Već prvog dana u liftu hotela „Merkur“ srećem Dragoslava Mihailovića, pisca kultnih knjiga Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Frede, laku noć, Čizmaši, Gori Morava, te petoknjižje o Golom otoku. Dragoslav Mihailović je danas najveći srpski živi pisac i dok ovo ispisujem u glavi mi odzvanjaju reči Milisava Savića izgovorene na skupu „Savremena srpska proza“, nedavno u Trsteniku, kada je Savić zamerio univerzitetskim profesorima što „naš najveći živi prozni pisac nema nijednu knjigu o svom delu� što na Filološkim fakultetima nije održan nijedan skup posvećen delu velikog pisca i nijedna doktorska teza nije urađena o njegovom proznom opusu“. Doista podatak deluje neverovatno, a Savić ga ostavlja savesti tih profesora. Razlozi za tu ignoranciju mnogi vide u nezameranju nekim ljudima koji svojim glasom mogu da osujete profesorima članstvo u instituciji besmrtnika. I danas mi je teško da poverujem da kriterijum koji vodi do tog cilja nije isključivo izuzetni doprinos u umetnosti ili nauci.

Sa Dragoslavom, koji mi je drag kao čovek i kao pisac, sedeo sam, skoro svako veče, u kafeu hotela „Merkur“ slušajući zanimljive priče o zgodama, a više o nezgodama iz turbulentnih vremena u kojima je nastajala njegova proza. Dragoslav priča jednostavno, sa puno duha, živo akcentujući mesta koja su važna. Slušam ga kao što čujem njegove likove dok čitam Petriju i druge njegove knjige. Uz prelistavanje trsteničkog zbornika, njemu posvećenog, završio sam dan. Bio je to nastavak druženja sa piscem preko tekstova o njegovom delu.

Subota, 30. decembar

Poslednja subota u staroj godini nije se razlikovala mnogo od ranijih subotnjih dana, bar meni, osim što je bilo znatno više posetilaca u tržnim centrima i samoposlugama, a primetan je i veči broj automobila na ulicama. Naravno, Deda Mraz sa crvenom kapom i belom bradom bio je obavezni deo ovog prednovogodišnjeg dekora. Kupovalo se sve, igračke, hrana, haljine, a najviše pokloni. Čujem u prolazu kako neko reče da je više naroda u samoposlugama nego u crkvi. Vernici, oni najposvećeniji veri, poste, odupirući se pohlepi za hranom koja je u novogodišnjim danima vidljiva svuda oko nas. Božićni post je počeo 28. novembra, a završiće se 7. januara, na Božić, i jedan je od četiri velika posta. Nova godina se, gotovo u celom svetu, slavi na isti način i verovatno je najstarija tekovina globalizacije. Oko podne, prijatelji sa kojima se sastajem najčešće uz kafu i novine u podne u novobeogradskom kafeu „Contakt“ su oko podne bili na okupu. Kvalitetna kafa jeftinija je do 13 sati, a među novinama drže i Danas pa je to dodatni razlog što tu sedimo. Imena namerno ne pominjem jer je reč o uglednim i poznatim ličnostima koji izbegavaju da im se imena povlače po novinama.

Nedelja, 31. decembar

Poslednji dan u godini na izmaku koristim da proverim da li sam nekog zaboravio dok sam slao novogodišnje i božićne čestitke. Slanje čestitki danas je mnogo brže i jednostavnije. Nekad sam morao da ih kupujem, ispisujem, stavljam u koverte pa na poštu. Danas je to daleko jednostavnije, jeftinije i brže elektronskom poštom. Za desetak dana, koliko sam bio odsutan, dobio sam sijaset čestitki i poruka, od skoro svih meni važnih prijatelja i kolega. Oko podne skupili smo se u kafeu (nije onaj prethodno pomenuti) koji je najbliži mom stanu, gde se inače okuplja druga grupa mojih prijatelja, uz kafu, žutu oranžinu i debatu o književnosti, istoriji i drugim često prozaičnim temama. Oko tog okruglog stola koji je u realnosti četvrtast su Radomir Glušac, pisac, Kosta Nikolić, istoričar, Đorđe Sibinović, pisac, Matija Koković, foto-reporter, i ja. Razgovarali smo o proteklim događajima. Te susrete, u početku samo uz kafu, vremenom smo pretvorili debatni okrugli sto. Kosta se trenutno bavi zbivanjima iz devedesetih pa nam ponekad iznese detalj iz nekog dokumenta koji znatno menja sliku koju smo znali o nekom događaju i ljudima koji su u njima učestvovali. Sibinović sve to pesnički sa velikim pravničkim iskustvom stavlja u kontekst vremena i prostora, dok je Glušac zabrinut za sudbinu države i naroda, nekako skeptičan. Matija Koković povremeno škljocne svojim aparatom. Jedva čekam prvu seansu u novoj godini.

Ponedeljak, 1. januar

Pošto sam i ja prethodne večeri sa nestrpljenjem čekao da nova godina dođe, prvi dan u novoj godini sam većim delom prespavao nerealno očekujući da se nešto dogodi, ali je čak i vreme bilo isto kao poslednjeg dana u 2017. Gledam kroz prozor, a mislima šetam ulicom Otvorenog srca i prisećam se prvih manifestacija čija ideja je potekla iz Srpske kafane u kojoj su glumci Ateljea 212 1. januara služili goste kafane, zamenivši kelnere, besplatnom čorbom u podne. Događaj u Ulici, tada Lole Ribara, i dalje traje samo 1. januara, zadržano je ime, manifestacije je postala tradicionalna, ali „Srpske kafane“ više nema, a i ulica više ne nosi ime Lole Ribara. Ako se ne varam, pre više od 25 godina kelneri su bili Aljoša Vučković i Dragan Nikolić. Nemam televizor u kući (plaćam pretplatu), nisam gledao video-prenos, ali verujem po onome što čujem od onih koji su bili da je i ove godine bilo lepo. Kažu mi da se i u drugim opštinama organizuju ulice otvorenog srca, pa čak i jedan trg je bio Trg otvorenog srca. Važno je da se ljudi okupljaju, slave i da im je lepo.

