Rađanje nove Belorusije 1Foto: EPA-EFE/ YAUHEN YERCHAK (arhiva)

Stotinak godina kasnije pesnička slika prosečnog Belorusa ne bi bila baš tako crna, mada ova desetmilionska država po mnogim pokazateljima spada u evropsko dno.

Po nivou ljudskih prava i sloboda svakako.

Većina ljudi u Srbiji Beloruse poistovećuje s Rusima.

Ne poznajem nikog u ovoj zemlji ko govori i čita beloruski. Pre petnaestak godina povremeno sam sretao ambasadora Belorusije u Beogradu i pozdravljao ga na beloruskom.

Hladno je uzvraćao na ruskom.

Jeste da je u njegovoj zemlji i tada nastava u devet od deset škola i na gotovo svim fakultetima bila na ruskom, ali od šefa diplomatske misije ipak bi se moglo očekivati da se ne stidi maternjeg jezika.

Danas samo dvoje od stotinak gradske dece u Belorusiji uči na maternjem.

U selima je taj procenat tek nešto veći.

To je samo jedna od posledica četvrtvekovne vladavine 65-godišnjeg Aleksandra Lukašenka.

Počev od 1994, kad je izabran za šefa države, zahvaljujući pre svega tome što je grmeo protiv korupcije, Belorusija je zemlja koja se gotovo ne menja. Bivši direktor kolhoza ne priznaje da se Sovjetski Savez raspao.

Odbacuje belo-crveno-belu državnu zastavu i vraća sovjetsku, crveno-zelenu, bez komunističkih obeležja.

Otkad je ruski proglašen drugim službenim jezikom u zemlji, na beloruskom se štampa sve manje knjiga u sve mizernijim tiražima.

Ruska muzika potiskuje belorusku.

Filmska i TV produkcija takođe.

Prema popisu iz 2009, tek 53 odsto žitelja Belorusije maternjim smatra beloruski jezik.

Deset godina ranije takvih je bilo 73 odsto.

Prema današnjim podacima, samo 23 odsto Belorusa u svakodnevnom životu koristi maternji.

To su uglavnom stariji seoski žitelji. Zbog toga je Unesko beloruski stavio na listu potencijalno nestajućih jezika.

Beloruska, ukrajinska i ruska istorija isprepletene su više od hiljadu godina.

Ruske vlasti i njihove sluge u akademskim togama izmislile su bajku o Kijevskoj Rusiji kao kolevci tri bratska naroda.

Bajka je jednako uverljiva kao i ona iz Kraljevine Jugoslavije o jednom troimenom narodu.

Teritorija današnje Belorusije bila je deo Velike kneževine Litvanije, kasnije u sastavu Poljske, posle njene propasti je deo Ruske imperije.

Belorusi su sopstvenu državu imali samo 1918/19, da bi bila obnovljena 1991. Kako bi imao dva glasa više u Organizaciji ujedinjenih nacija, Staljin je potkraj Drugog svetskog rata proglasio nezavisnim državama Ukrajinu i Belorusiju.

Zbog toga one 1991. nisu morale da se prijavljuju za prijem i za kratko vreme priznala ih je većina zemalja.

Masovnih protesta protiv Lukašenka bilo je 1999, 2006, 2010. Svi su ugušeni silom, hapšenjima, pa i likvidacijama.

Do danas se ne zna gde su u jesen 1999. nestali bivši ministar unutrašnjih poslova Jurij Zaharenko, bivši predsednik Centralne izborne komisije Viktor Gončar i biznismen Anatolij Krasovski.

Jedan specijalac koji je pobegao u inostranstvo svedočio je da je lično prisustvovao njihovom streljanju.

Najnoviji talas protesta počeo je čim je saopšteno da je na predsedničkim izborima 9. avgusta Lukašenko dobio 80 odsto glasova.

Policija se divljački obračunala s demonstrantima u Minsku, Grodnom, Gomelju, Vitepsku, Brestu, Mogilevu, Bobrujsku i drugim mestima.

Prema zvaničnim podacima, uhapšeno je više od sedam hiljada lica. Protivnici režima govore da je ubijeno najmanje pet demonstranata.

Uhapšeni su divljački premlaćivani, mnogi i mučeni. U bolnicama ima na stotine povređenih. To je izazvalo dodatno ogorčenje i nove protestne skupove, čak i u mestima sa nekoliko hiljada stanovnika.

U nedelju, 16. avgusta Lukašenko je organizovao kontramiting, po uzoru na nekadašnjeg i današnjeg predsednika Srbije, koje smatra dragim prijateljima.

Većinu od 30-40 hiljada mitingaša činili su stariji ljudi iz unutrašnjosti i zaposleni u državnim službama.

