Prizivanje osamdeset osme

Mihal Ramač O pedesetoj godišnjici Evropske unije čula su se mnoga objašnjenja njenog uspeha. Jedno od njih glasi da se ništa nije radilo na brzinu i na prečac. Pored toga, tamo se ne lupa pesnicom o sto. I kada padnu oštre reči, nikome se ne zalupljuju vrata pred nosom. Na vlasti u evropskim prestonicama smenjivali su se levičari, desničari i centristi. Uvek je bilo sumnjala i nezadovoljnika. Neke želje i zamisli odlagane su za bolja vremena. Ta vremena nisu se čekala, već se zajedno radilo da ona dođu što pre. Misleći na sebe i svoje birače, evropski političari mislili su i na potomke. Pre pola

veka štošta je izgledalo kao plod bujne mašte. Ko je verovao da će se Nemci odreći marke i Francuzi franka? Da bi porodica ostala na broju, a pogotovo da bi rasla, svako je morao da u nečemu popusti. Zajednički poduhvati započinjani su ne da bi neko izgubio, niti da bi ušićario na tuđem gubitku, već da bi svi dobili. I dobijaju. I idu napred, korak po korak. Prosto, zar ne? Da je tako prosto, sve bi bilo gotovo za pet godina. Nije gotovo ni nakon pedeset, jer posredi nije stanje, već proces koji traje.
Tako rade Evropljani. Da li bi Srbija u kratkoročnim i dugoročnim razmišljanjima mogla koristiti neka njihova iskustva? Počev od onog da treba znati šta je cilj i koji put vodi do njega. Da lupanje pesnicom o sto, šutiranje ispod stola i zalupljivanje vrata ništa ne olakšava i ne ubrzava. Treba znati kako završava onaj ko drugome jamu kopa. Treba mudrosti i strpljenja. Zbog čega se Nemci bolje razumeju sa Francuzima nego Srbi sa Srbima? Svuda ima kriza vlada i mučnih pogađanja oko fotelja. Ponegde ona traju i duže od sadašnjih u Srbiji, ali državni poslovi ni tada se ne odlažu za sutra. Zato što država ima svrhe samo ako služi svojim građanima. Ne nekima od njih, nego većini. Srpska vladajuća klasa nije toliko neuka da to ne zna. Samo je razmažena. Ovde se od nje ne traži da polaže račune. Ovdašnji ljudi nisu navikli da, bez zvaničnog poziva, izađu na ulicu i zahtevaju svoje pravo. Ovde su slobodni građani u ogromnoj manjini. Većina podanički pristaje da je vodaju i ponižavaju.
Poniženje nije u tome što vlada nije izabrana, već u tome što javnost ne zna o čemu se pregovara i ko šta ulaže u zajednički posao. Građani ne znaju šta ih čeka dogodine, šta kroz tri godine. Ime budućeg premijera i ministra spoljnih poslova manje je važno. Važno je znati da li su oni sposobni da po dvanaestak sati dnevno rade ono što se usaglasi kao najpreče za državu. Da su se složili šta hoće, lako bi se dogovorili ko će. Kad bi znali da će na sledećim izborima platiti za neiskrenost, nerad i nered, još kako bi se složili. Još kako bi posle svakog sastanka govorili razumno i razumljivo. Dok svako može nekažnjeno izigravati božanstvo, to nam je što nam je. I njima. U istoriju se ne ulazi oklevanjem i kokošarenjem.
Srbija je navikla da bira gore od dva zla, pošto retko ima boljeg izbora. Vladavina uredbama jedno je od nasleđa devedesetih. Vlada tvrdi da nije mogla ništa drugo, te da je postupanje u krajnjoj nuždi i ustavno i zakonito. Nije mogla drugo zato što nije mislila na vreme. I pre dve sedmice znalo se da do kraja marta neće biti nove vlade. Bilo je vremena da se sazove parlament. Neko je namerno oklevao, znajući da neće odgovarati ni moralno ni krivično. Moralom se ne opterećuju ni oni sa pet i nešto, još manje oni sa trideset posto glasova. Ako u temeljima nema morala, državna građevina mora da se ljulja. Zato bivši ministar može da ima privatnu bolnicu, zato sadašnji gradi svoju, a državne prokišnjavaju. Bogaćenje na tuđoj nesreći ne smatra se sramotom. Jesu li Đinđića mrzeli i zbog toga što nije trpao u svoj džep?
Novosadski radikali započeli su sezonu događanja proruskog dela srpskog naroda. Putin mora da je bio razdragan ako mu je javljeno kakvi likovi nosaju njegove slike po Srbiji i šta mu propisuju. Bude li se istorija ponavljala, talas koji je krenuo ispred novosadske Banovine zapljusnuće celu državu. Neko će reći da je mitingovanje iznuđeno. Pošto svet ne sluša vlast, mora da podvikne sav narod. Onako kako je to činio osamdeset osme i narednih godina. Naravno da igru ne vodi Putin, već oni koji se kriju iza njegovih slika. Čini se da su se njihovi likovi nazirali iza tzv. branitelja novobeogradskih kioska. Od prošlosti bi se moglo naučiti da se prizivanje stranaca obično završava njihovim dolaskom. S tim što umesto pozivanih dođu neki drugi i rade nešto treće.