Utorak, 2. januar

Utorak je protekao i iščekivanju gostiju koji nisu došli, kiša ih je omela. Dan je doista kišovit, tmuran i najlepše je sedeti kod kuće. Svaki pogled kroz prozor kvari mi raspoloženje zato okrećem leđa prozoru, a misli me opet vratiše u Vrnjačku Banju: tamo ispred kupatila u parku na stazi vidim bronzanu statuu Dragana Nikolića, sećanja na njega idu daleko, na sezonu 1982/83, kada je u pariskom „Th��tre de la Ville“ igrao u predstavi Na dnu Maksima Gorkog. Pre toga bih rekao da autor bronzane skulpture, vajar Dragan Dimitrijević, zaslužuje sve pohvale. Predstava Na dnu bila je na repertoaru svakog dana tokom tri/četiri meseca. Svake večeri je igrao u predstavi, a tokom prepodneva je spremao ulogu u Majstoru i Margariti Bulgakova, gde je igrao Hrista. Slobodnog dana gotovo nije imao a viđali smo se u pauzama između te dve obaveze u kafeu „Mistral“ koji se nalazi u samoj zgradi pozorišta. Za one koji bolje znaju Pariz, u zgradi tog pozorišta, na Trgu Šatle, nalaze se dve kafane, okrenute licem prema trgu, pomenuti „Mistral“ i „Sara Bernar“. Poznata glumica je igrala u tom gradskom pozorištu, a i danas brojni turisti iz pijeteta prema njoj vole da popiju kafu u bašti. Dragan Nikolić igrajući u ove dve predstave bio je lepo primljen od publike i kritike, ali o tome nekom drugom prilikom.

Sreda, 3. januar

Sreda je osvanula toliko različita od utorka, ko šešir od kačketa. Zraci sunca već od ranog jutra najavljivali su lep i prijatan dan, a i bio je atmosferski bitno drugačiji. Iako je napolju bilo prijatno, ostao sam u kući. Moje društvo je danas mimo očekivanja otputovalo na dve različite strane: jedan mi se javio kad je već bio na putu za Budimpeštu, dok se drugi, doduše najavljeno, odvezao u Svetu Petku kod Paraćina; kad se vrate čuću koje priče donose. Stigla je i prva štampa u novoj godini ali, novine koje sam pregledao, ničim me nisu privukle. Predsednik i Premijerka su pred Novu godinu dali opširne intervjue u dva različita lista. Bio sam u prilici da odgledam intervju predsednika Vučića na jednoj televiziji, gde je kao novinarsko pojačanje doveden i Milomir Marić. Nisam u svojoj karijeri bio politički izveštač, a još manje analitičar. Moja oblast je kultura, pa bih iz te vizure izrekao nekoliko najdobronamernijih saveta. Ubeđen sam da je Marić sigurno imao i ozbiljnih pitanja za Predsednika, i dok sam uzaludno čekao da ih postavi on je uporno samo nabacivao loptu koju je Predsednik plasirao u nebranjenu mrežu. I na kraju, Predsedniku bih uputio najdobronamerniji savet, kao roditelj. Predsednik Vučić, u ovom trenutku, nema konkurente u drugim partijama, a ni u svojoj, pa je za njega bolje da se ne bavi oponentima i njihovim lošim rezultatima, da previše ne komentariše svoje uspehe i da u svojim susretima sa novinarima bude manje agresivan, da izbegava nazivanje medija žuti, američki… jer time vrši pritisak na te redakcije, što je nedopustivo činiti sa te ili bivše funkcije.

Četvrtak, 4. januar

Do Božića je ostalo dva dana, a do Badnjeg dana još manje. Tih predbožićnih dana setim se radosti koju sam doživljavao kao dečak u rodnom selu na Badnji dan i Božić. U selu, dok sam u njemu živeo, nije bilo struje pa ni radio-aparata zato smo se, mi deca, tokom zime radovali svakom prazniku. Moj deda bi me rano ujutro, na Badnji dan, dok još sunce nije izašlo, poveo u obližnji zabran da donesemo badnjak. Kad bismo stigli do drveta, bio je to cer, deda bi mu nazvao Dobro jutro, badnjače pre nego što bi ga jednim udarcem sekirom odsekao. Kod kuće bi ga oslonili na zid blizu vrata, a uveče bi ga uneo u kuću. Dok ga je unosio baba je na njega bacala žito a mi smo kao pilići vikali piu, piu. Na podu je bilo dosta slame a kad je ritual završen seli bismo za sto gde nas je čekala posna večera. Tokom Badnjeg dana pripremljeno je i ispečeno prase-božitnjar koje je bilo deo trpeze na dan Božića. Prvog ili drugog dana Božića dolazio bi neko iz familije, obično dečak da nas polazi � položaonik koji bi grančicom od badnjaka prodžarao vatru uz bogoradanje o rodnoj godini, umnoženoj stoci i svakom prosperitetu kuće. NJemu je uvek spreman poklon. Danas u urbanim uslovim mnogo toga je nestalo, ili prilagođeno uslovima savremenog života. Živi se u stanovima gde žive vatre nema pa se badnjaci pale ispred crkava na mestima gde je to moguće. HRISTOS SE RODI!

Autor je novinar iz Beograda