva smrt i formiranje nove iračke vlade stvorili su priliku za predsednika Buša i za Irak. Ako SAD deluju brzo u područjima bez zakona, ako uvećaju bezbednost širom zemlje, ako ostvare u nekoliko važnih pobeda, to sve može da prekine i zaustavi ustanak. Ako se vratimo „svakodnevnom poslu“ i kontraproduktivnom opsesijom Vašingtona o povlačenju trupa, taj trenutak biće izgubljen. U stvari, najbrži i jedini način za povlačenje trupa jeste vidljivi napredak ka pobedi protiv gerile i bezbednost u Iraku“, pisao je Kagan.
Kaganova ideja postaće jedini „alternativni put“ za spasavanje časti grupe koja je tražila i započela rat u Iraku. U Enterprajz Institutu obrazovana je „Iračka planska grupa“ kojoj je Kagan bio na čelu, zajedno sa bivšim zamenikom načelnika generalštaba američke vojske, generalom Džekom Kinom. Oni su razvijali „novu strategiju za pobedu“ i konačno je objavili tačno mesec dana nakon Bejker – Hamiltonove studijske grupe, odnosno 5. januara, samo pet dana pre Bušovog obraćanja naciji. Čekanje na ovaj papir razjasnilo je Bušovu odluku da odloži obraćanje naciji s novom strategijom sa skoro tri nedelje zakašnjenja. Izveštaj na svega 50 strana sasvim je odbacivao i dezavuisao preporuke Studijske grupe za Irak.
Neokonzervativci su sredinom 2006. bili sasvim obeshrabreni. Mnogi od njih su uviđali da stvari ne idu onako kako su zamišljali i javno su to demonstrirali. Činilo se da im predseednik Buš izmiče tle pod nogama i da se okreće starim znancima svog već nezadovoljnog i naljućenog oca – zagovornicima dvopartijske spoljne politike, internationbalistima i realistima, dakle grupacijama koje neoknzervativci smatraju „smrtnim neprijateljima“. Eliot Koen je na početku jeseni zaključivao da, ako „Irak nije neuspeh, onda ide ka tome“, te da stvari idu „sve gore“. On je definisao nekoliko pravaca u koijima bi moglo da ide dalje američko angažovanje u Iraku, od sadašnjeg plana „A“ do plana „B“ i „C“. Nazvao ih je „Dobiti pomoć od neprijatelja“ (ideja Bejker – Hamiltonove komisije da se Iran i Sirija uključe u mirovni proces), „Pranje ruku“ (jednostavno povlačenje američke armije), „Udvostruči krevet“ (uvećanje američkih snaga za 30.000 ili 40.000 vojnika), „Sagni se i pusti vatru da gori“ (pustiti da sukobljene grupe same reše pitanje njihovog međusobnog odnosa, dati demografiji priliku da se sama pobrine za rešenje), „dalje od protivgerilske borbe“ (američke snage nikada ne treba da budu direktno uključene u borbu sa ustanicima, već da budu fokusirane na obuku iračkih vojnika i da se oko 40.000 – 50.000 Amerikanaca povuče iz Iraka) , „Dajte generalima da srede stvari“ (uspostaviti vojnu huntu u Iraku), „Razdvoj ih“ (okončati postojanje Iraka kao jedinstvene zemlje pošto su njegove granice i egzistencija ionako veštačke).
Buš se oslonio na plan, na ideju „eskalacije sukoba“ uvećanjem broja vojnika, bez definisane „izlazne strategije“ i okončanje sukoba. To je nešto što gotovo svaki američki general smatra diletantizmom, a „neokonzervativac“ prvim uslovom budućeg američkog angažovanja u svetu, pošto svaka određenost sputava američke jednostrane akcije.
Sadašnji američki predsednik ne pokazuje dovoljno lukavstva, možda i zbog toga, što ulog u Iraku, međutim, nije samo vojni. U pitanju je nešto mnogo više, u pitanje je mesto na kojem bi se slomila američka „velika strategija“ koja bi bila jednaka slomu strategije u „hladnom ratu“ i američkom porazu u njemu. Džordž Buš se nalazi među nekolicinom američkih predsednika za koje se može reći da su razvili svoju „veliku strategiju“, poput Vudroa Vilsona, Frenklina Ruzvelta, Ričarda Niksona ili Ronalda Regana. Retrospektiva te strategije pokazaće, međutim, da je ona imala veliki nedostatak već na samom početku.
