Praznik komšija

Da ste se našli u Francuskoj ove godine 25. maja mogli biste da primetite u većim gradovima u holovima stambenih zgrada, ili po trgovima sela i malih varošica u unutrašnjosti u ranim večernjim časovima grupe građana kako veselo mezete slane i slatke đakonije zalivajući ih ponegde šampanjcem, češće običnim stonim vinom. Negde atmosfera koktela, grupice ljudi koje ćaskaju, ređe, gde ima mesta, čak su postavljeni stolovi s ponuđenim specijalitetima. Ponegde je doneto ozvučenje, a neki su i zaigrali. To stanari proslavljaju nedavno uvedeni „Praznik komšija“ koji ima za cilj da zbliži stanare iste zgrade, ili nekoliko zgrada koje čine izvesnu celinu, koji dele isto unutrašnje dvorište, garažu… A u malim gradovima i selima okupljaju se svi stanovnici kvarta, ili čak celog zaseoka. Svaka porodica iznosi svoje kulinarske specijalitete, neki spremljene u domaćoj radinosti, neki kupljene. Doneti su vino, aperitivi. Oni koji imaju proizvode sa svog imanja, iz podruma, ponosno objašnjavaju komšijama poreklo, način spremanja. Razgovara se o problemima zgrade, ali i o deci, svetkovinama, svemu i svačemu. Grade se komšijske veze. Neće se sve završiti na druženju jedanput godišnje, neki će se i posetiti, ponegde će se druženje pretvoriti u prijateljstvo. U bogatijim kvartovima, poput 16. pariskog arondismana, stanari su zakupili obližnju salu kako bi se okupili za ovaj praznik. Čak je i televizija izvestila s proslave komšijskog dana iz zgrade u 16. arondismanu u kojoj stanuje nekadašnji predsednik Francuske Valeri Žiskar d’Esten.

Neradni praznici u Francuskoj

U Francuskoj se, inače, slave sledeći praznici: Prvi januar, Uskršnji ponedeljak, Prvi maj, 8. maj (kraj II svetskog rata), Spasovdan, Duhovski ponedeljak (praktično za državnu administraciju neradni dan, dok privatni sektor radi), 14. juli, 15. avgust (Uspenje Bogorodice), 1. novembar (Dan mrtvih), 11. novembar (primirje u I svetskom ratu) i 25. decembar (Božić). Svi praznici praznuju se jedan dan, a ako padaju u subotu ili nedelju ne pomeraju se, ali se po pravilu spajaju s vikendom. Pored neradnih praznika Francuzi poklanjaju punu pažnju prazniku majki i očeva, ali oni se proslavljaju u nedelju; praznik zaljubljenih se slavi radno i rezervisan je samo za zaljubljene.

Kada sam krajem pedesetih prvi put putovao u Francusku, u Pariz, majka mi je davala hiljade saveta. Jedan, ne mnogo značajan, sam dobro zapamtio i danas ga se često sećam i u Francuskoj, ali i u Beogradu. Skrenula mi je pažnju da se, po pravilu, Francuzi ne posećuju među komšijama, da ne održavaju nikakve susedske veze, da se javljaju suzdržano, čak hladno komšijama kada se susretnu na stepeništu, u liftu… Vrlo retko razmene nekoliko običnih rečenica, bez ikakvih ličnih pitanja. „Nema familijarnosti među stanarima iste zgrade poput uobičajenih u Beogradu“, upozorila me je.
Ne sećam se većine saveta koje sam dobio pred put, ali ovaj, o odnosima prema susedima, bio je dobar i tačan, kako za Pariz tako i za manje gradove u unutrašnjosti Francuske. Međutim, od tada svet se izmenio, s njim i Francuska, ali i naša zemlja, ali o tome drugi put.
Francuzi, svesni hladnoće međuljudskih odnosa, kako bi se borili protiv usamljenosti ojačavajući veze među komšijama, želeći, pre svega, da stvore osećaj zajedništva osnivaju, 1990, udruženje „Pariski prijatelji“, u 17. arondismanu. U početku organizuju pomoć komšijama u teškoćama, Božić u porodici za usamljene osobe bez porodice, pomoć teško pokretnim komšijama… Potom 1999. prvi put u svom arondismanu organizuju „Praznik komšija“. Te godine praznik prihvata tek desetak hiljada građana u 800 zgrada. Već sledeće godine tridesetak francuskih opština, od preko 40 hiljada, priključuje se ovom novom prazniku. Pola miliona Francuza srelo se i popričalo možda prvi put sa svojim komšilukom.
Uspehu „Praznika komšija“ sledeće 2001. mnogo doprinosi priključenje nekoliko udruženja stanara velikih opštinskih solitera sa stanovima subvencioniranih stanarina (takozvani HLM) za siromašnije građane, najčešće u predgrađima velikih gradova. To su najčešće zgrade sa stotinjak i više stanova, gde se stanari i ne poznaju, najčešće se i ne javljaju jedni drugima jer ne znaju ko je stanar, a ko samo posetilac solitera. Među stanarima ima i imigranata, od kojih neki jedva i govore francuski. Njihovoj socijalizaciji u društvo svakako doprinosi i ovakav praznik.
Praznik se i dalje širi. Prelazi granice Francuske. Deset evropskih gradova ga prihvata, među njima Luksemburg i nekoliko mesta u unutrašnjosti Belgije. Ove godine svaki deseti stanovnik Francuske učestvovao je u Prazniku komšija. Najviše je rasprostranjen u središtu zemlje, u departmanu oko grada Dižona. Opštine su obaveštavale građane gde se održavaju proslave. Građani su se okupljali po holovima zgrada, parkovima, halama, dvorištima; ponegde samo oko skromnog aperitiva, negde oko večere za postavljenim stolovima. Bez obzira na ponudu, svuda je bilo veselo.