Međutim, zbog profesorkinih brojnih obaveza pregovori vođeni mejlom o razgovoru potrajali su nekoliko meseci. Baš kao u njenoj knjizi, način na koji smo morali da uradimo intervju bio je iznuđen okolnostima. U njenom stanu u Londonu su telefonske veze bile prekinute zbog kvara, pa smo, na kraju, intervju uradili Skajpom.

o Trebaju nam mobilni telefoni, kompjuteri, društvene mreže, mnogo informativnih portala, buljimo u televizor skoro neprekidno, ograničeni smo bankarskim kreditima, raznim kamatama, karticama… Koliko je današnji čovek slobodan?

– Nažalost, sve manje smo slobodni. Svaka nova tehnologija nam daje iluziju slobode, ali se sve više, na neki način, zatvaramo, jer ima previše mogućnosti koje tehnologija otvara, dok s druge strane, baš i nema previše mogućnosti. Na primer, danas mi se pokvario telefon i trebalo je naći nekoga da mi to popravi iz telefonske kompanije. Već sam izgubila jedan sat na internetu da bih našla neki njihov kontakt da mi to srede. Ali sve što sam uradila bilo je da se vrtim u krug. Jer svaka informacija koju sam dobila me je slala na neku drugu informaciju, a pritom se od mene stalno traži da nešto uradim i sve su me te informacije pravile krivom, odgovornom da nisam nešto dobro uradila. Svi smo postali, na neki način, Ikea specijalisti, gde sve moramo da uradimo sami, a kad ne uradiš dobro, sam si kriv zbog toga. Na neki način nova tehnologija nam je dala to iskustvo da gubimo jako puno vremena oko toga da tehnologija radi. One stvari koje nam tehnologija omogućuje su jako dobre, ali mi ne možemo danas da zamislimo život bez kompjutera.

Ali ima i loših stvari. Recimo, sam proces čitanja. Danas čitamo puno manje i puno knjiga koje se štampaju su kao neka skraćena verzija, dajdžest. Bila sam skoro u Parizu i videla da je u knjižarama sve manje odseka za psihologiju, teoriju, a sve više za gadžete. U velikoj knjižari Fnak ima pola knjižare sa gadžetima, a možete da kupite i lego kocke! Kad smo išli u knjižaru da kupimo lego kocke?! Ako pišemo neki tekst i kad dođemo do nekog teskobnog momenta, izlaz lako možemo da nađemo na internetu, u novoj tehnologiji, Vikipediji… Međutim, da bi formulisao svoje misli, potrebno je da ostaneš sam sa svojom teskobom i kroz to da formulišeš neku ideju. Mislim da nam tehnologija brani da mislimo neke komplikovanije stvari.

* Praktično nismo u stanju da funkcionišemo bez tehnologije?

– Jeste, ali imam studente koji su odlučili da pišu svoje doktorate bez interneta, čak i rukom, jer smatraju da ih tehnologija ograničava da formulišu svoje stavove na ozbiljan način. Mislim da je to dobra strategija, jer ako želiš da formulišeš nešto novo, potrebno je imati distancu od svih mogućnosti koje postoje na internetu. Zato je i tragično što mnogi studenti danas prave samo cut/paste i tipična diploma je danas pačvork drugih radova.

* U Srbiji je u proteklom periodu bilo dosta skandala sa prepisanim doktoratima…

– I u Sloveniji smo takođe imali dosta ministara koji su morali da napuste svoje kancelarije zbog toga.

* Kod nas ministri zbog toga ne napuštaju svoje funkcije… U Americi su u pojedinim državama zabranili korišćenje pretraživača za diplomske radove…

– Da, ali tipičan student je takav da ako nešto ne postoji na internetu, za njega uopšte ne postoji.

* U knjizi „Tiranija izbora“ kažete da je sloboda u odbacivanju ponuđenog izbora. Da li je to današnjem čoveku moguće? I kakve to posledice nosi sa sobom?

– Moja kritika je usmerena na ideologiju izbora, na ideologiju koja nas je interpelirala u konzumente. Moja teza je da postoji velika razlika između konzumenta i subjekta koji ima individualna prava i koji je kantovski prazan subjekt, ali je u temelju demokratije i mišljenja o pravu čoveka. Taj novi subjekt-konzument je teroriziran od ideje mogućnosti izbora. Jer, na neki način imamo sve manje mogućnosti da napravimo izbor. Čak su i politički izbori postali farsa. To vidimo i na primeru Grčke. Traumatično je bilo za Evropu da se odluči da imaju izbor oko referenduma. Sama ideja referenduma je bila traumatična, a to bi trebalo da je nužan element svake demokratije. Danas nas svuda vode tehnokrati, eksperti, menadžeri, ljudi koji nam ne daju puno izbora. Predstavljaju nam se kao novi autoriteti koji nešto znaju, a bolje bi im bilo da ćute.

