Pravo na život u bajci

Poznata dramska spisateljica Sanja Domazet obeležila je literarnu 2005. i 2006. godinu svojim prvim romanom Ko plače, koji je pored nagrade „Žensko pero“, dobio i bosansko-hercegovačko priznanje „Meša Selimović“. Tada se većina književnih kritičara složila da Sanja Domazet nudi nešto novo na planu jezika i paralelno sa tim se koncentriše na unutrašnjost svojih likova, stavljajući im dušu na dlan. Slično je i sa romanom Azil koji pored ovih osobina nudi još jedan novitet – sasvim originalnu i intrigantnu, mogli bismo reći egzotičnu priču, čija je egzotičnost gorka poput limunovog soka.
Nakon što je tragično izgubio ženu Veroniku, slikar Andrej Protić ostaje sam, sa mačkom Fjodorom, i ne uspeva da se izbori sa nesrećom koju je doživeo. Gubitak ga svakog dana udaljava od stvarnosti i prebacuje u san; onaj san koji će sasvim poremetiti ravnotežu njegovog uma. To će ga „ludilo“ odvesti u azil: na izolovano ostrvo, lečilište zvano „Vrt“, smešteno negde na Jonskom moru, gde bolesnicima pokušava da pomogne doktor Aleksandar Inkiov, koji je nakon završenih studija medicine u Turskoj, specijalizirao psihoanalizu i postao iscelitelj. Bilo kako bilo, posao će ga naterati da i sam na svojoj koži usavrši tamnu stranu uma, taj drugi nestvarni svet koji za sebe stvaraju oboleli ili ipak, bolje, reći, oni odabrani. Opasni su i uverljivi opisi Andrejeve tragedije, a za čitaoca vrlo zavodljivi i ponovo opasni opisi azila, stare ogromne kuće sa nekoliko čudnih stanovnika, poput Ruskinje Natalije, kojoj bi bilo priznato prinčevsko poreklo da u šesnaestoj godini nije otkriveno da ima šizofreniju. Taj spoj Andreja i Aleksandra učiniće radnju romana vrlo napetom, zahvaljujući dramaturškoj umešnosti spisateljice koja vodi priču na dva paralelna nivoa, a onda ih spoja, na mrlji Jonskog mora.
No, to je tek početak. Kako redovi odmiču, sve je vidljivija žanrovska šarolikost novog romana. On počinje kao tragedija, sa puno patnji, da bi potom postao neka vrsta krimića. A najveći štos je u tome što Azil uopšte nije žanrovski roman. Njegov jezik, liričan, blizak poeziji, već prepoznatljiv kada je o Sanji Domazet reč, briše žanrovske odrednice.
Spisateljica je uspela da pronikne u srž svojih složenih karaktera. Ona je odlično naslikala njihove tragedije, snove, more, halucinacije i ludilo koje je potom usledilo. Učinila ih je sasvim uverljivim, podupirući priču odličnom motivacijom. Pored puno dobrih primera, treba pomenuti da je Sanja Domazet u priču uplela dva dobra motiva koja će obilato koristiti: boje, onakve kakvim ih vidi glavni junak Andrej, inače slikar, koji nakon gubitka žene, ne uspeva da ponovo stvara. Domaćin azila doktor Andrej živi okružen samim cvećem, a ono, zajedno sa neobičnim i raskošnim koloritom, pojačava halucinacije, te tako forma romana ojačava njegovu sadržinu, nimalo laku za slikanje i pripovedanje. Halucinacije tako bivaju sve jače, zahvaljujući i sasvim neobičnom lirskom jeziku. Jasno je da Sanja Domazet ume da osmisli radnju, ali je vidljivo da se njen jezik širi poput lavine i da je on taj krivac koji nosi priču. Uz to, ovde teško da je zaboravljena bilo koja stilska figura.
Međutim, ta lavina – kako je već i inače sa lavinama – ponekad nanese složene poetske konstrukcije i u opisima sasvim jednostavnih slika kojima ovakvo poetiziranje, čini se, i nije naročito potrebno. Tako jedna epizodistkinja, recimo, gleda licem „koje imaju ratari kad se spremaju da ružno opsuju“. Sve te metafore i personifikacije negde fino legnu, a negde njihovu suvišnost otkrije i sam pripovedač. Prozor u romanu odgurne vetar „nevidljivim zadnjim nogama“. Tad spisateljica, već u nastavku, opravdava ovakav opis stavljajući u zagradu napomenu da vetar, kao i sva bića animalnog carstva ume da bude i četvoronožan. Dakle, u priču o potrazi za izlazom, za suštinom stvari, potrazi za Bogom – sasvim dobro Sanja Domazet upreda mitološka bića koja isto tako, na jedan drugačiji način, daju temelj i opravdanje vrlo teškoj priči sa filozofskom pozadinom.
A onda priča postaje bajka. I prava je sreća što postaje bajka, jer bi u suprotnom čitav Azil potopila voda. Dobro je što spisateljica tokom romana pažljivo gradira ludilo, osećanja izgubljenosti junaka u ovom svetu i pojačava njihov kontakt sa nekom paralelnom stvarnošću u koju su se oni polako preselili, jer bi završna priča o vilama kao majkama onih retkih koje iskaču iz čopora i prosečnosti koja će nas sve uništiti – zaista ličila na opšte mesto, na frazu i ništa osim toga. Ovako je, iako prebrzo prebačen na bajkoviti kolosek, roman uspeo da ne izgubi na uverljivosti i snazi koja ga je krasila na početku. Jeste bilo nekih, moguće, pomalo opštih i viđenih epizoda, o ženi koja već dva milenijuma čeka Boga pred crkvom, ali je bilo i duhovitih opaski koje skaču u stomak upravo takvim mestima: „Kada sam ga pitao za srodnike, rekao mi je da mu je majka umrla u Davosu, što mi se učinilo suviše literarnim da bi bilo istinito.“ Za pohvalu je kako je u roman spisateljica, tiho i sa stilom, utkala više nego obimnu „lektiru“ koju je pročitala. Na nekim mestima možda jeste preterala sa filozofskim zaključcima junaka, ali sentencije poput one koja kaže da je smrt dokaz čovekove neotpornosti na život – opravdanje je za takvu misaonu digresiju.