Prilog sveopštoj istoriji beščašća 1

I zato: Uputstvo za upotrebu soka od sirovog jajeta; žučanice velikog lepuha i malog čička a posle čitanje zbirke Sveopšta istorija beščašća (Laguna, 2020).

Popiti brzo. Kao zaboravljeni lek. „… a vetar je donosio mirise orlovih noktiju“.

Kako istorija beščašća nije konačna, razumljivo je da s vremena na vreme i sami posejemo svoje priče u Borhesove već pripremljene brazde književnog Univerzuma koji samo našim pamćenjem, prepričavanjem i dopisivanjem tek (p)ostaje Čarolija za vreme koje jeste i za ono koje dolazi. Jer. Zbirka priča Sveopšta istorija beščašća pripada onim knjigama za koje mislimo da su stvorena iz sebe same kao što su i Borhesove Jeretičke lekcije – setimo se i njih – stvorene iz sebe same i da jeste knjiga koju pišemo svi. Zato je u sećanju i onaj Borhesov Svedok (koji): „Opružen u konjušnici sred životinjskih mirisa, gotovo u senci nove, kamene crkve, čovek sivih očiju i prosede brade skrušeno ište smrt kao neko ko vapi za snom… /…/…“ (taj) „Zaboravljen čovek spava i sneva. Budi ga zvono za molitvu…“ Probuđen tim zvonom za molitvu, osećam se kao oni koji vraćaju dug… Otud prozno-kritičarski fragmenti, prilozi sveopštoj istoriji beščašća. Ima ih devet koliko i Borhesovih priča u zbirci.

***

1. Travar Anastas Čol Jerininim ljubavnicima davao je napitak od proceđene varenike od kobile i magarca. A kad bi ljubavniku, ili despotici Jerini, otekla stvar, Anastas bi im, gde treba, previjao prah stučenog korena od ovnike. Ozdravili bi…

2. Bajazit mudro reče Stefanu: „Poslušaj mene. Dok sam ja u životu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi na svoju volju“. Stefan, kao da je već lik sa freske, gleda Bajazita u oči. Sultan Bajazit, na ćutnju Stefanovu, odgovara tek primetnim osmehom Lukavog ratnika.

Po povratku u Srbiju, Stefan Lazarević reagovao je na pobunu Novaka Belocrkvića i Nikole Zojića tako što je Belocrkvića pogubio i Zojića poslao u manastir sa čitavom porodicom.

3. Iz Radovanjskog luga, uz vrisak Hladnih ruku tišine, Voždova glava poleće ka nebu.

4. TEŠKA TUGA. Mariju Antonaetu ljubi tamničar. Zatvorenica šapuće: „Imala sam osam godina kad me Mocart zaprosio…“ Tamničar, koji se oseća na prokislu čorbu i kome su oči zaslepljene belinom Marijinih rasutih gridi, ne odgovara, samo… Drugi tamničar, vulgarno ružan, na metar od njih, masturbira. Da ubije vreme!“

5. (Marko S. Marković, Teror Francuske revolucije): „Avgusta 1792. zabeleženi su mnogi slučajevi kada su žene iz pariske rulje nestrpljivo grabile i proždirale krvave komade svežeg mesa svojih žrtava, ne čekajući ni da se sve prvo ispeku na ražnju. Glumac Gramon bio je čuven po tome što je lobanje giljotiranih razbijao, vadio iz njih mozak, pa onda u njih sipao krv mučenika i pio je kao vino iz pehara“.

Bilo, i ponavljalo se.

6. Rusija, 18. vek. Fon Baron, i Ana. Tajni sud pravičnosti i smrt čerečenjem.

Teško prošlosti koja se prepoznaje u Rusiji 18. veka!

7. Vidimo Mihaila Aleksandroviča Romanova (*) u ćeliji zajedno sa najtežim kriminalcima i bezubim ubicama… Vidimo i ćeliju u kojoj je grofica Natalija, i pored svega lepa i neodoljiva.

Ponoć je. Uporna mesečina probija se između debelih rešetaka prozora što urasle su u kamen, i obasjava groficu, njeno nago telo što se beli kao mleko. Na Nataliji, ređaju se pijani revolucionari. Pljuju je, za njeno telo lepi se njihova smrdljiva slina. Neki i mokre po njoj. Grofica, bez glasa, pod njom – prostire se Ništa.

(*) Pomalo zaboravljena istorijska ličnost Knez Mihail Aleksandrovič Romanov, najmlađi sin cara Aleksandra Trećeg, regent, rođeni brat cara Nikolaja, boljševicima je pao šaka 1918. Istovremeno je zatvorena i grofica, žena neopisive lepote ali i sumnjivog morala.