Sadam Husein je stupio na scenu posle Avganistana i posle američkih najava da će se obračunati s diktatorima. Bila je to idealna prilika za oblikovanje „velike strategije“. Kalkulacija je bila jasna: ako mogu da obore tiranina, ako mogu da ponove avganistanski trijumf na obalama Tigra i Eufrata, tada može da se uradi mnogo. Tada može da se završi zadatak koji nije dovršen u vreme Zalivskog rata; može da se uništi sve oružje koje je Sadam skupio do tada; može da se spreči podrška koju je on davao teroristima van granica Iraka, naročito onima koji su delovali protiv Izraela; može da bude oslobođen irački narod; može da se osigura bogato snabdevanje jeftinom naftom; može da se započne proces koji može da potkopa i konačno ukloni revolucionarne režime i drugde na Srednjem Istoku i time da ukloni plodno tle terorizma i kao što je predsednik Buš javno izjavio u govoru na sednici UN 12. septembra 2002 – „mi možemo da sačuvamo organizaciju od gubitka značaja. Značaj Ujedinjenih nacija će izbledeti ukoliko se nastavi oholo ignorisanje rezolucija“.
Ovo je znači, u svakom smislu, velika strategija. Ono što je na početku bilo nedovoljno jasno, postalo je plan transformisanja celog Srednjeg istoka: da se jednom, zauvek, uvede u moderan svet. Amerikanci su želeli da ovo urade tako smelo, brzo i pronicljivo, kako to niko do tada tako nije uradio, sem samih Amerikanaca, pedeset godina ranije, kako su na sličan način izmenili Nemačku i Japan.
Posle tri godine počele su i prve ozbiljne ocene dometa Bušove strategije. Do kog stepena su prvi pokušaji sprovođenja Bušove strategije doveli do rezultata koji se očekivao?
Njihov najočigledniji neuspeh imao je veze sa odnosom fundamentalnih postavki te strategije: preventivnog napada, hegemonije i pristanka. Bušova nacionalna strategija priznala je višestruke efekte mutilateralizma, i administracija se jako trudila da ovo obezbedi u mesecima pre rata u Iraku. U to vreme je izgledalo kao da ovo donosi željene rezultate. Odgovarajući na Bušov izazov, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je rezoluciju, novembra 2002. tražeći od Iraka da poštuje obaveze date posle rata u Zalivu, da ukloni oružje za masovno uništenje i da ponovo primi međunarodne inspektore koje je izbacio 1998. Odbacivanje Sadama Huseina bi obezbedilo potreban dokaz, drugačije rečeno „prvi metak“, odnosno moralnu osnovu koja bi dozvolila SAD da napadnu.
Invazija Avganistana i Iraka je trebala da obori odabrane domine kako bi se destabilizovali drugi. Preventivni napad, po ovoj logici, stvara različit efekat koji može da dozvoli povratak na obuzdavanje. Da bi se ova teorija domino efekta ispunila potrebno je očuvati brzinu: ne treba da bude previše vremena između rušenja domina.
Ovaj pritisak za što brži ulazak u rat sa Irakom, bez dokaza i „prvog metka“ ostavio je različite utiske: SAD su za manje od godinu i po dana, uspele da od osnovnog stabilizacijskog faktora, prema rezultatima istraživanja poznatog PEW centra objavljenim prošle godine, postanu glavni destabilizator. Na ovaj SAD plaćaju visoku cenu zato što nisu odabrali strpljenje umesto žurbe.
Još ozbiljniji jaz između obećanja i ispunjenja bi mogao da izađe iz Bušove velike strategije. Da li je demokratija zaista put za bezbednost u svetu? Administracija i preostali neokonzervativci kažu da je to jedini put. A šta ako ovo nije tačno? Šta ako terorizam i regionalni antiamerikanizam, ne nastaje zbog nedostatka demokratskih načela već od nedefinisanih i složenih uzroka?
Ovo je, naravno, argument Samjuela Hantingtona: da demokratizacija i globalizacija nemaju načina da erodiraju „civilizacijske“ razloge; i da bezbednost SAD i drugih demokratskih društava zavise od toga da se ne trude da nametnu sopstvene vrednosti kulturama gde je ovo nemoguće, nego treba zadržati „višenacionalni karakter svetske politike“.
Odgovor koji je stigao iz administracije nekima je izgledao ubedljiv, a prvi deo je uticao i na reakcije na izveštaj Bejker – Hamiltonove grupe. Prvi argument je da posle 11. septembra, model hladnoratovskog koegzistiranja sa protivnicima nije delotvoran: ovi novi protivnici su na drastičan način, 11. septembra 2001. pokazali da ne mogu da sarađuju sa demokratskim svetom. Drugi odgovor je zapravo podsetnik da se sukobi događaju unutar islamskog sveta: ako su sami muslimani podeljeni zbog odnosa sa modernizacijom, ko onda može da kaže da demokratija nije oblik društvenog uređenja koji bi odgovarao i njima?