Moglo bi se čak reći da se takva izdavačka kuća pamtila po njima, pa tako mnogi poštovaoci knjiga gotovo refleksno znaju da su, kada je reč o nekadašnjim izdavačima, Sazvežđa značila Nolit, Karijatide obeležavale Prosvetu, Pečat je bio znak Rada, knjige iz Zodijaka bile su zvezde Vuka Karadžića, a BIGZ se prepoznavao preko biblioteke XX vek… Danas Nolit, Vuk, Rad i BIGZ ne postoje, progutao ih je stečaj, ta besramna pljačka pod firmom tranzicije, Prosveta joj odoleva na staklenim nogama, dok se XX vek transformisao u istoimenu izdavačku kuću.

Na sadašnjem prostoru srpskog izdavaštva nisu svi baš svesni važnosti ove tradicije. Tim prostorom vladaju svakojaki autori, i retko će koji čitalac pamtiti iz koje je biblioteke ili edicije knjiga koju je pročitao. Potrošačko društvo ne daje vremena da se takve sitnice zapaze, a one su simbol izdavača kojim se jasno definiše njihova vokacija. Najdosledniji među njima danas su Clio i Geopoetika, čačanski Gradac svojim Alefom samo nastavlja od ranije zacrtani put, dok svoju prepoznatljivost po edicijama učvršćuje Službeni glasnik, kuća koja se kao javno preduzeće sve više izdvaja kao izdavač sjajnih dela iz literature, publicistike i nauke.

Kao žanrovski i poetički najbogatiju, u ovoj kući izdvajaju biblioteku Umetnost i kultura, sastavljenu iz desetine edicija koje čine celinu i tematski sveobuhvatno predstavljaju najznačajnija ostvarenja svetskih, ali i domaćih autora. Među njima se izdvajaju dve – Nostra vita i Rečnici i enciklopedije svakodnevnog života, koje uređuje Branko Kukić. U prvoj, koja je zamišljena kao edicija “memoara, dnevnika, pisama, autobiografija i biografija umetnika, naučnika, državnika i slobodnih ljudi koji su svojim delom i životom menjali sliku sveta i čovečanstva”, pojavila se nedavno knjiga Malaparte. Životi i legende čiji je autor Mauricio Sera; u drugoj, knjiga Žan-Klod Karijera Rečnik zaljubljenika u Indiju (oba dela sa francuskog je prevela Olgica Stefanović).

Pre biografije o Malaparteu, u istoj su ediciji objavljene knjige o Muhamedu, dnevnici iz Vatikana, Dnevnik Gustava Herlinga-Gruđinskog, Embahade Miloša Crnjanskog… dok su u drugoj odavno već poznati rečnici zaljubljenika u sitna zadovoljstva, u rokenrol, u Bibliju, u islam, gastronomiju, u nebo i zvezde, čak i u mačke! Karijerov Rečnik zaljubljenika u Indiju stiže posle onih začaranih Francuskom, Španijom i Latinskom Amerikom, i nudi niz činjenica iz istorije, mitova, religije do umetnosti, kulture i svakodnevnog života ove zemlje; sasvim dovoljno da se i čitalac zaljubi u Indiju, tu zemlju kako kaže autor saživota prošlosti i sadašnjosti, verovanja i nauke, večnog i prolaznog.

Karijer nije autor kome će putokazi na ovom putovanju biti isključivo metafizički; on će i te kako zapažati i onu ružnu stranu od koje mnogi beže, jer samo tako zajedno, bez stereotipnog mišljenja, može da se dobro upozna i shvati ova, za njega najmanje dosadna zemlja na svetu. Karijerove posete Indiji uvek su bile povezane sa nekim projektom – kao pisac i scenarista bio je saradnik Bunjuela, a koautor je čuvene devetosatne pozorišne verzije Mahabharate sa Piterom Brukom, koja mu je omogućila niz nezaboravnih susreta sa ljudima u ovoj zemlji. Stoga je izbor subjektivan; u njemu se možda neće naći sve što čitalac očekuje, ali će zato biti mnogo više drugog, i drugačijeg, izvan ustaljenih, uštogljenih razmišljanja o tradiciji, atmosferi, gradovima, drevnim i modernim, raznoraznim čudima i neobičnostima, a najviše o epopejama Ramajana i Mahabharata, neodvojivim i od prošlosti, i od sadašnjosti Indije.

