Pišem „Boris“ bez prezimena i naziva po ocu, kako se to čini zvanično, jer smo se dobro poznavali. Koristio sam to poznanstvo kad je Milan Panić u Rusiji, kao i širom sveta, uostalom, širio svoju farmaceutsku kompaniju ICN. Jeljcin je 1997. godine imenovao Borisa za prvog potpredsednika ruske vlade. Tada se i dogodio susret, zabeležen na fotografiji koju prilažem uz ovaj tekst. Bio sam srećan što sam se našao u njihovom društvu u radnom kabinetu Njemcova na petom spratu Belog doma, kako zovu vladinu zgradu na obali reke Moskve. I danas sam presrećan što sam s Milanom Panićem u njegovoj sadašnjoj kompaniji, MP Biomedicals. Nažalost, sad bez Borisa.

Sećam se da se Boris veoma zanimao za zbivanja na Balkanu. Čak je i predvideo događaje koji su se zbili tri godine kasnije, i podržao je Panića u razvoju njegovog biznisa u Rusiji. Bez naknade.

Boris je bio oličenje poštenja i u politici i u životu. Poslednjih godina nikoga nisu toliko pokušavali da kompromituju kao njega, doslednog i najglasnijeg opozicionara, ali uprkos svim naporima nisu našli baš ništa. Krajem prošlog veka mnogi u Rusiji su se obogatili, ali nije i čovek koji se polovinu tog vremena nalazio na visokim položajima. Njemcov je bio jedan od najdoslednijih političara: istupao je protiv rata u Čečeniji, prošle godine protiv rata u Ukrajini.

Njemcov je ispoljio neverovatnu snagu volje, započinjući sredinom prve decenije ovog veka politički život iz početka. Pretežna većina političara iz devedesetih godina davno je napustila delatnost kojom se bavila, a Njemcov se latio rada za dobrobit građana na najnižem i najvažnijem nivou.

Dve godine posle susreta u Belom domu leteli smo u Beograd zajedno s Borisom, bivšim premijerom Jegorom Gajdarem i ministrom finansija Borisom Fedorovim, odmah nakon što su počela natovska bombardovanja. Beogradski aerodrom bio je zatvoren. Sleteli smo u Budimpešti i na tamošnjem aerodromu sreli smo se s Ričardom Holbrukom, tadašnjim predstavnikom američkog predsednika u toj varvarskoj operaciji. Pokušali smo da mu objasnimo da on ne bombarduje Miloševića, već civilno stanovništvo, i da je to strašna greška. Potom smo seli u kola i krenuli prema Beogradu. Milošević je odbio da se sretne s nama, ali nas je u svojoj rezidenciji primio patrijarh Pavle, s kojim sam se ne jednom sretao tokom mog rada u Beogradu, i zahvalio nam za podršku. A tadašnji srpski režim naredio je svojim televizijskim kanalima da pokazuju slike „neprijatelja Srbije“ na spisku kojih smo se, zajedno s Klintonom, Olbrajtovom i ostalima, našli i nas četvorica. Sećam se toga sa setom i pokušavam da se otarasim misli da od te četvorice – trojice više nema.

Posle Borisovog ubistva moj radni kabinet dopunjen je fotografijom u crnom okviru na kojoj Njemcov i ja prolazimo pored crkve u Beogradu.

Ubistvo Borisa Njemcova podno zidina Kremlja 27. februara predstavlja psihološku granicu posle prelaska koje će Rusija neizostavno postati drugačija. U pogrebnoj povorci u čast Borisa Njemcova 1. marta u Moskvi okupilo se više od 50 hiljada ljudi. Okolnosti njegove smrti i reakcija društva bili su isti kao u slučaju Zorana Đinđića. Istini za volju, svojevremeno sam bio posrednik pri njihovom upoznavanju.

Oproštajni skupovi i povorke održani su i u Peterburgu, Jekaterinburgu, Nižnjem Novgorodu, Kazanju, Tomsku i drugim gradovima. Ubistvo Njemcova bilo je ne samo gromoglasno političko ubistvo – ono se dogodilo u trenutku kada se u ruskom društvu rasplamsava hladni građanski rat.

