Preko gora pa do mora

Kaže mi jedan prijatelj ovih dana, zapravo bio je to odgovor na nepostavljeno pitanje, da će ove godine ići na godišnji odmor. Za razliku od prošle i onih tamo godina, kada je sedeo u Beogradu i ubeđivao sebe da je rad najbolji odmor, sada je doneo odluku. Posle četrnaest godina, ovog leta, ići će kod ženine familije na otok Cres. Našao je načina da se tamo vozi automobilom sa bosanskim tablicama a u međuvremenu naučio je da ćuti na ekavici. Upoznali smo se pre dvadesetak godina prilikom nekakvog posla u Budvi. Posao je bio malo važniji pa smo zajedno bili na službenom ručku koji je organizovao predsednik budvanske opštine koji je nešto kasnije postao predsednik, sada već bivše, državne zajednice. Ostalo je zabeleženo da me je tada taj čovek pitao: Šta sam? Ne znam – rekao sam! Ako ti je naglasak prezimena na drugom slogu onda si naš. Ako ti je naglasak na prvom slogu onda si opet naš ali od onih preko brda – objašnjava predsednik nacionalnu pripadnost po ubrzanom plemenskom kursu. Dobro, to smo se dogovorili, no reci ti meni od kojih si? – nastavlja on sa propitivanjem. Opet sam rekao da ne znam. Koju slavu slaviš? Đurđevdan. Pa što ne kažeš čovječe odmah. Ti si od onijeh sa Skadarskog jezera.
Na taj zajednički ručak podseća me moj prijatelj dok gledamo luksuzne brošure koje se dele u avionima i koje služe da se slika o ovoj zemlji na adekvatan način prenese do zainteresovanih avionskih putnika namernika. Negde na početku časopisa je karta. Geografska. Srbija i Crna Gora. Kažem mu, da sada kada su Crnogorci otišli, mi nemamo nijednu domaću avionsku liniju. Imaćemo, kaže on, kada aerodrom u Nišu dobije evropski sertifikat. Do tada možeš da letiš do Prištine, kaže on i ne sme da me pogleda u oči.
Uostalom ni Crnogorci nemaju domaće avio linije što im nije smetalo da dobiju državu.
Ja mu kažem da oni mogu da lete od Podgorice do Tivta. Nije rentabilno ali jeste satisfakciono. Patriotski, mislim. Jasno da nije ekonomično letenje aviona na tako malim destinacijama. Ali ko te pita sada za ekonomiju, sada je sve politika.
Vratili smo se zajedničkom poslu posle dosta godina. Radimo za crnogorskog avio prevoznika. Potrebno je izmisliti ono što se zove slogan, parola ili headline. Nešto što će biti jedinstveno, asocijativno i imati neku aromu nacionalne autentičnosti. Kasno su nam javili i ostalo je samo par dana do se setimo nečega dovoljno dobrog. U direktnoj smo vezi sa direktorom marketinga. I tako prvog dana mi njemu javimo da je naš prelog, koji nije previše originalan, ali mi mislimo da je dobar. „Sjediš a letiš“. Čovjek sa one strane žice i sa one strane brda se silno naljuti. Kakve su to gluposti, pa nismo mi ludi ljudi. I nemojte nas gađati u naše karakterne osobine. Ne može čovjek da sjedi i da leti! No, ajte vi ponovo, čuo sam o vama sve najbolje, a za nagradu ćemo vam dati da sjedite i letite našim avionima. Desetak karata. Može i više. Sutradan javljamo našem čovjeku, novi predlog, našu novu parolu: „Milo tebi, milo je i meni.“ Čovjek se silno razgoropadi i oštro nas ukori, kako se ne smijemo igrati sa dostojanstvom čelnika ove države. No ajte vi ponovo, nemate mnogo vremena. Sutra dan ponovo smo na telefonskoj vezi. Kažem mu da je naš konačni odgovor: „Preko gora pa do mora.“ Pauza. Ja sam se naježio, kaže on. Zaista krasno i lijepo. Sve je tu. I naše gore i naše more. I vidi se odakle će nam braća doći. Oduševljenje.