Preko grane

Čika Mihajlo, naš sused iz dvorišta, mora da je bio veoma važna ličnost kada je tih davnih godina mogao da ode čak u Ameriku. Sa tog puta meni je doneo četiri mala automobila od livene plastike. To je bilo čudo u celoj ulici. Daj malo. Već prvi dan trolejbus je bio polomljen a zelena limuzina jednostavno je nestala. Na sreću, mali žuti vatrogasni auto ostao je čitav do današnjih dana kao jedini trag davno prošlog detinjstva.
Onda se pojavila tetka Lela koja je stanovala iznad nas. Neki njen obožavalac doneo joj je iz Italije tri banane. Sva srećna došla u naš stan sa jednom bananom misleći da je to prava prilika da se malom detetu ponudi do tada neviđena voćka. Bilo je suza i plakanja jer sam uporno odbijao da to probam. Kažu mi da su se svi smejali, jer sam tvrdio da to jedu samo majmuni. Utisak su popravile nekakve šarene bombone. Godinu dana kasnije, preko iste italijanske veze kod nas su stigle tri pomorandže. Ovoga puta nije bilo opiranja, verovatno zahvaljujući teatralnom programu porodičnog konzumiranja ovog južnog voća.
Bio sam u prvom razredu kada je ulicom proletela vest da je Voja je zbrisao preko grane. Bio je to zapravo šifrovani izveštaj koji je nama, klincima iz jedne bulbulderske ulice, u dahu izrekao Vojin drug iz dvorišta. Detalji tog poduhvata bili su za nas potpuno neshvatljivi. Trebalo je da prođe vreme da bismo razumeli celu priču. Voja je bio verovatno najstariji od nas, koji smo se sakupljali kao golubovi na čika Borinoj ogradi. Dizao je tegove koje je sam napravio i trenirao nešto, tamo gore na fudbalskom terenu kod ciglane. Kažu da je otišao na more i tamo na nekom ostrvu uzeo od meštana čamac na vesla i krenuo preko. Do italijanske obale. Posle tri dana veslanja našao se na putu nekog američkog broda koji ga je odveo direktno u Ameriku. Njega više nikada nismo videli što je za nas bila potvrda istinitosti priče. Kako smo rasli, pojam grane, odnosno granice, postajao je sve važniji. Svako je imao svoj repertoar neverovatnih doživljaja u koje se nije smelo sumnjati.
A onda jednog dana otac je došao kući i rekao da ide preko grane, u Grac. Tajac, kako je to moguće. Neko je doneo odluku da se po prvi put vozi međunarodna biciklistička trka Zagreb – Grac – Zagreb. Dve etape. Dan za dan. Moj otac je određen da bude glavni sudija. Posle nekoliko dana vratio se kući sa sitnim garderobnim poklončićima. Za mene je bila važnija njegova priča, koju sam kasnije mogao autoritativno da prepričavam svaki put unoseći nove detalje. Vozači, sudije i tehničko osoblje prolaze granicu bez zaustavljanja jer se carina obavlja na startu trke. Tako se jedno jutro u Zagrebu postrojio celi biciklistički karavan. Zvezda među vozačima sa naše strane bio je Milan Panić. Jednu novčanicu od 100 dolara sakrio je u postavu svog sedla a drugu je ušio ispod prednjice biciklističkog dresa. Kada su carinici došli do njega sa uobičajenim repertoarom pitanja, on je teatralno odglumio napad uvređenosti. Zar da pregledaju njega, državnog prvaka. A ako traže pare, evo tu su pare – i pri tom se rukama busao u grudi, udarajući u zašivenu dolarsku banknotu. Njegove aluzije su bile jasne, on je hteo da kaže, da je on sam po sebi vrednost i da je on taj koji pravi pare. U završnici ove scene on carinicima nudi da pregledaju njegov bicikl. Teatralno skida sedlo, baca ga negde daleko, a onda im daje ram sa točkovima i menjačem. Hoćete da skinem sprinterice?… Sutradan, odmah posle doručka, tamo u Gracu, Milan Panić dolazi do mog oca i kaže: Čika Milane, ja se ne vraćam sa vama.
U Beograd se vratio četrdesetak godina kasnije, kao uspešan poslovni čovek iz Amerike. U nekom hotelu napravio je veliku večeru za svoje nekadašnje biciklističke drugare. Uspevam da dođem do njegove sekretarice kojoj, u ime mog pokojnog oca, predajem mali paketić nabijen emocijama. Za mene je to bio i znak podrške njegovim, tada proklamovanim političkim stavovima.