Prosuto mleko

“Ipak“, kaze ona, pominjući i papire koje su uzeli, “kako u novinama piše“, mora da je kod Jovanke bio popis svega što je u međuvremenu „nestalo“, može biti i da je to neki sasvim običan lopov iz kraja koji je znao kada nema straže, “što takođe u novinama piše.“ Ali, i opet, ipak, „kako taj upad u kuću baš sada kada je ponovo pokrenuta ostavinska rasprava“. Misleći da je najbolje da odgovorim narodnom, kažem: „Kao što nema budale do školovane budale, tako nema lopova do državnog lopova“.

Nakon ovoga dijaloga, domognem se autobusa na liniji 59 „do grada“, to jeste Hrama ( sa nekadašnje stanice Železničke bolnice, a sada „kod Pinka“, stanice po sred Bulevara Revolucije, zatim Bulevara mira, sada Bulevara Kneza Aleksandra Karađorđevića, gde stanuje Jovanka Broz, preko puta srušenog Maršalata (NATO tomahavk), sada Američka ambasada, pored vile „Ema“ Cepterovih, nekadašnja kuća glumca Miće Tomića), autobus praznjikav (mislim: pročitaću novine), ali ljubazno me poziva gospođa koja čvrsto drži torbu na krilu da sednem pored nje i odmah : „Kome vi verujete za ovo mleko, Ješiću ili Kneževiću“. Ješiću, ako je to pitanje vere. “Tačno“, kaže saputnica, “verujem ja vama“. Moglo je biti i drukčije, u tom slučaju ne bi ni bilo ponude da sednem.

Nisu pomenute dve dame jedine, građanke i građani prosto utvrđuju šta je istinito, proveravaju šta je istinito, isto onako kao što su od 1991. do 1995. godine prelazili ulicu mimo pešačkog prelaza, toliko se lutalo po radnjama ne bi li se ugledalo gde je šta jeftinije, da prelazak sa trotoara na kolovoz nije značio prelazak u drugu situaciju. Hoću, neću preći ulicu, neodlučnost, bila je posledica misli da se još nešto moglo „naći“, ima li još ičega što nije odneto ili devastirano. Prednjačile su žene, od njih se, naravno, očekivalo da donesu nešto, ili bilo šta kući, i one su, naravno, i same to od sebe očekivale, da donesu i prinesu, nije bilo malo domova iz kojih je jedno muško ratovalo, milom ili silom, a drugo muško„dezertiralo“ i otišlo. Ostaci civilnog stanovništva počeli su se sabijati u zbegove, počela je masovna upotreba Bensedina, a zvono na vratima značilo je da ćete dobiti dijabetes od straha da su došli po njega.

Oni koji nisu postupali kao navedene žene, nisu bili „ženske pameti“, „promoćurno“ su ulagali kod Jezde i Dafine, kao što se sada „proimućurno“ učlanjuju u stranke. I u banci i u stranci isti im je razlog, stvoriti kapital, umnožiti kapital (patriotski), imati sreće, uspeti. Taj ko ima prvi, ili drugi, „najviše sreće“ i „uspeha“, potom širi „priču“ u koju se hvataju i lepe „promućurni“ i „snalažljivi“.

Ne postoji pravo šta se može učiniti sa celokupnim nasleđem, „živom silom“ ili „ljudskim blagom“ kao i sa blagom, nasleđem čitave zemlje, „otadžbine“, razarane države, već devastiranje sprovodi onaj koji se dokopao moći, sile, nasilja.

Danas, Mlađan Dinkić, autor knjige „Ekonomija destrukcije“, devedesetih govori i nastupa kao da je on lično vlasnik Fijata, kao da je on njegov generalni direktor, kao da on lično izvozi Fijat u Ameriku, ugovara odvoz, dovoz, kargo, brodove, šta li.

Tako da Fijat prolazi ispred naših očiju, kao što su TGV vozovi Radoslava Zelenovića, devedesetih, prolazili, ne kroz Francusku, već kroz Srbiju, te kada sadašnji ministar poljoprivrede Goran Knežević ispija pred našim istim očima mleko za koga važi „presumpcija nevinosti“, baš kao i za haške optuženike, baš kao i za tranzicione optuženike (one za koje je nacionalna revolucija predstavljala zanat, a rat pljačku), onda pred tim istim očima izlazi slika, prizor (ko nema tu asocijaciju) kako se ministar zdravstva Tomica Milosavljević bode u nadlakticu ne bi li dokazao da je nama svima neophodna, bezopasna i spasonosna vakcina protiv gripa, čije razmere(ili postojanje) do dana današnjeg ne zna niko, dočim se zna koliko je sve to skupa koštalo. I to je maksimum davanja ličnog primera, ili se lični primer, kao kategorija, sastoji u tom prizoru. Do tuda, ili do tada, do konferencije za štampu, ili kakve televizije, najvažnijeg toponima bavljenja politikom, vrhovne „institucije“, najvažnije, sa mesta i od mesta „slanja poruke“, dolazi se nekim drugim „prevoznim“ sredstvima, prenosno i bukvalno.

Jednom je Ljubivoje Ršumović ispričao, ili napisao, kako mu je dete, kada su bivali na selu, reklo da „neće mleko iz krave nego iz samoposluge“.

Danas je negde objavljeno da cene nekretnina padaju, a cene zemlje rastu.

Tačno, ono što je preostalo jeste zemlja sama.

Ministar Knežević, republički, saopštava kako će se u Holandiji ispitati kakvo to mleko pijemo, ali je ono svakako boljeg kvaliteta nego u Americi. A biće „povučeno“odmah, tako da će još biti otplate odštete, ukoliko se utvrdi da je mleko „nevino“.

Goran Ješić, pokrajinski sekretar za poljoprivredu, pita šta bi sa izgradnjom laboratorije u Batajnici, koja je trebalo da radi naše analize i za koju je pare dala Evropska unija.

A ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović ostavlja pijenje ili nepijenje mleka slobodnoj volji građana. To je nešto kao „referendum“. Kada je gusto, ili je mleko pokvareno, onda neka se opredele građani. I dodaje da briga o kvalitetu mleka i utvrđivanju njegove „ispravnosti“ nije u domenu Ministarstva zdravlja, ono nije za to „zaduženo“.

I svako „radi svoj posao“.

Deca piju mleko iz samoposluge, ne iz krave, kvalitet mleka zavisi od odnosa Republike Srbije i Pokrajine Vojvodine, i odnosa stranaka, jer nema onoga ko neće sve objasniti zaverom onih drugih, “političkim podmetanjem“. Istina i „presuda“ stići će iz Holandije, tamo je Sud, sve vreme.

Dok trideset godina traje ostavinska rasprava Jovanke Broz o nasleđu iza Josipa Broza.

Budući da cene nekretnina padaju, zemlja, oranica, njiva, biće sve skuplja, ne država, već zemlja. “Nove članice EU ne daju svoje oranice ni posle mnogo godina od trenutka punopravnog članstva, a mi od poslednje ratifikacije sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.“(Politika“)

Zato građanke i građani pitaju, traže, ne pristaju na oslobođenost od saznanja. O čemu se radi, svedeni sa „nebeske zemlje“ na zemlju, na realnost, traže zapravo istinu, majčino mleko.