Preporod katoličanstva na Kosovu

Posle završene mise, s brojanicom u rukama, Josip Palokaj izlazi iz stare katedrale Device Marije u Prizrenu, koji je vekovima bio centar katoličanstva u pretežno muslimanskom okruženju. On kaže da se na Kosovu oseća bezbedno i pored toga što katolici među Albancima čine samo pet odsto stanovništva.
– Ovde u Prizrenu istovremeno čujemo crkvena zvona i pozive imama na molitvu sa obližnje džamije. I to nikome ne smeta – kaže Paljokaj.
Malobrojni katolici na Kosovu zapravo doživljavaju neku vrstu preporoda, jer Kosovari svih vera očekuju od Evrope da reši njihovu političku sudbinu. Jedan od znakova novog samopouzdanja katolika jeste izgradnja katedrale u Prištini. Katedrala će dobiti ime po Majci Terezi, u svetu verovatno najpoznatijoj Albanki u novijoj istoriji, koju je beatifikovao papa Jovan Pavle II.
– Ova katedrala će reprezentovati naše vrednosti, identitet i naša osećanja – izjavio je predsednik Kosova Fatmir Sejdiu 5. septembra, na dan otpočinjanja građevinskih radova na katedrali.
Temelje buduće prištinske katedrale položio je još pokojni predsednik Kosova Ibrahim Rugova. Kada gradnja bude završena, sedište katoličke biskupije Kosova će se iz Prizrena preseliti u Prištinu – što je simbolički potez kojim se crkva približava centru političkog i društvenog života na Kosovu.
Ali, nisu svi oduševljeni ovakvim razvojem događaja. Nekim nekatolicima smeta to što se katedrala gradi na mestu gimnazije, Muslimanima se ne dopada to što je dozvola za gradnju katoličke bogomolje stigla ubrzo nakon što je odbijen zahtev muslimanske većine da se izgradi islamski centar u Prištini.
Katoličanstvo inače ima drevne korene u Albaniji. Nekadašnja rimska provincija Ilirija bila je jedna od prvih teritorija na koje se katoličanstvo proširilo iz Italije. Većina Albanaca je prihvatila katoličku veru, a albanski junak Skenderbeg bio je poznat u Evropi petnaestog veka kao jedan od najžešćih branilaca hrišćanske Albanije pred Turcima. Nakon što su Osmanlije osvojile Balkan, Albanci su se vremenom okrenuli novoj dominantnoj veri i najveći deo zemlje je prešao u islam.
Danas većina katolika na Kosovu živi u Klini, Đakovici, Prizrenu, Vitini i Prištini, gde su okupljeni oko dve glavne stranke, Demohrišćanske partije Albanije i Demohrišćanske partije Kosova. Ali katolika ima i u drugim strankama. Predsednik Skupštine, Kolj Beriša, pripadnik vladajućeg Demokratskog saveza Kosova, albanski je katolik na najvišem položaju u zemlji, dok se Tome Hajdari iz Dardanske demokratske lige nalazi na čelu Ministarstva poljoprivrede, kao zamenik ministra, posle neuspeha Srba da istaknu svog kandidata. Kolj Beriša je nekoliko puta bio u poseti Vatikanu, dok je kosovski biskup, Dode Đerđi, izjavio za Bern da je Vatikan „veoma uticajan u ovoj provinciji, ne samo među katolicima“. Većina katolika na Kosovu zahteva nezavisnost, baš kao i njihovi muslimanski sugrađani.
– Kosovo treba da bude nezavisna i demokratska zemlja. Napori Srbije da spreči nezavisnost Kosova su uzaludni, jer je to već rešeno – kaže za Bern istaknuti katolički akademik Mark Krasnići. „Moraju da se pome s realnošću i prestanu da tretiraju Kosovo kao srpski Jerusalim. Kosovo može da bude Jerusalim ili srce i duša bilo čega, ali samo pod uslovom da na nezavisnom Kosovu svi žive kao ravnopravni građani – kaže Krasnići.
Otkako je NATO proterao srpske snage 1999. godine, katolici imaju sve istaknutiju ulogu na Kosovu. Jedna gimnazija u Prizrenu dobila je ime po Đonu Buzuku, katoličkom svešteniku iz 16. veka, koji je napisao prve poznate štampane knjige na albanskom, a muzička škola je dobila ime po Lorenzu Antoniju, istaknutom kompozitoru i muzičaru 20. veka iz Prizrena. U Prizrenu je takođe izgrađena jezuitska gimnazija Lojola, nakon što su opštinske vlasti poklonile plac od nekoliko jutara za njenu izgradnju. Direktor škole Valter Hapel kaže da katoličke škole nisu ovde da bi služile samo maloj katoličkoj zajednici; 70 odsto učenika i osoblja su muslimani.
Za sada, kosovski muslimani i katolici imaju dobre odnose – upućeni su jedni na druge zajedničkom borbom protiv Srba. Visoki muslimanski političari redovno posećuju katoličke crkve kada se održavaju praznične mise, a katolički političari čestitaju muslimanima njihove verske praznike. Izvesne tenzije su se javile posle rata. U izveštaju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS, iz decembra 1999, konstatuje se da su posle povlačenja srpskih snaga s Kosova etnički Albanci koji su se borili u Oslobodilačkoj vojsci Kosova, OVK, maltretirali Albance katolike zbog njihovog navodno nedovoljnog zalaganja za ciljeve OVK. Prema izveštaju Ministarstva spoljnih poslova SAD iz 2003, određene oblasti na Kosovu koje su naseljene katolicima bile su „osumnjičene za saradnju sa srpskim režimom“. Takođe se konstatuje da su „takve sumnje bile podgrevane činjenicom da su katolička sela doživela relativno mala oštećenja tokom sukoba“.
Katolička crkva na Kosovu osudila je etnički motivisane nerede koji su izbili 2004. godine, kada su uništene ili oštećene na desetine hramova Srpske pravoslavne crkve i drugih objekata u vlasništvu Srba. „Osetio sam stid posle onoga što se dogodilo 2004. I mi smo se nalazili pod izvesnim pritiskom“, izjavio je jedan kosovski Albanac katoličke vere koji se posle toga preselio u Crnu Goru. Ali situacija se kasnije popravila i u Internacionalnom izveštaju o verskim slobodama iz 2006, koji izdaje američki Biro za demokratiju, ljudska prava i rad, kaže se da u prethodnoj godini katoličke institucije nisu bile na meti napada ili incidenata. – Imamo veoma solidne odnose sa Islamskom zajednicom, izjavio je biskup Đerđi za Birn. Resul Redžepi, savetnik predsednistva kosovske Islamske zajednice, izjavio je da su „veze između Islamske zajednice i Katoličke crkve dobre… Uzajamno se poštujemo“.