* Ljudi su danas verovatno više nego ikad svesni da na velike društvene događaje ne mogu da utiču. Slučaj Grčke je suprotan tome. Ko gospodari nama – mediji, političari, velike sile, korporacije, proizvodi… ili samo događaji?

– Danas je nemoguće reći ko gospodari. Svako kaže da gospodari neko drugi. Političari kažu korporacije gospodare, korporacije kažu da politika gospodari, a mislim da to nije dobro pitanje da se kaže ko gospodari. Svi koje ste kazali – i politika, korporacije, mediji… i sve to na neki način upućuje na to kako se društvo danas konstruiše. Ali imamo mikro mehanizam vlasti, gde je baš ta ideja da nema neke velike vlasti zapravo nužna za nove oblike kontrole. Živimo u društvu gde imamo utisak da smo kontrolisani, a teško ti je da kažeš ko te kontroliše.

* Slučaj Grčke je presedan. Mislite li da postoji demokratija ili je sve samo magla, marketinška magla?

– Ne, mislim da u tom primeru ima demokratije. To što je uradila Siriza, da izađe na referendum, jeste element demokratije. Ne znamo šta će biti i otvorila se neka nova mogućnost. Prvi komentari nakon referenduma su bili drugačiji nego pre njega. U tom momentu su svi bili zaprepašćeni što je pobedilo NE, ali se taj diskurs tehnokrata promijenio, ali mislim ne zadugo, jer već danas vidimo onaj stari diskurs.

* Da li smo gospodari sopstvene sudbine ili smo marionete, kako kažete?

– Ne želim da odbacim ideju izbora. Ni na političkom, a ni na osobnom planu. Moja ideja je da mi uvek biramo, ali biramo na manje racionalan način, a to nas ideologija potrošačkog društva uverava. Kad biramo ljubav, da li ćemo imati decu, način života… Puno ima tih nesavesnih elemenata koji nas određuju, ali ipak ne treba da odbacimo ideju izbora, jer se čovjek temelji na ideji izbora, iako taj izbor nije racionalan i ponekad je iznuđen izbor, ali je izbor.

* Kažete da je u današnje vreme navodne slobode zapravo uskraćen istinski izbor. Kako da rešimo tu jednačinu?

– Moja prva ideja je da se nekako popravi kritika ideologije izbora koja glorifikuje izbor kao neki racionalni element, pa i ideologija tehnokrata, ideologija vlasti, eksperata, marketinga… Mislim da treba napraviti kritiku i analizu ideologija u kojima živimo i da je to zadatak i politike i teorije i filozofije danas.

* Šta je istinska sloboda u savremenom svetu i kako do nje dosegnuti?

– Ne bih uzela termin istinska sloboda, jer mislim da je previše optimističan. Sam koncept slobode jako je teško definisati. Sloboda je, na neki način, momenat kad ne znamo šta će doći. Isto tako i izbor otvara neki momenat gde ne možemo da predvidimo šta će se desiti. Danas živimo u društvu gde baš želimo da imamo mehanizme da sprečimo rizik i koji će nam otvoriti mogućnost da kalkuliramo šta će biti rezultat. Paradoks je što živimo u društvu gde imamo puno rizika, a opsednuti smo da nađemo mehanizme koji bi ga sprečili.

* Koliko su ti bezbrojni izbori zapravo blokirali, ukočili čoveka i doveli do toga da se opet vratimo nekim uobičajenim stvarima?

– Čovek tokom čitavog dana pravi neke izbore. Na primjer, kad smo teskobni, puno ljudi pravi izbore oko hrane. Svugde vidimo nove alergije, bezkofeinsko nešto, pa izgleda da je naše telo mali momenat kontrole koji imamo. Ali oko toga imamo dosta veliki osećaj krivice, da nismo dobro izabrali, da nismo mladi, fit, da smo se ugojili… Vidimo i na planu ljubavi da ljudi troše jako puno vremena oko toga ko će biti idealan partner za nju ili njega, jer sve više ljudi je usamljeno i nesrećni su u svom privatnom životu. Kao roditelji smo opsednuti da napravimo najbolji izbor za našu decu. Jer ako deca ne rade dobro u školi, mi smo krivi kao roditelji. U životu smo opsednuti izborom koji ne može racionalno da se planira i gde rezultat ne može da se predvidi, jer uvek bude neko iznenađenje. Zato smo sve manje motivisani da se bavimo izborima na planu društva, a još manje na političkom planu, jer imamo osećaj da ništa ne menja situaciju. Čak i kao potrošači u tom mnoštvu izbora, ipak, odlučimo da ne izaberemo ništa. Baš sam jutros čitala u londonskom Gardijanu da su u Engleskoj napravili analizu kako se koristi energija. Izračunato je da Englezi plaćaju milijardu funti više za upotrebu gasa i struju.