Malaparteova biografija uzbudljiva je priča o sjajnom piscu, koja razbija stare kontroverze oko njegovog dela i njegove ličnosti, ali istovremeno otvara nove. Autor ove biografije, Mauricio Sera zagonetku Malaparte gleda kao dve strane medalje; na jednoj je to prvoklasni pisac koji svoj talenat plaća ljudskim nedostacima, mitoman, egzibicionista, lakom na novac i zadovoljstva, kameleon spreman da služi svim vlastima i da ih upotrebi za svoje ciljeve.

Na drugoj strani, Malaparte je proročki tumač dekadentnosti Evrope u suočavanju sa novim globalnim silama (SSSR, SAD, Kina) i ideologijama mase: fašizmom, komunizmom i maoizmom. Kako god se gledalo, neka Malaparteova opredeljenja – između simpatizera fašizma i staljinizma, i komunističkih ideja, ne mogu se negirati, ali se uobičajeno objašnjavaju njegovom fascinacijom autoritarnim pokretima i ljudima koji stoje iza njih.

Ovdašnjim čitaocima posebnu zanimljivost u ovoj knjizi pružaju uvidi u novinarske tekstove koje je Malaparte kao izveštač slao na samom početku okupacije Jugoslavije; u maju te godine u Italijanskom institutu za kulturu u Zagrebu drži predavanje Nova država, nova književnost (taj tekst ne postoji, a bilo bi baš zanimljivo upoznati se sa idejom ovog pisca o novoj književnosti u novoj državi, NDH). Pavelića je Malaparte smatrao, kaže Sera, ibijevskom figurom; hrvatskog poglavnika sreo je u Monfalkoneu, prilikom sastanka sa Musolinijem, ali i u Zagrebu. Za ovaj drugi susret vezana je epizoda iz slavnog Malaparteovog antiratnog romana Kaputt, u kojoj Pavelić pred Malaparteom otvara kotaricu sa dvadeset kilograma ljudskih očiju srpskih neprijatelja, poklonom njegovih ustaša. Ova je epizoda potpuno izmišljena potvrđuje i Sera, ali iznenađuje njegov neočekivani komentar da se ona “čita s jezom kao anticipacija masakra u bivšoj Jugoslaviji posle 1989. godine“, uz fusnotu u kojoj Bernar-Anri Levi piše kako je Kaputt, nimalo slučajno, često nosio “u Bosni tokom te četiri godine, bilo u Sarajevu pod opsadom ili u rovovima, na prvim linijama odbrane grada…“ (Sic! A.C).

Opsežna Malaparteova biografija delo ovog pisca objašnjava njegovom ličnošću, a potporu za to autoru daju svedočenja ljudi koji su Malapartea poznavali. Među njima su Đorđo Napolitano, doskorašnji predsednik Italije, koji govori o Malaparteu kao simpatizeru levih ideja, ili Đordano Bruno Gveri, pisac i istoričar koji je još pre četiri decenije objavio Malaparteovu biografiju sa dotad nepoznatim dokumentima. Prema Gveriju, o Malaparteu i danas kolaju mnoge predrasude i prevare. Previše je bogat, previše složen autor, često previše neprijatan za kult političke korektnosti koji karakteriše naše doba, svedoči Gveri. Tim je rečima tačno ocrtao i sliku ovog velikog pisca koju nam sada predočava Mauricio Sera.

Povezani tekstovi