Agnes Lidbek u svom romanu Pronaći sebe (Treći Trg – Srebrno Drvo, Beograd 2020), koji je na srpski prevela Svetlana Tot, pokazuje da još uvek ima šta da se kaže o položaju žene u modernom društvu.
U to je uverila i kritiku i publiku u svojoj zemlji Švedskoj, koja je poznata po naprednoj socijalnoj politici i izjednačenosti položaja žene i muškarca.
Autorka u svom romanu vrši lirsku dekonstrukciju i drži bespoštedni čas anatomije unutrašnjeg života njene junakinje Ane i stavlja ga u kontekst nepisanih društvenih pravila, tzv. društvenog dogovora.
Roman počinje u času kad Ana postaje majka, a okončava pred smrt njenog novog partnera, kad su joj deca već odrasla.
Autorka pred svako poglavlje postavlja jednu tezu, jedan aspekt društvenog dogovora, koji je po tonu suprotstavljen lirskoj ispovesti i toku svesti njene junakinje, u kome se pokazuju njeni pokušaji da poštuje društveni dogovor, te kako malo, po malo, sve više od njega odstupa, i zbog toga doživljava određene posledice, odgovor njene okoline.
Ana nije buntovnica, ona ne želi da promeni svet niti da se bori za prava žena.
Nasuprot.
Ona je u braku u kome rađa dvoje dece, sa mužem koji je posvećen porodici, oni su dobrostojeći intelektualni par sa prijateljima, i interesovanjima, i hobijima. Muž ima važniji i zahtevniji posao, a njoj ostaje vremena da se pored ne tako zahtevnog posla bavi decom i kućom.
Kao mnoge druge, ona je to želela, i dobila.
I tada bi po društvenom klišeu trebalo da se desi da je, kao u bajkama, tako srećno živela do kraja života.
Onda se, međutim, dešava da Ana polako, sve više ne zna ko je, igrajući tu stereotipnu društveno prihvaćenu ulogu.
Sme li mlada majka da bude privlačna?
Sme li da se naljuti na sopstveno dete?
Sme li da bude umorna?
Sme li da se oblači kao žena ili samo kao majka?
Da li je njen muž još uvek želi?
Ima li ona prava da želi njega ili nekog drugog, pogotovo sad kad je postala majka?
Ana je u dilemi, radi sve kako je propisano, a sreća izostaje.
To stanje vodi do jedne od teza ove knjige: kad smo u sebi u konfliktu sa društvenim dogovorom, pre da je to iko primetio, mi sami sebe prvi osuđujemo, bacamo prvi kamen na krivca, na sebe.
I tako krećemo u odricanje sopstvenog autentičnog identiteta zarad društveno namenjene role.
U jednoj široj konsekvenci to vodi u društvo poslušnika u suptilno totalitarnom društvu, gde se svaka jednika efikasno bavi autocenzurom.
Premda je reč o društvenom dogovoru, drama se odigrava na vrlo ličnom planu, u samoj junakinji i u odnosima sa najbližima (muž, deca, prijateljice, tek kasnije stupa na scenu ljubavnik, pa životni partner).
Ana se bori u stvari za vrlo velike stvari, za istinu pre svega, za ljubav, za životnu energiju što sve pokreće, i u toj borbi je sve više sama, jer odstupa od društvenog dogovora, koji svi, pa i njeni bližnji nesvesno usvajaju, kao preduslov odrastanja i funkcionisanja u jednom vrlo razvijenom društvu kao što je ono u Švedskoj.
I njen muž ima ljubavnicu i prvi odluči da izađe iz braka, međutim, njenoj deci izgleda više smeta da majka ima novog partnera.
U toj vernosti koju Ana pokazuje za velike ljudske vrednosti uprkos teškoćama i nerazumevanju najbližih, ona postaje i velika junakinja i heroina našeg doba.
Ne radi se više o progonu veštica, niti o samoubistvu koje su vršile junakinje velikih romana 19. veka, kad su odstupale od društvene norme.
Anina patnja je tiha, neprepoznatljiva i njoj samoj, i ona se uvek vraća u društveni okvir. Upravo u toj dilemi, u nemogućnosti radikalnog raskida sa normom nalazi se njena tragika.
Roman Pronaći sebe pričan je tečno, bez eksperimenata, ispovednim tonom sveznajućeg pripovedača koji prepoznaje Anine najtananije misli i osećanja.
U toj pitkosti roman je lako čitljiv i drži pažnju.
Međutim, jeretički pristup običnim stvarima uzdiže ga daleko, daleko izvan trivijalnosti.
Iako nema naznake da je ovo autobiografsko štivo, stil pripovedanja podseća na (auto)biografski, spojen sa oneobičenim pogledom na sebe i svet (autobiografska fikcija) i prisutan je i kod drugih modernih autora, kao kod Debore Levi u Troškovima života (Pengvin, 2018) ili još kod Handkea u Savršenoj nesreći (Surkamp, 1972), a razvijen je do opsežnog fenomena u Knausgorovoj Mojoj borbi (Oktober, 2009-2011).
Modernost romana Agnes Lidbek nalazi se u spoju nepretencioznosti, radikalne otvorenosti, razaranja mita o porodici, i tihe, ali istrajne borbe za neprolazne ljudske, ne samo ženske vrednosti.
Samim tim ovo delo nudi nadu u budućnost i veru da su i u 21. veku ljudske vrednosti neprolazne i da se još uvek, ili čak više nego pre, treba boriti za njih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