Rat u Ukrajini i prikazivanje neprijatelja propagandnim sredstvima dovodi do podele društva na naše i njihove. Isto to videli smo na Balkanu na razmeđi vekova. Osnovno sredstvo u sličnim procesima je mržnja prema neprijatelju. Vlast u takvim okolnostima ne igra ulogu arbitra, već se svrstava uz jednu stranu. Druga strana – a to znači veliki deo društva, postaje neprijatelj. Veoma dobro pamtim kako su se raspadale porodice gde je suprug bio, recimo, Hrvat, a supruga Srpkinja. Isto to danas se događa u Rusiji. Najbliži ljudi okreću leđa jedni drugima. Televizijskom gledaocu su tri godine pričali da je Njemcov neprijatelj i da šteti državi. Bogu hvala što su sada, posle tragedije, nakon što su saučešće porodici pokojnika izrazili svi, počev od predsednika Putina, ruski televizijski kanali koji su pod apsolutnom kontrolom vlasti, promenili retoriku na bolju stranu. Putin nije otišao na oproštajnu ceremoniju, kako je saopštila njegova administracija, iz razloga bezbednosti. Ali, uveren sam da će on naći način da se ljudski oprosti s Borisom i sretne s njegovom porodicom. A u Saharovskom centru video sam i visoke funkcionere vlasti i kremaljske administracije, poslanike, oligarhe, ugledne javne ličnosti. Međutim, čini mi se da je bilo značajnije videti osećanja običnih ljudi, onih koji nemaju veze s vlašću i politikom.

Danas ne želim da razmatram moguće verzije ovog groznog zločina. Time se bave profesionalci. Hteo bih da verujem da će oni ovom prilikom pronaći ubice i imenovati naručioce zločina. Današnja ruska većina prihvatiće svaku zvaničnu verziju ubistva. Opoziciona manjina verovatno neće poverovati ni u jednu. Možda i zbog toga što dosad nije otkriven nijedan naručilac bilo kog političkog ubistva u poslednjih 20 godina. Navršilo se, eto, tačno 20 godina od ubistava čelnika vodećeg televizijskog kanala u državi Vlada Listjeva i novinarke Ane Politkovskaje, koji su ubijeni u ulazima zgrada u kojima su živeli.

Trenutna i opšta reagovanja zapadnih političara i masmedija svedoče da će istraga i njeni rezultati u velikoj meri uticati na odnose s Rusijom. Na oproštajnoj ceremoniji bili su ambasadori svih zemalja članica Evropske unije i SAD. Ambasadora Srbije nismo videli.

Na kraju, navešću citat iz Borisovog intervjua jednom moskovskom listu, aprila prošle godine: „Oni koji imaju odvažnosti i hrabrosti da govore istinu izlažu se pretnjama. Zbog toga smo dužni da delujemo. Na kraju krajeva, političari su dužni da reaguju na društveno mišljenje. Društveno mišljenje danas je jednoznačno, to nije sporno. Neko bi rekao da sam ja kao političar dužan da to uvažavam. Međutim, moje životno iskustvo pokazuje da postoje takvi trenuci, rekao bih – trenuci istine, kada treba zauzimati ne popularno, već pošteno stanovište, kada treba govoriti istinu, iako se ona mnogima ne dopada. Takvih trenutaka u mom životu nije bilo mnogo, ali upravo sada je takvo vreme. Zbog toga ja savršeno shvatam da moj stav što se tiče Krima, što se tiče konfrontacije s Ukrajinom, s čitavim svetom – taj stav je krajnje nepopularan, on izaziva histeriju, izlive besa itd. Sve to ja znam, ali šta mogu kada znam da je moj stav ispravan? A kad prođu godine, mnogi će se stideti, nastojaće da sakriju lice i da zaborave ova zbivanja, a mene neće nimalo biti stid.“

Borisa više nema među nama, a njegove reči zvuče kao prognoza koja se već dogodila.

Na Borisovom grobu stoji i venac na kojem piše „Borisu Njemcovu od Milana Panića i saradnika ICN i MP Biomedicals. Vječnaja pamjat“.

Autor je novinar, stariji potpredsednik kompanije MP Biomedicals, ministar informacija u vladi Borisa Jeljcina, šef Balkanskog biroa Informativne agencije Novosti (1982-1986, 1990-1994)