* Kakve posledice ta tiranija izbora ima na savremenu ženu, jer je najizloženija mnoštvu reklamnih kampanja, ali su velika i očekivanja od društva – porodica, deca, posao, fizički izgled… Savremena žena je danas stavljena pred stalni izbor i zadatke.

– Za žene je ideja izbora ključna. Ako gledamo historijski, žene su kasno dobile mogućnost političkog izbora, da idu na izbore. Ima tome nešto više od 100 godina u svetu. Ne treba zaboraviti put koji su napravile Klara Cetkin i druge žene, a ni danas nema mnogo žena na mestima odlučivanja u korporacijama. Za svaku ženu je jako važan izbor oko prava na abortus. Ne smemo zaboraviti kako su teško izborile pravo da idu u školu, venčanja, oko svih pitanja o vezi sa muškarcima, seksualne orijentacije… S druge strane, imate ideologiju izbora koja tera ženu da misli o individualnom izboru – o ljubavi, emocijama, uspehu i sreći… Ideologija koja propagira sreću je mnoge ljude napravila nesrećnim. Danas se glorifikuje sreća kao neki potrošački proizvod. Moja prijateljica Suzi, koja je psihoanalitičarka, kaže mi da danas ima puno mladih žena koje joj dođu na psihoanalizu, koje su joj došle kao kod nekog konsultanta koji treba da im kaže zašto su nesrećne. Ima puno žena koje dođu kao sa nekom listom dobrih izbora – išle su u dobre škole, imaju posao, napravile su karijeru, imaju stan, auto, partnera… I onda kažu – sve sam napravila idealno, ali zašto sam očajna? Gde je sreća? Zašto nisam srećna? U tim ljudskim traumama vidimo kako je ta ideologija izbora vezana za neku iluziju rezultata ideala sreće, koji je baš napravio ljude očajnim. Šta je život nego da ideš od jednog očajnog momenata do drugog, a između imaš male elemente sreće? Ako nisi očajan, nećeš proizvesti puno.

* Čitaoci u Srbiji su dali primat tabloidima u odnosu na ozbiljne medije. Šta vam to govori i zašto su se čitaoci dali takozvanim jeftinim sadržajima?

– Jako mi je teško da gledam kako se to svuda događa. Jako malo ima ozbiljnih medija, koji još nekako preživljavaju, a i malo ima kritičkih medija. Nekad ljudi izgube interes za kritičke medije i našli su neke male užitke u tome da prate neke ekscese. U Sloveniji puno ljudi čita žutu štampu kad ode kod frizera. Imam jednog prijatelja frizera, koji je intelektualac, i kad je nabavio ozbiljnu literaturu i knjige za stranke u salonu, niko nije hteo to da čita. Delovalo je kao da su ljudi imali punu glavu ozbiljnih stvari. Ponekad mislim da ljudi nađu izlaz u tome. Ne želim da kritikujem ljude zbog tog izbora koji su napravili, ali mi je žao što je došlo do propasti nekih velikih, dobrih medija i to što se sve banalizira. Čini mi se da će u budućnosti biti samo mala elita koja će čitati komplicirane medije. To je budućnost koje se bojim. Sad kad smo sa svih strana bombardirani informacijama i što sve više ljudi čita samo ono s čim se slaže, šokantna je istina da zahvaljujući novim medijima ljudi danas zapravo čitaju ono što već znaju. Taj izbor u potrošačkom društvu sprečava nas da mislimo o izboru u društvenom ili političkom smislu, da mislimo o kategoriji izbora o društvenim i političkim promenama.

Ko je Renata Salecl

Renata Salecl (Slovenj Gradec, 1962), filozofkinja, sociološkinja i teoretičarka prava. Studirala je filozofiju i doktorirala sociologiju, a osamdesetih godina bila je aktivna u Ljubljanskoj školi psihoanalize. Radi kao istraživačica na Institutu za kriminologiju na Pravnom fakultetu u Ljubljani i kao profesorka na Birkbek koledžu u Londonu. Gostujuća je profesorka na Londonskoj školi ekonomije i političke teorije. Najvažnije knjige: „Plen slobode: Psihoanaliza i feminizam posle pada socijalizma“, „(Per)verzije ljubavi i mržnje“, „O anksioznosti“, „Tiranija izbora“. Knjiga „Tiranija izbora“ prevedena je na 13 jezika.