Istog dana posle podne na najvećem trgu u Minsku na Maršu slobode okupilo se oko 200 hiljada, neki govore i o pola miliona slobodnih građana, mahom mladih.

Glavno obeležje ovog i svih opozicionih skupova je tradicionalna zastava, davni beloruski grb, geslo Živela Belorusija te Verujemo, možemo, pobedićemo.

Jedan izveštač rekao je da prvi put u životu vidi toliko vedrih i nasmejanih lica.

Većina demonstranata uverena je da su izbori pokradeni i da je stvarna pobednica Svitlana Tihanovska, koja je u međuvremenu pobegla (ili proterana) u Litvu.

Uzgred, predsednički kandidat prvo je bio njen suprug Sergej. Ona se kandidovala nakon njegovog hapšenja.

Sledećih dana protestima se pridružuju radnici najvećih fabrika i kombinata u zemlji.

Kad je počeo da govori radnicima u glavnom gradu, Lukašenko je izviždan. On je rekao: „Imaćete nove izbore samo ako mu ubijete“ i požurio u helikopter.

Protestuju glumci nacionalnog teatra Janka Kupala, najstarijeg i najvećeg u zemlji.

Ministar kulture smenjuje direktora Pavla Latuška i pokušava da ubedi štrajkače da se okanu politike. Oko 600 novinara, snimatelja i tehničara državne radio-televizije potpisalo je podršku protestima.

Svima su oduzete propusnice. Ispred zgrade televizije postavljena je visoka metalna ograda, danonoćno je čuvaju specijalci.

Direktor Ivan Ejsmont kaže: „Promena neće biti, kome se ne sviđa može da ide“.

Umesto otpuštenih navodno je angažovano nekoliko stotina televizijskih poslenika iz Rusije.

Margarita Simonjan, direktorka televizije Russia Today, negirala je da je njena kompanija slala svoje ljude, ali je dodala da ne bi bilo loše da Rusija pošalje u susednu zemlju stručnjake u zelenim unoformama, kako je 2014. učinila na Krimu.

Nove izbore zahteva stotinak vrhunskih sportista.

Podnosi ostavku Igor Leščenja, ambasador u Slovačkoj.

Mitropolit Pavle, egzarh Ruske pravoslavne crkve u Belorusiji, u prvi mah čestitao je Lukašenku još jednu pobedu.

Kad je video šta se dešava, izvinio se javnosti i posetio ranjene demonstrante u bolnici.

Novi korak protivnika režima bilo je osnivanje Koordinacionog veća za prenos vlasti.

Članovi Veća su poznati borci za ljudska prava, društveni i kulturni radnici, među njima i Svitlana Akeksijevič, dobitnica Novelove nagrade za književnost.

Lukašenko izjavljuje: „Stvorena je tako zvana crna stotina, štab opozicije. Tamo već stoje u redovima i dele portfelje. Kod nas nema toliko portfelja. Međutim, ima metli i lopata. Stvaranje alternativnih i paralelnih organa s ciljem osvajanja vlasti kažnjava se po zakonu“.

Diktator je u međuvremenu u više navrata razgovarao s predsednikom Rusije Putinom.

Odbio je da razgovara s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel.

U Minsku je u utorak uveče boravio Aleksandar Bortnikov, čelnik Federalne službe bezbednosti Rusije. Lukašenko je iste večeri naredio da se trupe duž zapadne granice prevedu u stanje borbene gotovosti.

Istovremeno, policiji je naređeno da više ne toleriše okupljanja.

Evropska unija saopštila je da ne priznaje rezultate izbora i najavila uvođenje sankcija protiv vodećih ličnosti režima.

Neki analitičari upozoravaju da bi jačanje pritiska na vlast još jače gurnulo Minsk u zagrljaj Moskve.

Oni podsećaju da u protestima nema ni trunke antiruskog raspoloženja.

Najveći problem Belorusije nije u pozlaćenim salama Kremlja, već u 18 rezidencija iz kojih sve nasilniji Lukašenko već 26 godina vlada zemljom kojoj je ovih dana konačno dozlogrdilo.

Ko je pratio proteste u Srbiji od 9. marta do 5. oktobra ili u Ukrajini od Narandžaste revolucije do Revolucije dostojanstva, neće olako najavljivati skori kraj Lukašenka.

Ko pamti Čaušeskuov krah, taj može da veruje da će se i u Minsku preokrenuti već kroz koji dan, ili koji mesec.

Ogorčenje u Belorusiji veće je nego ikad.

Lukašenko je poslednji šef države na kontinentu koji bi pristao da ode na miran način, s novim izborima ili bez njih.

Avgust 1991. bio je mesec obnove beloruske nezavisnosti. Avgusta 2020. rađa se nova Belorusija.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.