Put u iscrpljenje moderne

Mari Luize Knot u knjizi „Međuvremena. 1930. Put u iscrpljenje moderne“ (Marie Luise Knott: „Dazwischenzeiten. 1930. Wege in der Ersch�pfung der Moderne“, „Matthes & Seitz“, Berlin 2017) pita se, sa prodornim duhom onoga vremena, kakvi su novi pejzaži erozija vidljivi kod četvorice umetnika – Ervina Piskatora, Karla Volfskela, Bertolda Brehta i Paula Klea. Ta 1930. bila je i početak kraja „Vajmarske republike“, koja je bila na osnovu okvirnih uslova osuđena na propast pokušaja jednog demokratskog i parlamentarnog poretka na nemačkom tlu. Knot ne piše o putu ka iscrpljenju moderne, već o putevima u njenom iscrpljenju. Iscrpljenost je bila već sveprisutna. Vreme je posle svetske privredne krize (1929), sa eksplodirajućim brojem besposlenih, prinudnim zakonima, uličnim borbama crvenih i crnih i sve većim usponom nacionalsocijalista koje je bilo praćeno sve većom nesigurnošću i dezorijentacijom mnogih ljudi.

Kako su se umetnici odnosili u takvim okolnostima? Kakve su strategije bile razvijene u vremenima nesigurnosti i kako je umetničko stvaralaštvo pod promenjenim okolnostima izmenilo i svoj način? Autorka egzemplarno prati tragove četvorice umetnika. „Te ličnosti ne reprezentuju ništa drugo do same sebe; oni su u stvari kontingentni i oni ne slede nikakvoj nužnosti i imaju svaki svoju melodiju“, veli autorka u uvodu u ova četiri eseja.

Ta zajednička melodija tužna je pesma o svetu u nestajanju. Ton je postajao sve oštriji, ne samo u politici, već i u svakodnevnom opštenju. A Mari Luize Knot poduhvata se u ovoj knjizi jednog eksperimenta. Četiri njena eseja, tako, pokušavaju da „momente 1930. iz kontinuiteta istorije razreše“.

Ervin Piskator stavlja se sasvim u službu „Komunističke partije“, čineći svoj teatar binom za agitaciju i borbu protiv nacionalsocijalista. I Bert Breht u to vreme svojim poučnim komadima kretao se u pravcu radikalizacije pozorišta. Pisac, prevodilac i kolekcionar, Karl Volfskel vrlo rano je konstatovao predstojeći slom duhovne elite. I konačno, Paul Kle reagovao je na napredujuću varvarizaciju odnosa novom orijentacijom u svojim slikarskim kompozicijama.

Poslednje godine „Vajmarske republike“ bile su označene tendencijama raspada individualnog. Jedinka je stupala natraga iza mase. Iz „individue“ je postajala „dividua“, iz nedeljivog jedan koji je morao biti ovome ili onome priključen. Kad put određuje zajednica, masa, tada jedinka ne može više da računa na svoje individualno pravo – to je iskustvo koji su mnogi u to vreme morali da na sopstvenoj koži osete. Breht je pokušao da tu „dividualizaciju“ (od lat. „dividuus“), rasparčavanje jedinke u delove, primeni u svojim komadima, te se individua u kapitalističkom društvu pretvara u „dividuum“. Teatar i salon nisu više bili mesta zajedništva, a jezik se razdrobio u šplitere, paramparčad. Kod Klea je taj odnos prirodniji, jer je u biti prirode stvari. Kle razume strukturu („dividuum“) kao deljivu, te se mogu i delovi od nje izostaviti, a da se ona pri tom ne ugrozi.

U centru knjige „Međuvremena“ stoji sudbonosna 1930. Godina u kojoj je „Nacionalsocijalistička partija Nemačke“ avansirala u drugu političku frakciju u „Rajhstagu“, i koja je forsirala destruktivnu snagu ka jednom „izgubljenom svetu“. Mari Luize Knot majstorica je suptilnih kontrasta i ambivalencija. NJoj polazi za rukom da paru i dim zalazećih „Roaring Twenties“ kondenzuje kroz hladne opservacije, ali i da dramatično opiše scenarije sudbinskih šapata i apokaliptičkih floskula.

Inspirišuća četiri stilistički briljantna eseja o umetničkoj moderni u godini 1930. Ovo je jedna od najoriginalnijih knjiga o umetnosti u „Vajmarskoj republici“, i predstavlja „eo ipso“, neku vrstu kritike totalitarizma. Otuda bi je prevodom i srpskom čitalaštvu imalo rašta učiniti dostupnom.