Prepravljanje mitova

Za razliku od velikog broja knjiga, bilo da se radi o beletristici ili stručnoj literaturi, na srpski prevod „Jevanđelja po Judi“ nije se čekalo dugo. Prošle godine, praktično u isto vreme kada se pojavilo i na engleskom jeziku, u knjižarama širom Srbije moglo se naći dotično jevanđelje sa propratnim komentarima naučnika koji su radili na njegovoj restauraciji i prevodu. Značaj otkrića ovog jevanđelja je nesumnjivo veliki – uz svitke pronađene u Nag Hamadiju četrdesetih godina prošlog veka i poznatih, pa već i ozloglašenih Kumranskih rukopisa, Jevanđelje po Judi i drugi spisi koji sa njim čine tzv. Kodeks „Čakos“, pronađen sedamdesetih godina prošlog veka, predstavljaju prekretnicu u razumevanju gnostičke religiozno-filozofske tradicije iz prvog i drugog veka.
Saznanja o gnostičkoj misli su nam donedavno bila na raspolaganju jedino iz izvora kojima je, blago rečeno, falila objektivnost – to su bili uglavnom ogorčeni protivnici gnostika, predvođeni Irinejem iz Liona, koji su, kako je tada bio običaj, svakom neistomišljeniku pripisivali žrtvovanje dece i homoseksualne sklonosti (ruku na srce, verovatno su i gnostici to tvrdili za njih). Običaji se, bar kod Srba, i nisu nešto promenili od tog vremena, ali barem su sada, posredstvom Jevanđelja po Judi, i gnostici najzad dobili mogućnost da sami sebe zastupaju.
No, doprinos saznanju o nekanonizovanim hrišćanskim spisima iz predsaborskog vremena hrišćanske crkve nije jedino što nam donosi otkriće Jevanđelja po Judi – što i nije čudo za delo sa takvim naslovom. Sama knjiga, odnosno komentari koji su objavljeni uz tekst samog Jevanđelja su veoma odmereni i uzdržani u oceni njegovog značaja, što se ne može reći za famu koja ga je smesta okružila, čak i na samoj televiziji National Geographic, glasilu istoimene organizacije koja je nosilac prava na Jevanđelje. Senzacionalističke najave dokumentarca o Jevanđelju i „odglumljivanja“ pojedinih scena su odmah zamirisale na nedavnu pompu oko Da Vinčijevog koda.
„Jevanđelje po Judi“ je, po tim najavama, pružalo jedan sasvim novi pogled na Judu – sada je on prikazan kao najverniji Hristov učenik kome je poveren zadatak da ga izda, jer bez izdaje nema raspeća, vaskrsenja, pa ni spasenja čovečanstva.
Šta nije u redu sa ovakvim najavama? Dve stvari. Prvo, takav prikaz nipošto ne bi predstavljao novi pogled na Judu – takva deterministička gledišta su maltene stara koliko i samo hrišćanstvo. Drugo, Jevanđelje po Judi nam ne daje takav prikaz Jude. Juda se u Jevanđelju nimalo ne koleba, nema moralne dileme, nema čak ni događaja koji bi retroaktivno mogli opravdati izdaju – nema vaskrsenja, Isus napušta smrtno telo i odlazi u božanske sfere odakle je i došao; nema spasenja čitavog čovečanstva, jer je po gnosticizmu unapred određeno koje duše imaju „iskru božanskog“ u sebi. Za razliku od očekivanog pogleda na jednog humanog Judu koji je u dilemi, razapet između lojalnosti prema čoveku-Isusu i zadatku prema čovečanstvu koji mu je poverio taj isti čovek, dobijamo jednog Judu-gnostika koji vidi smrt kao beg iz ovog zlog i pokvarenog sveta, pa bez ikakvog kolebanja predaje Isusa „pisarima“ (ostaje nejasno – ako smrt vidimo kao dobru stvar – zašto Juda nije svojeručno pridavio Spasitelja, već ga predao drugima da ga razapnu. Šta bi bilo da su Isusa samo par puta kamdžijom po leđima, pa ga pustili na slobodu? Zašto se izlagati tako nepotrebnom riziku?). Takav Juda je bio nepodesan i za „odglumljene“ scene na kanalu National Geographic, tako da se dokumentarac o Jevanđelju pretvorio u bućkuriš, meltingpot između gnostičkog poimanja smrti, kakvo je prikazano u Jevanđelju po Judi, i hrišćanskog morala, po kojem je ipak pogrešno poslati čoveka u smrt, jer ovaj svet baš i nije tako loš – na kraju krajeva, stvoren je od strane dobrog Boga.
Ovaj novostvoreni TV-bućkuriš se od same knjige (tj. Jevanđelja i tekstova komentara) razlikuje i u još jednoj bitnoj stavci. Naime, kao svako delo fikcije, poput Da Vinčijevog koda, ono ne oseća nikakvu obavezu da u svojim sudovima ispolji odmerenost i kritičnost, te ne može odoleti iskušenju da postavi pitanje „da li su nas sve do sada lagali, da li je ovo zapravo istina?“ Kada to pitanje postavi Den Braun, trebalo bi da nam je jasno da odgovor koji sledi predstavlja samo plod njegove mašte. Nažalost, čini se da je zavodljivost pričâ o zaveri, bilo da je ta zavera delo judeo-masona, hrišćanske crkve ili prodavaca šećerne vune u južnoj Srbiji, prevelika da bi cenjena publika odolela da u nju ne poveruje. Otud potreba za raznim dešifrovanjima Da Vinčijevog koda, koja u suštini nemaju puno uspeha, jer onaj ko je već poverovao u postojanje jedne zavere može izuzetno lako njoj pridodati i zaveru istoričara ili vodoinstalatera, a to kome će se verovati a kome ne, postaje potpuno arbitrarna, pa i promenljiva odluka.
Ista pitanja, doduše uzgred spomenuta, postavljaju se i u dokumentarcu o Jevanđelju. Tako je popularna nauka nehotice preuzela jedan gnostički momenat: kao što u Jevanđelju po Judi Isus govori o sveštenicima koji vode čitavu pastvu u propast moleći se i verujući u jedno niže božanstvo umesto u pravog, neizrecivog Boga, tako i pop-nauka ispod žita prihvata paranoičnu mogućnost da istina biva smišljeno i planirano skrivana, dok nam se servira neka budiboksnama priča koja odgovara nekim tamo centrima moći (na te „centre moći“ se inače rado pozivaju najrazličitiji ljudi, od Legije do prodekana niškog Pravnog fakulteta; čak i različitiji od njih). Ne pomaže čak ni ukazivanje na razvoj nauke kao smenjivanja hipoteza čiji je cilj da pruže što bolje objašnjenje raspoloživih činjenica, jer „zna se“ da su naučnike odavno potplatili moćnici, gej-lobiji i multinacionalne kompanije da bi promovisali svoje interese.
„Ne verujem u doručak“, reče Bred Pit u onom filmu, „to je samo izmišljotina proizvođača ovsenih pahuljica“.