Razgovor u pet slika

Neki ljudi u nama ostave dubok trag, čak i kad je do susreta došlo neurečeno i iznebuha i kad je kratko trajao. Pre susreta upoznala sam Hamerštilove slike u neogotskoj grobljanskoj kapelici na starom nemačkom groblju u Rudolfsgnadu/Knićaninu i pročitala njegovu knjigu o banatskom detinjstvu „O ikonama i pacovima“, Gradska biblioteka Vršac, 2003. Sreli smo se rano ujutru na beogradskoj železničkoj stanici. Pili smo čaj od hibiskusa u jedinom pristojnom kafeu na peronu, njegov voz samo što nije KRENUOKAD nema vremena za razgovor u Beogradu, odlučih da uđem u voz. On je trebalo da putuje u Beč, a ja ću ga pratiti do …nisam baš bila sigurna dokle. U vagon restoranu, pili smo odličnu tursku kafu. On je pričao. Diktafon nisam uključivala. Izašli smo iz voza u Novom Sadu, inače do Beča bismo ćaskali sa svima. Kartu nisu hteli da mi naplate, ni njegovu da cvikaju da bi se znalo da ju je do Novog Sada iskoristio. Bila sam svesna magije – iste one magije koja se oseća u njegovim slikama, jednostavne, elementarne, mitske u tolikoj meri snažne da joj ne možeš odoleti.