8. Vrata spavaće sobe Kapitaline Agafnove naglo su se otvorila. U sobu je uleteo Jakimov, brat Kapitaline Agafnove. Rastavila su se tela Agafnove i njenog ljubavnika i Kapitalina se, nimalo ne pokrivajući svoju golotinju, obratila bratu: „Šta… šta je sa tobom“? Čuvar Jakimov sav se tresao. „Ja… nisam spavao cele noći. Molim te, Kapitalina Agafnova, zatvori vrata! I nikome ne otvaraj, čuješ li? Ubili su ga… i njegovu porodicu. Klešev i Derjabin, oni su meni sve ispričali“! „Smiri se, pobogu! Šta su ti ispričali“? Tek tada… „Šta… kako se usuđuješ, ti kurvaru… I ti, ku… – nije dovršio“.

Ubio bi Jakimov nesretnika, zadavio golim rukama da nije bilo Agafnove koja se bacila pred njim na kolena, ali to se ne tiče ove male pripovesti koja govori pre svega o strašnom zločinu nad carskom porodicom, a ne o kurvanju Kapitaline Agafnove, sestre Jakimova, čuvara na dvoru cara Nikolaja…

9. EPIZODA: General u paklu.

Priča počinje u utvrđenju Fort Linkoln. Zbog pisarske greške, sa zakašnjenjem od tri nedelje, u komandu stiže Parker, izvidnik. Naš junak kreće za trupama generala Kastera ukrcavajući se na Plavu zvezdu za koju kapetan Holbruk kaže da je „najlošije korito na celom Misuriju“. Utroba velike barke puna je oružja za vojsku. Tokom plovidbe, dešava se napad gusara koji su hrabri Parker i Holbrukova malobrojna posada uspešno odbili jer su upotrebili mitraljez. Posle napada, Indijanka Monahseta, iz plemena Čejena koje je nekad živelo na reci Vačuta, i njen sin Žuta Lastavica nastavljaju put sa izvidnikom. Monahseta je živela sa Dugom Kosom, u Kući vojnika, od napada na logor „jednog jutra, u mesecu lišća koje pada“. A Žuta Lastavica rodio se u „mesecu kada teladima raste dlaka“. Monahseta ne želi da njen sin Žuta Lastavica – koji je jedne noći imao viziju u kojoj mudraci naroda gromova najavljuje odlazak plavih bluza završi u rezervatu otrovan vatrenom vodom. Nažalost, zakasnili su! Litl Big Horn, i čuvena bitka. Kaster i njegove plave bluze, opkoljeni, poslednje metke sačuvali su za svoje slepoočnice! I tu, na Debeloj Travi, Monhaseta, opraštajući se od Parkera, kaže: „Vrati se svome narodu, mi se vraćamo svome“!

To je mudrost naroda gromova.

***

Bog je stvorio Svet i prepustio ga nama. I? Pogrešno shvativši ulogu, a među nama jesu i svi oni Borhesovi ribari, lovci lutalice, kradljivci konja i oni čije su karijere prekidala španska vešala i kakvi sve ne zlikovci koje je pogledala sreća i koji su na jedan poseban način obezbedili svoja sigurna mesta u sveopštoj istoriji beščašća – stvarili smo drugi Svet, svet koji kao da obasjavaju zraci Crnog, a ne onog Jedinog sunca. Mi, a ne blagi Bog, stvorili smo Raj, Pakao, Čistilište, projektovali smo onostrano, magijsko, fantastično. A ako je Iluzija božje čedo, Halucinacija je naše i u njoj se krije Laboratorija svih naših lepih, ali i najružnijih snova. Dakle, mi smo osmislili religije, krstaške ratove, džamije, crkve… Verujemo u proročanstva, bajemo, vračamo, izmislili smo kalendare, peščane satove, naučili se razgovoru sa pokojnicima zaboravljajući da razgovaramo sa živima.

I tako, čitava armija mislilica u istom loncu, vekovima dopisuje Vodič za duše sve tešeći se legitimnom svojom zabludom da besmrtnost postoji. Mislioci i čarobnjaci nisu priznali zatečenu Čaroliju koja je dovoljna sama sebi i koja je stanje u koje se ne dira!

A Borhes? U predgovoru piše: „… reč beščašće iz naslova zaprepašćuje, ali ispod zvonjave zvona i praporaca nema ničega“. Naravno, nisam mu poverovao, nećete ni vi. Jer, u Ogledalu od mastila…

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.